Velika ljubav je obeležila život Miloša Crnjanskog — predivne priče sa njegovom Vidosavom Ružić, koja je živela samo godinu dana nakon smrti voljenog
Ako su svi veliki književnici tokom različitih epoha imali svoje muze, kao što je Petrarka imao Lauru, Dante Beatriče, Laza Kostić Lenku, tako je i jedan od najvećih — veliki Miloš Crnjanski — imao svoju Vidosavu.
Možda je Ivo Andrić bio jedini dobitnik Nobelove nagrade naše književnost, ali mnogi veliki umovi i poznavaoci književnosti dvadesetog veka slažu se — ovo priznanje zaslužio je i Miloš Crnjanski. Pisac, pesnik i umetnik rodom iz Čongrada imao je jednu od najneverovatnijih biografija — kao retko ko. Tvorac vanvremenskih dela, poput "Seoba", "Druge knjige seoba", "Dnevnika o Čarnojeviću", "Romana o Londonu", "Hiperborejaca", stihova pretočenih u "Liriku Itake", ipak, mora biti pomenut i u kontekstu onoga što romantizeri najviše vole da čuju — ljubavi.
Ljubav Miloša Crnjanskog i Vidosave Ružić nije bila tužna.
Štaviše, bila je duga, sveprožimajuća, inspirativna i trajala je do samog kraja. Njih dvoje zavoleli su se još tokom studentskih dana. Ćerka predratnog ministra prosvete Dobrosava Dobre Ružića zapala je za oko zanesenjaku Crnjanskom, a bila mu je ravna po obrazovanju. Upoznali su se na času istorije na Filozofskom fakultetu, kada je Crnjanski namerno seo na zauzetu stolicu — iako ju je Vida čuvala za drugaricu.
— Zauzeto? Pa, za mene naravno!
Njihovoj ljubavi protivio se Vidin stric Žarko Ružić, koji je želeo da se ona uda za oficira. Govorilo se da je Crnjanskom pretio, pa ga čak sačekao sa batinom jednom prilikom! Vida je ubrzo otputovala u Pariz, ali Crnjanski, pustolov po prirodi, prodao je svoju kuću i otputovao vozom u Pariz za svojom dragom. Venčali su se 1921. godine, godinu dana od upoznavanja.
Nakon Pariza, na red je došla Bretanja, Italija, rad Crnjanskog u diplomatskoj službi... Par je ostao zajedno kroz izazovne godine, ali i siromaštvo u Londonu. Nisu mogli da se vrate u zemlju Jugoslaviju nakon Drugog svetskog rata zbog Miloševog protivljenja komunističkom režimu. Period njihove oskudacije bio je turoban, a pisalo se da žive od plate koju je Vida dobijala od šivenja krpenih lutaka i izdržavanja jedne porodice.
Poznato je i da je sam Miloš radio u jednoj obućarskoj radnji. Njegovo delo "Roman o Londonu" počiva na godinama njihovog života tamo, a lik Nađe Rjepnine inspirisala je upravo Vida.
Ništa ih nije rastavilo, ni oskudica, ni težak život...
Po povratku u Beograd živeli su mirno i povučeno. Umrli su u svega godinu dana razmaka — Miloš 1977, a Vida 1978. Miloš je, navodno, odbio da primi hranu, piće i pomoć osoblja u bolnici.
Crnjanski je svojoj Vidi ostavio jedan amanet: da zajedno počivaju. To ni dan-danas nije ostvareno, jer je Miloš sahranjen u Aleji velikana, a Vida u porodičnoj grobnici Ružića na Novom groblju u Beogradu.
Miloš i Vidosava dece nisu imali. Vida je novcem od nasledstva pokrenula Zadužbinu Miloša Crnjanskog. Testamentom je odredila, uoči smrti, da zajednička zaostavština bude posvećena tome.
— Činim to na način kako bi to učinio i moj Miloš, s kojim sam u braku provela punih 57 godina — pisalo je u testamentu Vide Crnjanski.
