Jedne subote uveče, dok sam čekala voz na stanici Republik u Parizu, nepoznati čovek me je upitao: "Zar ne misliš da bi ti i ja trebalo malo bolje da se upoznamo?"
"U redu", odgovorila sam. Momak se ukočio i zagledao u mene kao da ga zezam.
"Zaista? Stvarno hoćeš?", rekao je smejući se. "Nisam na to navikao!" E, pa da budem iskrena, nisam ni ja.
Vidite, odlučila sam da ću, tokom naredne dve nedelje, pokušavati da kažem "da" svakom nepoznatom muškarcu koji me startuje na ulici i porazgovarati sa njim. Znate već, da vidim šta će se desiti.
Želela sam da im se uvučem u glavu i saznam ko su, da li njihovi fazoni rade i, možda najvažnije od svega, da vidim jesu li svesni koliko je ženama toga preko glave. Jedino što će me ograničavati biće moj instinkt. Uvek morate da slušate taj bip-bip koji vam odzvanja u glavi i iskobeljate se iz svake situacije u kojoj ste se našli čim vam više ne bude prijatno – čak i ako vas osoba sa kojom ste ubeđuje da je sve u savršenom redu. Ovaj tip u metrou, međutim, nije mi aktivirao nikakav alarm.
I tako smo krenuli da ćaskamo. Malo nam je bilo neugodno; ja sam stajala ukočeno kao ulična svetiljka, on je sedeo na maloj stolici spojenih ruku. Hišam, Džudit – ljubazno smo se predstavili jednog drugom.
"Obožavam Pariz zato što vi dame uvek nosite takve ružičaste haljine od stila", osetio je potrebu da mi kaže.
Razgovarali smo o običnim stvarima, kako je poreklom iz Pikardija i igra fudbal. Nažalost, delovao je potpuno užasnuto kad je shvatio da nisam dete.
"Molim? Imaš 29 godina? Ne verujem ti", rekao je razočarano.
Devojčici prišao nepoznati muškarac, pitao je da pođe sa njim: Njen odgovor joj je spasao život!
Očajnički sam pokušavala da oživim najednom mrtvi razgovor ispaljujući svako pitanje koje bi mi palo na pamet: "Je li teško biti sportista? Odakle si tačno iz Pikardija? Voliš li, ono, stvari?" Već mi je na svako odgovarao samo mumlajući jednosložne reči. Bilo je mučno.
"Ne bih te više zadržavao, Džudit, tvoj momak te sigurno čeka", rekao je u poslednjem pokušaju da izbegne razgovor.
Stajali smo u tišini jedno pored drugog, čekajući bolna dva minuta da stigne metro, ne izgovarajući ni reč, ne znajući gde da se sakrijemo – pomalo kao kad uđete u lift sa šefom. Kad je voz konačno stigao, ušla sam u svoj vagon, stavila slušalice i gledala ga kako namerno zauzima sedište što dalje od mog. Loše mi je počeo eksperiment sa pristajanjem na svaku ponudu.
Te nedelje, dok sam se vraćala sa posebno znojavog džoginga, tip mi je prišao dok sam gurala ključ u bravu ulaznih vrata.
"Ložiš se na sport, draga?", rekao je.
"Trudim se", odgovorila sam, možda čak suviše ljubazno.
Bio je četrdesetih godina i nosio je jaknu sa vunenom kapuljačom bež boje – furao je izgled "ćalca".
"Pa to je sjajno! Nadam se da nosiš dovoljno opreme za podupiranje? Jer čini mi se da ma šta da se podupre, ako me razumeš!"
"Je li tako?" Da bi bio siguran da je kristalno jasan, rukama je oblikovao grudi i napućio usne.
"Da imam dovoljno hrabrosti, pitao bih te smem li da ih dodirnem. Ko ga jebe, dovoljno sam hrabar! Smem li? Daću ti novca ako želiš!"
