Desanka Maksimović, jedna od najvećih pesnikinja u istoriji srpske književnosti utkala je mnogo sopstvenih tuga, nedoumica i iskustava u svoje pesme.
Svi dobro znaju njen stih po kom je "sreća je lepa samo dok se čeka, kad od sebe samo nagoveštaj da", ali malo je poznato da je dugo Desanka tako i živela — čekajući ljubav i istinsku sreću u njoj, piše Glossy.
Desanka je nakon završenog Filozofskog fakulteta u Beogradu najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a potom u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, da bi potom dobila stipendiju Vlade Francuske za nastavak školovanja u Parizu. Radila je potom godinu dana u Dubrovniku, da bi se zatim vratila u Beograd, gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, odnosno današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji. Baš u to vreme upoznala je čoveka svog života.
— Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili — ispričala je jednom prilikom pesnikinja.
Kako je ona objasnila, zbog patrijarhalnog vaspitanja i obaveza prema porodici i mlađoj braći i sestrama, kao najstarija od njih, nije mogla da se posveti ovoj ljubavi.
— Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece, koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom — rekla je pre mnogo godina Desanka.
Sergej Slastikov Kalužanin bio je ruski emigrant, koji je kao mladi kadet u Prvom svetskom ratu zarobljen od strane turske vojske. Nakon mnogo muka i putovanja, na kraju se smestio u Beogradu, a strpljivo je čekao da Desanka bude spremna za brak. Konačno "da" rekla mu je 1933. godine, a on je potom završio glumačku školu. Ponuđeno mu je da radi u Skopskom teatru, što je on odbio jer je Desanka bila vezana za Beograd.
— Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta" kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao "Kalužanin". Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve — pričala je Desanka.
Ona je otkrila i da su mnogi verovali da je mogla "bolje da se uda" jer Sergeju nisu bili puni džepovi.
— Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela — istakla je pesnikinja.
Par, inače, nikad nije imao decu, ali Desanka je isticala da su njene pesme bila njena deca jer im se davala u potpunosti.
— Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala — ispričala je velika pesnikinja.
Sergej je preminuo 1976. godine, a Desanka 1993. godine. Sahranjeni su jedno pored drugog, u Brankovini kod Valjeva, u porti Crkve Svetih arhanđela.
