Dositej Obradović bio je srpski prosvetitelj i reformator. Školovao se za kaluđera, ali je napustio taj poziv i krenuo na putovanja po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstva i racionalizma. Dositej je bio prvi popečitelj (ministar) prosvete u Srbiji. Njegovi ostaci počivaju u Beogradu, na ulazu u Sabornu crkvu.
Po rođenju je dobio ime Dimitrije. Njegovi roditelji su bili zanatlije i veoma rano je ostao bez njih. Školovali su ga rođaci, a on je bio vredan i uspešan đak. Redovno je čitao crkvenu literaturu i želeo je da se posveti asketskom životu. To se nije dopalo njegovoj rodbini, pa su ga dali da izuči zanat jorgandžije u Temišvaru.
Obradović je 1758. godine pobegao u fruškogorski manastir Hopovo, zamonašio se i dobio ime Dositej. Iguman manastira ga je srdačno primio, a Dositej je maštao o pustinjačkom životu.
Međutim, ubrzo je video da manastirski život nije tako jednostavan kao što je on zamišljao. Počeo je da čita literaturu istorijskog i teološkog karaktera i shvatio je da izvan manastira postoji mudrost za kojom je čeznuo.
U njemu se javila želja da što više vidi i nauči. U Sremskim Karlovcima je radio kao sveštenik i nakon tri godine provedene u manastiru, zauvek ga je napustio.
Putovanja koja će trajati četrdeset godina započeo je 1761. godine. Prvo je otišao u Dalmaciju, gde je radio kao učitelj i učio italijanski jezik. Sastavio je „Bukvicu“, tj. odabrane besede Svetog Jovana Zlatoustog.
Dostej je 1770. godine postao propovednik u Skradinu, sastavio je poučni zbornik „Venac od Alfavita“, završio je „Ižicu“ i preveo je „Hristoitiju“, novogrčko delo iz XVIII veka.
Obišao je ceo Balkan, Malu Aziju, Nemačku, Italiju, Francusku, Englesku, Austriju i Rusiju. Tri godine je proveo u Smirni, današnjem turskom gradu Izmiru. Na Krfu je naučio grčki jezik i upoznao se sa grčkom književnosti, ali 1787. godine je morao da napusti školu zbog Rusko-turskog rata.
Ponovo se vratio u Dalmaciju i živeo je i radio u Kninu, Zadru i Trstu. Narednih šest godina je bio u Beču, gde je učio nemački jezik i književnost.
U Haleu je počeo da sluša filozofiju i teologiju. Tu je skinuo mantiju i obukao je svetovnu odeću. Studije fizike je slušao u nemačkom gradu Lajpcigu kod čuvenih profesora. Tu je okupio prijatelje i počeo je da piše i štampa knjige na narodnom srpskom jeziku.
Prihvatio je parolu: „Prosvetom ka slobodi“ i počeo je da primenjuje stečeno znanje u prosvećivanju naroda.
Posetio je Pariz, London, Bratislavu, i mnoge druge evropske gradove. Da bi obezbedio finansijska sredstva za putovanja, radio je teške fizičke poslove, bio je učitelj, lektor, korektor, besednik, itd.
Znao je mnoge jezike: novogrčki, grčki, latinski, nemački, ruski, engleski, francuski, italijanski, rumunski i albanski.
Privatni život Dositeja
Nisu sačuvane lične stvari Dositeja, jer je poznato da je on jako puno putovao, bude po tri meseca na jednom mestu i onda ide dalje. Nije se ženio, niti imao dece, nije zasnovao porodicu. Bio je zato najobrazovaniji Srbin svog doba koji je znanje pružio u službi svog naroda. Govorio je 11 stranih jezika. Narod nije znao da čita, tako da je Dositej imao puno posla. To nije bio srpski jezik koji danas poznajemo, a nije ni crkveno-slovenski književni. Osnovao je Veliku školu, podučavao je druge.
