Ljubav Laze Kostića i Lenke Dunđerski nije jedina romantičarska ljubav sa nesrećnim krajem o kojoj se i danas priča u književnim krugovima i koju pamti domaća istorija. Gotovo jednako tragična bila je ljubav mladog pesnika Branka Radičevića prema Vilhelmini Karadžić, ćerki Vuka Stefanovića Karadžića.
Branko Radičević bio je 4 godine stariji od Vilhelmine. Rođen je 1824. godine i kao Bečki student i pesnik kog je Vuk izrazito cenio, imao je priliku da u Beču upozna lepu Minu.
Minku, kako ju je Vuk odmilja oslovljavao, krasili su dobro obrazovanje, vaspitanje i mnogi talenti. Bavila se slikanjem, muzikom i književnošću, prevodila i pisala pesme, odlično je znala francuski, italijanski, engleski, ruski, srpski i svoj maternji, nemački jezik.
– Pored mnogih talenata, krasila ju je i izuzetna lepota, baš kao što je i Branko bio lep, ali ne na sladunjav način – zabeležio je sremskokarlovački književnik Nenad Grujičić u svojoj knjizi “Branko, pesnik mladosti.”
Grujičić nastavlja precizan opis Brankove spoljašnjosti: bio je snažna momčina, pun života, energičan, kuražan, neobično radoznao, ponekad raspojasan, devojkama mio i obrazovan, voleo je da pliva i sunča se, te je i druge nagonio da vežbaju s njim gimnastiku.
O uzajamnim simpatijama Mine i Branka ponajviše svedoče njegovi stihovi “Pevam danju, pevam noću”.
U svojim sećanjima Mina otkriva kako je na Badnji dan 1849. godine nastala ova Brankova pesma, koju je vek i po docnije, svojim neponovljivim glasom u večne hitove uvrstio Zdravko Čolić.
Mina je zapisala:
“Na taj dan, Vuk je gostio svoje zvanice, a i prijatelje, a jedan od tijeh donio je meni na dar knjižicu – spomenicu. Ja zaredih da mi svaki od gostiju što u nju upiše, pa dođoh i na Branka. Dok se okrenuh, već je napisao: “Pevam danju, pevam noću / pevam sele što god ‘oću / a i što ‘oću to i mogu, samo jedno još ne mogu / da zapevam glasovito, glasovito, silovito / da te dignem sa zemljice, da te metnem međ’ zvezdice…”
Brankovu pesmu Mina je oduševljeno i nežno prokomentarisala rečima da su ti stihovi “mirisav jutarnji cvijetak”, a na drugom mestu za pesnika kaže da je “đenije”. I iz Brankovih pisama Đuri Daničiću 1848. godine razaznaje se da pesniku nije na srce lako pala vest da se Vuk sprema u Trst i da će s njim putovati Mina i ruski lekar Ognjev, koji je više po volji bio ocu nego njegovoj kćeri.
“Ako ne lažem, ovo će biti Minin muž. Kažu da je i njega Bog stvorio, može biti dušu, ali telo…” vajkao se mladi pesnik.
Branko je imao samo 25 godina kada je posvetio pesmu dvadesetjednogodišnjoj Mini. Kao siromašni student na beznadežnom lečenju od tuberkuloze u Beču, imao je još toliko snage i pesničkog poleta da Minu “izdigne” među zvezde u pesmi koja počinje stihom “Pevam danju, pevam noću”.
Pojedini istoričari književnosti i Brankovi biografi tvrde da je pesnik godinama gajio velike simpatije i ljubav prema Vukovoj kćerci, ali da nije želeo da joj to prizna, što iz prevelikog respekta prema njenom ocu, što zbog svoje opake i u to vreme neizlečive tuberkuloze, koja je počela da skrnavi njegovo telo i duh, nekako baš u vreme poznanstva sa Minom. Mladi pesnik preminuo je u svojoj 29-oj godini i time se priča o ovoj romantičarskoj ljubavi završava.
Posle njegove smrti 18. juna 1853. godine u Beču, nastupila je tišina o Branku, koja je trajala 24 godine. Tek 1877. godine, na poziv Stevana V. Popovića, urednika ilustrovanog kalendara “Orao”, Mina je napisala svoje uspomene koje su otvorile prve stranice memoarske literature o Branku. U njima je isticala “neobični duh i bogato srce Brankovo”, ali se detaljno posvetila i opisu njegovog izgleda. Iz njenih zapisa saznaje se da je bio nešto viši od srednjega rasta, tela vitkog, a držanja ponositog. Na žilavom, leti i zimi “razgolitanom vratu sjeđaše glava divna kroja”, oči su mu imale neobičan sjaj, a zubi zdravi i neobično beli. Kosa gusta, otvorenomrka i duga, padala mu je do ramena.
Nije samo Branko Radičević imao nesrećnu sudbinu. Njegova nesuđena draga, Vilhelmina – Mina bila je sedmo od ukupno trinaestoro dece Vuka Stefanovića Karadžića i njegove supruge, Nemice Ane Marije Kraus. Samo Mina i njen brat Dimitrije nadživeli su svog oca, dok su ostala deca preminula kao mala ili vrlo mlada.
U 30. godini u Beogradu udala se za bratanca kneginje Ljubice, profesora Beogradskog liceja Aleksu Vukomanovića, čije će prezime, uz očevo, nositi do kraja života. Godinu posle venčanja, rodila je sina Janka, veliku radost Vukovu, ali suprug joj ubrzo umire. Bežeći od tuge, vratila se sa sinom u Beč, gde joj samo nekoliko godina kasnije umiru roditelji, a potom i brat. Najveću tugu Mina je doživela 1878. godine: njen sin Janko, koji se školovao u Rusiji i bio dobrovoljac u rusko-turskom ratu, umro je na Kavkazu. Mininom smrću 1894. ugašena je loza Vuka Karadžića.