Tu sam ga prekinula. Kad se tako nešto desi, uvek sam ljubazna, ali nikad ne ublažavam ono što imam da kažem.
"Ne, gospodine, prosto pokušavam da uđem u kuću a zbog vas mi je mnogo neprijatno", rekla sam mu jasno i glasno. Sve vreme sam razmišljala samo o tome kako, ako me lik siluje i to na kraju dovede do policijske istrage, ne želim da budem optužena da sam ga ja na to navela. Žalosno je što devojke moraju da razmišljaju o tim stvarima.
"Oooh, pa što mi odmah ne reče da nisi opuštena oko toga kako izgledaš", našalio se.
Ušla sam i zalupila vrata. Svaka žena srela sa s takvim ljigavcem bar jednom u životu – ako ne i pet puta. Na sreću, primetila sam, što sam starija, privlačim sve manje perverznjaka. Između 14. i 18. godine, srela sam mnogo ljigavaca. Ljude koji bi tražili da pođem s njima do njihovog hotela ili bi prstima i jezikom imitirali kunilingus dok me gledaju u oči. Da bi me još više prepali, radili su to čak i dok sam bila sa mamom. Mora da ih je posebno uzbuđivala ranjivost tinejdžerki.
Oženjeni muškarci ih jure: Glavne osobine moderne ljubavnice!
U svakom slučaju, bez obzira na ovog smrada, eksperiment je morao da se nastavi.
Sledeći momak kog sam upoznala zvao se Jasin. Velika većina momaka koja mi je prišla tokom te dve nedelje bila je arapskog porekla. Dugo sam razmišljala da li to uopšte da pomenem, zato što ne želim da podržavam smešne rasne predrasude koje ljudi gaje, ali to je istina. Zapravo sam čak pričala o tome sa Jasinom.
"Oh, zaista, mnogi od njih te muvaju? To je verovatno zato što imaju bolji ukus za žene!", rekao mi je smejući se. I sa tim je opušteno srušio svaki moj pokušaj sociološke analize. Nisam marila. Jasin i ja smo sedeli na zarđaloj metalnoj klupi iznad Belvil Parka, sa savršenim pogledom na čitav Pariz. Bio mi je ubedljivo najomiljeniji od svih muškaraca koji su mi prišli.
Moram da priznam da je Jasin stvarno dobro izgledao. Imao je kožu boje karamele i duge crne trepavice – izgledalo je kao da nosi maskaru. Njegov način prilaska bio je prilično originalan. Prišao mi je direktno i pitao da li bih volela da popušim džoint.
"Trenutno sam na odvikavanju, ali bih volela da popušim cigaretu", slagala sam.
Bilo je ljudi oko nas, deca su se igrala, nailazili turisti – osećala sam se bezbedno. Dobro čak. Toliko dobro da sam na kraju dopustila sebi da uzmem dim tog džointa. Jasin je rekao da živi u malom predgrađu po imenu Les Lilas, u Seni-Sen-Deniz. Rekao mi je da nikad ne muva cure na ulici, jedino "u specijalnim prilikama, kad je žena tako lepa kao što si ti." Verovatno je žvaka, ali šta sad.
"Pokušavam da se skrasim i uozbiljim. Želim malu porodicu i lepu kuću kao onu u kojoj žive moji roditelji. Mislim da je to prirodno, počeo sam da matorim. Imam 30 godina." Priznao je da ne veruje da će upoznati ženu iz svojih snova na ulici, ali mu je zabavno. Ponekad funkcioniše, ponekad ga smesta odbiju.
"Siguran sam da je devojkama velika gnjavaža kad im muškarci stalno ovako prilaze. Neki momci zaista nemaju nimalo poštovanja prema njima. Ali mislim da bolje razumem stvari sada. Vidiš, moja bivša se uvek žalila da joj prilaze 'gnjavatori', ali se žalila i kad joj niko ne priđe, zato što se onda osećala ružnom. Mislim, stvarno!"