Dela
Autobiografsko delo pod nazivom „Život i priključenija“ završio je 1783. godine. U prvom delu je opisao svoje roditelje, rođake, odlazak u manastir i druge detalje iz detinjstva. Napao je kaluđere da su duhovno zaostali i isticao je važnost škole i nauke.
U to vreme su ta Srbi osudili jer je kritikovao crkvu.
Dositej je smatrao da treba jednako da se edukuju i žene i muškarci.
Drugi deo je započeo bekstvom iz Hopova i završio je boravkom u Lajpcigu. Sam iguman manastira, Teodor Milutinović ga je terao da putuje i da uči nove jezike, da upoznaje novu kulturu i običaje.
Iste godine je na slavenosrpskom jeziku napisao „Pismo Haralampiju“, trgovcu iz Trsta. Tražio je od njega pomoć da štampa knjige na narodnom jeziku uveravajući ga da čini dobro delo i da će mu narod biti zahvalan.
Knjigu „Sovjeti zdravoga razuma“ koja se sastoji od prosvetiteljskih misli i saveta učenih ljudi koje je preveo sa stranih jezika štampao je 1784. godine.
Četiri godine kasnije je preveo Ezopove „Basne“ sa grčkog na engleski jezik, a 1789. godine je napisao „Pesnu o izbavljeniju Serbije“.
Zbirku prosvetiteljskih misli o patriotizmu, ljubavi ka nauci, umerenosti, laži i slično obvjavio je 1793. godine pod nazivom „Sobranije raznih naravoučitelnih veščej“.
Dositej je 1803. godine preveo „Etiku“, delo italijanskog pisca Soavija i „Slovo poučitelno“ od nemačkog protestantskog mislioca Colikofera. Štampao ga je u Veneciji.
Kada je 1804. godine počeo Prvi srpski ustanak, Dositej se nalazio u Trstu. Skupljao je novac i vršio je poverljive misije između ustanika i Rusije.
Vratio se u Srbiju i postao je ministar prosvete, Karađorđev savetnik i sekretar. Napisao je „Pesnu na insurekciju Serbijanov“, u narodu poznatu kao „Vostani Serbie“. To je bila himna buđenju Srbije iz vekovnog ropstva.
Obradović je 1808. godine osnovao Visoku školu u Beogradu, budući univerzitet, a dve godine kasnije Bogosloviju.
Zasnovao novu srpsku književnost
Dositejeve knjige se sastoje iz mudrih misli koje je prevodio sa stranih jezika. Pisao je na srpskom jeziku tako da bude svima razumljivo. Zbog toga se smatra da je on zasnovao novu srpsku književnost.
Propovedao je versku trpeljivost i ravnopravnost, a narod je upućivao da iz drugih kultura prihvate bolje i naprednije stvari.
Dositej je stvorio nacionalnu književnost namenjenu najširim slojevima srpskog naroda. Uneo je napredne ideje sa Zapada, skupljao je lepe misli iz svih vremena, od Platona i Aristotela do Molijera i Voltera.
Bio je pristalica racionalističke filozofije, verovao je u svemoć razuma i nauke za koju je smatrao da mora svakome biti dostupna. Srbiji je približio Evropu i svet i omogućio je prodor novih kulturnih tekovina.
Smatrao je da ženska deca moraju da uče isto što i muška kako bi bile bolje ćerke, supruge i majke. Protivio se verskom fanatizmu i isključivosti, tj. svemu što je bilo u suprotnosti sa jevanđeljem i hriščanstvom.
Mnogi su čitali njegova dela, a važio je za kritičara crkve. U pogledu jezika, Dositej se smatra pretečom Vuka Karadžića.
Smrt
1811. godine je preminuo radeći na osnivanju štamparije u Beogradu. Sahranjen je u porti Saborne crkve, a njegov grob je postavljen naporedo sa grobom Vuka Karadžića.
Dela „Mezimac“, „Spisi iz Dalmacije“ i „Pisma“ su objavljena sedam godina nakon njegove smrti, a sabrana dela su izašla u XIX veku.
Beogradska opština je 1914. godine podigla spomenik Dositeju koji se danas nalazi u Univerzitetskom parku. Autor spomenika je zagrebački vajar Rudolf Valdec.
