Desanka Maksimović je bila odmerena gospođa koja je govorila divnim, biranim rečima koje leče. Zbog njenog ponašanja, govora i stihova koje je pisala, smatrali su je sveticom među ženama.
Njena poezija je bila tako lepo prihvaćena jer je nastala iz njenog srca, čistog kao u deteta.
Prvi put se poljubila kada je imala 35 godina i tom prilikom je poljubila Segeja Slastikova, ruskog emigranta koji joj je kasnije postao i muž.
On je u Prvom svetskom ratu služio kao kadet i bio zarobljen od Turaka, da bi se nekako spasao i prebegao u Beograd. Tu je završio glumaču akademiju, radio u Ministarstvu finansija, a onda je sreo Desanku.
Bila je to ljubav na prvi pogled.
U jednom intervjuu govorila je o tome kako je upoznala čoveka sa kojim je provela život.
"Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili", pričala je slavna pesnikinja.
Oboje su dugo čekali na sreću
Varnice koje su prštale između dvoje pesnika bile su očigledne, ali iako je Sergej Slastikov hteo da odvede Desanku pred oltar – ona nije tako lako pristala na njegovu bračnu ponudu. Morao je da čeka da ona ispuni sve svoje dužnosti i obećanja.
Pošto je bila najstarija u roditeljskoj kući Desanka je smatrala da pre udaje mora da izvede na put “decu” – mlađu braću i sestre. Objasnila je zaljubljenom Rusu zavet koji je sama sebi dala i slovenske duše su se razumele.
"Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom", opisuje Maksimović.
Ljubav zbog koje je ruski kadet ostavio sve
Slastikov je bio ruski emigrant, mladi kadet koga su tokom Prvog svetskog rata zarobili Turci. Dugo mu je trebalo da dopre do Beograda, a onda se 1933. godine oženio Desankom, koju je čekao i strpljivo voleo.
Posle venčanja je završio glumačku školu i ubrzo dobio ponudu da glumi u pozorištu u Skoplju, ali je istom brzinom to i odbio – zbog Desankine službe u Beogradu.
"Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta” kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga" – govorila je naša pesnikinja.
I Sergej je bio poetska duša, dečije pesme koje je pisao potpisivao je kao “Kalužanin” – u slavu svoje rodne Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve.
“S nežnošću gledah stopa ti trag, trag po snegu belom; i znadoh da ćeš biti mi drag, drag u životu celom”
Mnogi su bili iznenađeni Desankinom odlukom da se uda za sirotog ruskog emigranta, govoreći joj da je mogla bolje. Mnogi su je tražili, mnogi su joj se nadali, ali ona ih je dvema rečenicama zauvek odbila od sebe, dajući na znanje da je Kalužanin čudo kojem se nadala i ljubav o kojoj je dugo pisala.
"Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela" odgovarala je Desanka.
Sergej Slastikov Kalužanin preminuo je 1976. godine – skoro dve decenije pre Desanke koja je doveka ostala verna njihovoj ljubavi.
Sahranjeni su jedno pored drugog, u njenoj voljenoj Brankovini. U gustoj šumadijskoj šumi položeno je dvoje večno zaljubljenih, a na njihovom grobu nalazi se maketa ruske crkve, kao svojevrstan simbol bajke koju su za života svojom ljubavlju ispisali.
Zašto Desanka i Sergej nikad nisu imali dece?
U jednom starom intervjuu za Nin Desanka Maksimović je rekla kako nikad nije žalila što se nije ostvarila u ulozi majke, jer se već osećala kao majka, s obzirom da je odgojila svojih sedmoro braće i sestara:
"Ja sam iživela svoje materinstvo. Kao najstarija u roditeljskoj kući odgajila sam brojnu braću i sestre: od rođenja, stavljanja na nošu, pranja pelena... Brinula o njima sve dok nisu postali svoji ljudi. A kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala...," govorila je Desanka koja je imala veoma težak život, ali se nikad nije žalila.
