Anica Savić Rebac uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević samtra se jednom od najumnijih žena u Srbiji. Iza nje stoji veliki intelektualni rad, ali pored toga, i priču o samoubistvu zbog velike ljubavi sa Srbinom muslimanske veroispovesti, Hasanom Repcem.
Anica Savić Rebac, rođena je u Novom Sadu, u građanskoj porodici. Njen otac bio je književnik i prevodilac Milan Savić, a majka Julijana bila je domaćica. Odrastala je uz Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Lazu Kostića, Simu Matavulja.
,,Ceo Novi Sad je govorio o njenom daru i njenoj inteligenciji, o tome da čita na nemačkom, na engleskom, na francuskom, na latinskom, na grčkom i da od svoje četrnaeste godine piše pesme koje joj objavljuju književni časopisi." rekao je Aničin poznanik iz mladosti Milan Kašanin.
Njihova ljubav izgledala je kao da dolazi sa stranica antičke tragedije.
Na univerzitetu u Beču Anica je studira klasičnu filologiju, a u proleće 1921. Anica se udala za Hasana Repca, Srbina muslimanske veroispovesti iz Mostara, koji je diplomirao orijentalne jezike na Sorboni. Pre toga bio je komita, dobrovoljac u balkanskim ratovima i sa srpskom vojskom prešao je Albaniju.
U jesen 1930. Hasan Rebac biva premešten u Skoplje. On je, u stvari, bio degradiran, smenjen sa položaja načelnika Ministarstva vera u Beogradu i postavljen za upravnika muslimanskih vakufskih imanja. Kraljevina Jugoslavija slala je u Vardarsku banovinu i u Skoplje, mnoge istaknute predstavnike političke, umetničke i intelektualne elite da šire ideju jugoslovenstva. Anica i Hasan bili su ubeđene pristalice te jugoslovenske ideje.
Anica se nadala da je posle odbranjene doktorske disertacije na Filosofskom fakultetu u Beogradu pred njom akademska karijera: na skopskom Filosofskom fakultetu bilo je upražnjeno mesto docenta za klasičnu filologiju. To se, međutim, nije ostvarilo.
Dobila je profesorsko mesto u skopskoj Ženskoj realnoj gimnaziji, na Velikoj medresi kralja Aleksandra, radila je kao profesor latinskog, grčkog, nemačkog i francuskog jezika, a na fakultetu je predavala grčki i latinski samo honorarno.
Prepreke, osporavanja, zavist… Nikad, u stvari, nije mogla da ostvari karijeru dostojnu njenog dela i sposobnosti.
U leto 1941. Hasan i Anica postaju izbeglice, vraćaju se u Srbiju. Hasan nije uspeo da se pridruži partizanima.
Po povratku u Beograd Anica i Hasan bili su bez posla (oboje prevremeno penzionisani) i bez stana. Jedno vreme „stanuju“ u jednoj učionici Filosofskog fakulteta koju rano ujutro napuštaju da bi mogla da služi svojoj nameni.
U martu 1945. Anica je postavljena za profesora Četvrte ženske gimnazije u Beogradu, a već u oktobru je premeštaju u Sarajevo.
Ni posle Drugog svetskog rata nije odmah mogla da dobije posao na fakultetu. Najzad, oktrobra 1946. postavljena je za vanrednog profesora Univerziteta u Beogradu na predmetu Istorija rimske književnosti i latinski jezik. Hasan Rebac postaje poslanik u Saveznoj skupštini. Tada dobijaju stan.
Međutim, na Beogradskom univerzitetu Anica Savić Rebac nije dočekana raširenih ruku. Njene kolege smatrale su da je posao dobila preko veze, politički, što nije bilo istina.
Sa druge strane, gotovo svi njihovi prijatelji i poznanici govorili su o velikoj uzajamnoj ljubavi Anice i Hasana .
,,Razmenjivali su samo ljubav za ljubav", bila je opaska Zuke Džumhura.
Početkom pedesetih Hasan Rebac je teško oboleo. Priprema se za rastanak sa Anicom, u oproštajnom pismu je rekao da se još jednom rodi, samo bi nju voleo…
Iste noći kad je Hasan umro, Anica je prerezala vene.
Samoubistvo nije uspelo jer je sebi dala injekciju morfijuma, što je usporilo krvarenje, tako da je preneta u bolnicu i spasena. Od namere o samoubistvu nije odustajala: čitala je literaturu o antičkim samoubistvima.
Prijatelji su je odvraćali, ali je ona svoje uverenje branila argumentima antičkih koncepcija o samoubistvu, a posebno ideju da će „mudrac sam sebi oduzeti život, radi spasenja otadžbine i radi prijatelja, i ako ga obuzme suviše jaka bol, bilo zbog osakaćenosti, bilo zbog neizlečive bolesti".
Neposredno pre nego što će se ubiti hicem iz pištolja, Anica Savić Rebac obavila je sve formalnosti u vezi s grobom, sahranom, zajedničkim spomenikom… Sastavila je testament, podelila prijateljima drage predmete, knjige, slike, nakit, stari porcelan, srebro, nameštaj…
,,Po paradoksalnoj logici, Aničino samoubistvo, iako ga je ona sama najavila, izazvalo je, kad je postalo realnost, zaprepašćenje. Dugo i metodično pripremano, ono je pobudilo izuzetno zanimanje, kao kraj života vredne osobe na vrhuncu tvoračkih moći… Aničino samoubistvo bilo je, po mnogočemu, neobično, pa i po svojoj ekstravertiranosti. Ono je bilo ne samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije…", piše autorka knjige o Anici Savić Rebac, Ljiljana Vuletić.
Anica i Hasan sahranjeni su na Novom groblju u Beogradu.
Stil/Žena