Nije bilo nimalo neprijatno slušati Jasina kako priča o složenosti muško-ženskih odnosa. Sve vreme se smejao i bio veseo. Stvarno mi se dopala njegova pričljivost, jer smo tako izbegli neugodnu tišinu. Nije se raspitivao mnogo za moj posao, ali su ga zanimali detalji: pitao me je da li me bole stopala zbog visokih potpetica i kakvim sportom volim da se bavim. Mislim da je bilo tako lepo družiti se s njim jer je čovek imao šta da kaže. Pričali smo 40 minuta, poljubili se u obraz na rastanku i otišla sam čak toliko daleko da mu dam svoj broj. Odmah me je nazvao da proveri je li lažan, naravno.
Sa svim drugim momcima koje sam upoznala, ton razgovora menjao bi se čim bih im rekla da sam novinar. Na primer, upoznala sam jednog u četvrtak uveče dok sam na klupi čekala prijateljicu.
"Samo mi nemoj reći da čekaš dečka! Molim te!"
U stvari me je nasmejao. Abdelkarim je imao 23 godine i živeo u Sen Denizu. Verovatno nikad nećemo saznati više od toga, jer čim sam mu pomenula čime se bavim, odmah se zatvorio.
Užas: Primorali je da se uda za 30 godina starijeg muškarca koji je već u braku! (FOTO, VIDEO)
"Oh, zaista? Ti si novinar? To znači da si mason? Ne laži, ti si mason. Ili tvoj tata?"Majko mila. Pokušala sam da se izborim s njegovom mržnjom prema novinarima i da mu objasnim da nisam mason, ali na kraju sam se osećala kao da lupam glavom o zid. Ostali smo na tome.
Narednog dana, prišla su mi dva studenta kod Sorbone. Sedela sam na terasi kad su mi prišli i pitali da li želim da popijem pivo s njima. Dečaci – obojica studenti istorije i politikologije – bili su izuzetno iznenađeni kad sam pristala. Još jednom, situacija se promenila kad sam se predstavila.
Kad smo popili pivo, njegov prijatelj je otišao na autobus, a Matje i ja smo odšetali do stanice metroa. Nismo imali šta da kažemo jedno drugom tako da sam se samo nervozno smejala. Mumao je nešto o trivijalnosti 24-časovnih kanala sa vestima, "diktaturi emocija", "istim slikama koje se emituju po čitav dan", itd, itd, i tako u nedogled. Imala sam mnogo manje strpljenja prema njemu nego prema Abdelkarimu. Dok smo se rastajali, Bog ga blagoslovio, odvažio se da pokuša.
"Da li želiš da svratiš do mene? Živim blizu. Bili bismo više...", zastao je.
Stajala sam tako pitajući se kako će skupiti hrabrost da završi tu rečenicu. Kojim će gramatičkim atributima ukrasiti tu nepristojnu ponudu? Stajali smo na Bulevaru Sen Mišel, usred bela dana, trezni – moram da mu priznam, bio je hrabar.
Ja sam samo ćutala i gledala ga. Što sigurno nije bilo od pomoći.
Da sam dobra osoba, mogla sam da mu se nasmešim i tako pokažem da sam shvatila ili da ga odbijem ne dajući mu vremena da završi rečenicu. Mogla sam čak da imam toliko obzira da se ponašam kao da nisam shvatila šta želi da kaže i jednostavno pobegnem ispalivši jedno: "O moj Bože, kasnim!"
Ali pošto sam po prirodi sadista, uživala sam gledajući ga kako pokušava da se izmigolji.
"Više... više... ovaj... bilo bi mirnije...", zaključio je.
Kao što možete da zamislite, ljubazno sam ga odbila.
"Zašto si onda popila piće s nama?", promrmljao je dok je odlazio. "Džudit je ionako kurvasto ime." Svakako nije imao problema da izgovori tu rečenicu.
Kada žene varaju, to rade bolje od muškaraca: Evo zašto nam to tako dobro ide!