Kuća u kojoj je Dositej rođen je preuređena i još uvek postoji. 17. septembra 2004. godine u Vršcu je osnovana „Zadužbina Dositeja Obradovića“. Njena svrha je da pomaže mladim, darovitim piscima, umetnicima, studentima srbistike, itd.
Veliki broj kulturnih ustanova nose Dositejevo ime, kao i sledeće nagrade:
– „Dositejeva nagrada“;
– „Dositejevo pero“ koje se dodeljuje za najbolju dečju knjigu godine;
– „Dositejev štap“ koji se dodeljuje za postignuća u nauci, kulturi i prosveti;
– „Dositeja“, nagrada za uspešne učenike i studente.
Serija zasnovana na Dositejevoj biografiji, „Jastuk groba mog“ snimljena je 1990. godine, a glavnu ulogu je tumačio Rade Marković.
Najžalosnije je ožalio majku
Nijedan sin ne govori s većom nežnosti o svojoj materi no što to čini naš veliki narodni prosvetitelj Dositej Obradović o svojoj “miloj i slatkoj roditeljnici”. On je nju izgubio rano, još kada mu je bilo devet ili deset godina, ali njena svetla uspomena pratila ga je celog života. Nikad nije mogao zaboraviti njenu materinsku nežnost i njena milovanja. Isto kao majku, Dositej je voleo i svoju mlađu sestricu Julu. I dok za svog oca i svoju braću nalazi jedva nekoliko reči, on sam priznaje da se ne bi nikad mogao otisnuti iz svog sela u sveta, kuda ga je vukla neodoljiva želja za naukom, da su mu mati i sestra bile u životu. Bežući krišom iz Temišvara, sa zanata, u fruškogorski manastir Hopovo, Dositej se u putu uspe na jedan breg odakle se videlo selo Semarton.
“Dođe mi na pamet mati moja i mila sestrica moja Julijanka. Suze prolivajući, načnem govoriti: “Ostaj mi s Bogom, o predrago selo, mesto roždenija roditeljnice moje!” Padnem licem na zemlju, ljubim zemlju i s toplim suzama kvasim; nikad u mom životu nisam tako plakao…”Ostaj mi s Bogom,” vrišteći jedva sam izgovarao, “Zemljo, duši mojoj sveta, u kojoj sad leže kosti njene i moje Jule, slatke sestrice!” Srce mi je lupalo u prsima; činilo mi se kao da ću izdanuti.
Poležao sam kao u nesvesti. Kad sam se po nekoliko opet u sebe vratio, došlo mi je veliko raskajanije što se od te mile zemlje udaljujem… I sad, pišući po dvadeset i pet godina, vozmuštava mi se utroba, suze mi teku, i veoma tužim. Po sata ili više bilo mi je u usti: “Nano moja, nano slatka! Julo srce, Julo dušo!”… I više bi’ tu ležao da nisu se čobani oko mene skupili i počeli me utešavati, a ni sami nisu se mogli od suza uzdržati. Iz ovoga sudim da mi je mati živa bila, ili barem Jula sestrica, ne bi nikada iz Banata izišao.”
Srećom po srpsku književnost, mati i sestra više nisu bile u životu da bi vezale Dositeja za selo, gde, da je ostao, postao bi u najboljem slučaju skroman parohijski sveštanik. Dositej odlazi u svet, i više ga nije moglo ništa zadržati da ide sve dalje i dalje za naukom.
Bio je zaljubljen u Jelenu Simić
Posle majke i sestre, prva žena koja je igrala izvesnu ulogu u životu Dositejevu bila je lepa popova kći, “prekrasna djevica” Jelena Simić. Dositej mladi pop od devetnaest godina, učiteljujući po Dalmaciji, stigao je u zabačeno selo Kosovo, gde je u domu popa Avrama Simića naišao na vrlo lep prijem. Uvek žudan nauke prevrtao je on po skromnoj biblioteci svoga domaćina, i nije nikakvo čudo što se “djevica” Jelena upustila u razgovor s mladim učenim gostom, i poželela da joj on nešto napiše “prosto” iz tih knjiga, kako bi i ona mogla razumeti. Dositej se, naravno odazvao njenoj molbi, i sastavio iz beseda Jovana Zlatoustog svoje prvo delo “Dositejeve bukvice”, koje je Jelena, možete zamisliti i sami “tako rado čitala i tome se toliko radovala, koliko da je svu mudrost Solomonovu u ona dva tri tabaka imala.” To je Dositeju dalo silan podstrek. Počeo je da piše, i video je da je rado čitan. I tu, u malom selu Kosovu, zahvaljujući skromnoj popovoj kćeri Jeleni, javila se u njemu silna želja ne da samo on sam uči, nego i da piše za druge, za kćeri i sinove roda svojega, koji su tako željni nauke.
A da bi to postigao, morao je ići dalje, još dalje u svet. Sam se Dositej čudi kako se mogao odvojiti od doma popa Simića, gde se osećao tako srećnim. “Ljubav k nauci morala je u meni silna biti, kad me je od njih otrgnuti mogla”. Ili ljubav k nauci ili bezizlaznost situacije – Dositej već zapopljen, a devojka na udaju – jedno od tog dvoga odvojilo je Dositeja od Kosova, i ponovo ga bacilo na put.
Engleskinja mu je opčinila mozak
Duga je bila era putovanja Dositejeva. Mnoge je zemlje prošao, mnogo je znanja stekao, s mnogima se sprijateljio. Po prirodi krotak i ljubazan, bio je svugde usrdno predusretan i od ljudi i od žena. Ali nijedna žena nije ga toliko očarala i zadivila kao inteligentna Engleskinja, gospođa Livi. Došavši prvi put u njen dom u Londonu, Dositej je bio iznenađen kako jedna žena ume da razgovara sa svojim gostima o tome šta je čitala u novinama, o radu parlamenta, “o Indija-kompaniji”, o brodovima koji su stigli iz Indije, o trgovini, o književnosti. Sve je to gospođa Livi govorila “prosto, lasno i čisto”, šijući stalno, i da je Dositej nije gledao svojim očima kako šije “bi’ zaista mislio da ona čita nešto iz knijge.” Kakva li su mu se u taj mah nametala poređenja sa srpskim ženama, sa jadnim neukim, neprosvećenim Srpkinjama, kojima je sve do 1730. g. bilo zabranjeno čak i da stupe u crkvu, a kamo li u školu.
Prijateljstvo između Dositeja i gđe Livi bilo je najsrdačnije. Dositej je u to vreme bio čovek od svojih četrdeset godina, u punoj snazi, u građanskom odelu pre – godine je zbacio sa sebe mantiju, prosvećen, obogaćen znanjem, i ovoga puta vidimo da se zainteresovao za g-đu Livi više možda no što se i sam nadao. “Celi božji dan ne bi mario za ručak, kad bi samo ona besedila, da ne prestaje.” Ona je, od svoje strane, bila prema njemu ljubazna, predusretljiva, i pod njenim uticajem i njen muž i cela okolina, svojom obilatom materijalnom i moralnom pomoću, učinili su Dositeju boravak u Engleskoj prijatnim i korisnim. Najsrećniji su časovi bili za Dositeja koje je provodio s njom u dugim razgovorima, bilo po njenom domu, ili kod prijatelja, ili u šetnjama po velikom gradu, ili po izletima po okolini. Ali, i ovoga puta idila se prekida. Bilo zato što je Dositej ovoga puta igrao ulogu nepozvanog trećeg u braku porodice Livi, ili kao što on navodi, zato što ga je vukla želja da da u štampu svoje knjige namenjene narodu, tek on se i sad, teška srca, kao nekad od Jelene Simić, otrže i od svoje “blagodjetelnice, sestre, matere i Minerve”, gospođe Livi i celog njenog simpatičnog kruga. On odlazi iz Londona s dubokim žaljenjem, zaričući se da će se “od sad krepko čuvati, da se s nikim živim tako ne prijatelji, kad se mora rastati i žaliti što s njima nije do groba”.
Doista, Dositeju je bilo suđeno da večito luta, da nema stalnog mesta prebivanja, da nema svoga doma i porodice, s kojom bi bio “do groba”. Pošto se bio zakaluđerio još kad mu je bilo 18 godina, brak mu je zauvek onemogućen. Kako je on docnije žalio za time, i koliko puta. Ali je najvećma dao izraza svom bolu zbog “promašene” sreće kada je, došavši posle dvadeset godina u svoje selo, zatekao svoje vršnjake, nekadašnje dečake, sa sinovima na ženidbu i s kćerima na udaju. I Dositej uzvikuje tada očajno: “Eto ti ga, idi sad, te se kaluđeri, pak ćeš i ti biti čovek na svetu!… Pre trideset godina neka se niko za glavu ne kaluđeri. A kad mu bude toliko opet nek ne nagli; nek pričeka jošte desetak”.
Doduše, Dositej nije mislio uvek tako o braku. Zanesen u detinjstvu pričama o mučenju svetaca, želeo je i on da pođe za njihovim primerom i da se posveti. Kad mu je njegov tetak govorio kako bi želeo da ga najpre oženi, a posle zaposli, mladi Dositej, s gnušanjem je mislio: “Koga oženiti? Mene? Sačuvaj Bože! Bolje sto puta da me kakva svirjepa lavica ili medvedica s noktima svojima na parčeta rastrgne, nego da me najlepša srpska kći u svoje nezlobive, čiste devojačke naruči zagrli!”
To svoje ne bog zna kako galantno mišljenje o ženama, Dositej je, kao što smo malo čas videli, brzo promenio. Što se više razočaravao u kaluđerskom životu, to je više cenio miran i tih bračni. Brak u kome živi čovek sa svojom ženom u miru i slozi, ne samo da usrećava supružnike, nego ih privikava da žive u slozi i prijateljstvu i sa svojom okolinom, i, dalje, s celim društvom. Pored toga, bračna veza je samim Bogom ustanovljeno sveto sojedinjenje “črez koje Bog biva človekov tvorac”.
Braku je Dositej posvetio u svojim spisima puno mesta. On se na tom pitanju zaustavlja naročito u svom prvom delu, u “Životu i Priključenijama”, i tu, prisećajući se reči episkopa Georgija Popovića, koje je čuo davno još kad je bio kapamadžijski šegrt u Temišvaru, on formuliše svoje misli o braku na više od dvadeset strana. Te misli, i danas sasvim moderne u ostalom, interesuju nas u ovom slučaju naročito onim delom u kome se uznosi uloga žene u braku: “A kolikim bjedstvovanijama i bolestima podložna je svaka mati, noseći u sebi i raneći plod utrobe svoje; kolikom bolu u rađanju! Često, dajući drugom život, svoj polaže… Moje kćeri, kad bi vi upravo razmislile i rasudile na koju ste visoku odredu od Boga sazdane, ne bi vam imala kad ni na um pasti obrva, očiju i pročeg tela lepota… “I nareče Bog prvoj ženi ime život, jer je ona mati sviju koji na zemlji žive.” Evo vaša slava i visoko dostojinstvo, koja čini da svi narodi krasnonaravni i prosveštenivam svako visoko-počitanije pokazuju i da vam se klanjaju!” Čuvši te reči iz usta poštovanog episkopa, Dositej je počeo o braku da razmišlja, i da sve više postaje pristalica njegov. “Kako bi mi došla na um imena: muž i žena , ženidba i udaja, u svemu tomu predstavljao bi se u mom umu čin roditeljski, u kom činu uvažavao bi’ najveću svetinju posle Boga na zemlji; kako bi’ čuo da u crkvi biva venčanje, išao bi’ ga gledati s takim umiljenijim kako god svetu liturgiju. Gdi bi’ god vidio najmanju devojčicu, mislio bi’ u sebi: ovo je mala mati čelovečeskoga roda.”
Stil/Alternativna.com
