Stokholmski sindrom je možda jedna od najčudnijih osobina ljudske prirode. U slučaju u kojem se žrtva brutalnog premlaćivanja ili otmice na kraju blisko identifikuje sa svojim tlačiteljem, sindrom se iznenađujuće često pojavljuje u naslovima vesti. Termin je prvi put ušao u popularni leksikon 1973. godine, nastao iz veoma objavljene situacije sa taocima koja se dogodila u Stokholmu.
Odbegli osuđenik otišao je u banku i za taoce uzeo četvoro zaposlenih. Njegov plan se polako rasplitao, i on je morao da drži svoje žrtve u trezoru više od 5 dana. Ali ubrzo se dogodilo nešto čudno. Taoci su toliko vezali za osobu koja ih je držala u pritvoru da su ga čak branili od stražara. U sledećem suđenju, taoci su prikupili novac za odbrambeni tim svog otmičara i dali sve od sebe da ga zaštite.
Zbunjujući razvoj događaja naveo je psihologe da ovo ponašanje nazovu Stokholmskim sindromom, i ono je sada svojevrsno merilo za sve vrste tragičnog i zastrašujućeg ponašanja koje uključuje kidnapere.
Evo nekoliko najgorih slučajeva Stokholmskog sindroma:
1. Meri Meklroj
Meri je bila privlačna, 25-godišnja devojka sa velikim životnim potencijalom, a onda se sve srušilo. Jedne večeri u maju, kupala se u luksuznom kupatilu u kući svog oca kada su je otela četvorica zlikovaca, uključujući dva brata, Džordža i Voltera Mekgija. Bila je ćerka menadžera Henrija F. MekElroja, za koga su otmičari smatrali da je zlatni rudnik. Muškarci su upali u kuću sa – što je čudno – sačmarom, i čekali da se Meri obuče pre nego što su je odveli u staru seosku kuću u kojoj je bila vezana za zid u hladnom podrumu.
Muškarci su tražili 60.000 dolara za njen siguran povratak, ali su se na kraju zadovoljili sa polovinom tog iznosa. Pustili su Meri sigurnu i nepovređenu blizu terena za golf da bi Henri pokupio svoju ćerku. Ubrzo nakon toga, trojica muškaraca su uhvaćena i manje od mesec dana kasnije poslata na suđenje.
Ali, na veliko iznenađenje i njenog prestižnog društvenog kruga i njenog oca, Meri je stala u odbranu svojih otmičara. Ona je napomenula da je tokom 29 sati, koliko je provela u podrumu, prema njoj postupali izuzetno dobro, a jedan od muškaraca joj je čak dao cveće.
Bez obzira na to, suđenje je završeno oštrim kaznama za muškarce, zbog čega je Meri osetila krivicu. Čak je pozvala guvernera i molila ga da poništi kaznu, ali bezuspešno. Meri ih je nakon toga posećivala u zatvoru i donosila im hranu i poklone.
Nakon par meseci Meri je doživela pravi nervni slom i njeno psihičko stanje se znatno promenilo. Par godina kasnije pucala je sebi u glavu. Iza nje je ostala poruka: "Moja četiri otmičara su verovatno četiri čoveka na svetu koji me ne smatraju potpunom budalom."
2. Elizabet Smart
Elizabet Smart imala je 14 godina kada su je kidnapovali iz spavaće sobe. Njen otmičar Brajan Dejvid Mičel, terao ju je da pešači satima sve dok se nisu zaustavili ispred kampa. Tamo ju je naterao da se skine, gde je izveo neki bolestan ritual venčanja, nakon čega ju je silovao. Posle toga ju je vezao za drvo i zlostavljao.
Tokom narednih devet meseci, Elizabet je više puta silovana i psihički zlostavljana da bi se pretvorila u potpuno pokornog partnera. Slušala je njegova naređenja i dala sve od sebe da ne uznemiri osobu koja ju je kidnapovala. U ovom užasnom zločinu učestvovala je i supruga Brajana Mičela.
Čudno je da su njih troje išle na brojne izlete u javne prostore, kao što su biblioteka i lokalne prodavnice – čak i kada je Elizabet bila ispitivana od strane policajca, ona je i dalje tajila svoj identitet i nikome ništa nije govorila.
Trio se preselio u Kaliforniju, ali je tada Mičel odlučio da se još jednom presele. Elizabet, možda videvši svoju poslednju priliku za beg, apelovala je na Mičelovu samoproglašenu pobožnost i rekla mu da treba da se vrate u Jutu - iz duhovnih razloga. Mičel se složio, shvatajući da je ideja bila samo njegova. Nazad u Juti, svo troje su prepoznata iz bujice vesti. Elizabet je izvučena iz kandži otmičara i vraćena porodici.
Iako možda nije najjasniji primer Stokholmskog sindroma, Elizabet je isprva pokazala neku vrstu empatije prema svojim brutalnim kidnaperima – možda i mešavinu straha i malo razumevanja za one koji su se ponašali kao njena jedina porodična jedinica za to kratko vreme: iako potpuno štetno i nefunkcionalno.
NE PROPUSTITE
3. Kolin Sten
20-godišnja Kolin Sten je stopirala u Kaliforniji. Pokupio ju je par koji je vozio plavi kombi sa detetom na zadnjem sedištu. Prisustvo deteta učinilo je da par izgleda bezbedno. Ali ubrzo, muž, Kameron Huker, stavio je nož na Kolinino grlo, odvezao je u napušteno područje, a zatim je silovao i mučio. Hukerov plan je bio da pretvori Kolin u seksualnu robinju uz pomoć svoje žene Jan. Da bi stvari bile još gore, Huker je napravio kutiju veličine kovčega, u kojoj je držao Kolin zatočenu 22 do 23 sata dnevno narednih sedam godina. Kolin je tokom svog zatočeništva bila podvrgnuta okrutnom mučenju. Zvao ju je "komad nameštaja". Huker je rekao Kolin da je radio za organizaciju pod nazivom „Kompanija“ koja bi je povredila ako ga ne posluša. Ironično, par je bio pun ljubavi i nežnosti prema svojoj mladoj ćerki, i koristili su svoje ekstremno suprotno ponašanje kako bi manipulisali sa Kolin. U jednom trenutku, Huker je Kolin dao pištolj i rekao joj da ga stavi u usta i povuče okidač. Kolin je poslušala, ali pištolj nije imao metke. Bio je to test lojalnosti.
Godine 1981, nakon skoro četiri godine, Huker je odveo Kolin kući da poseti njenu porodicu i ostavio je tamo preko noći. Stanovi nisu znali ništa o zlostavljanju koje je pretrpela njihova ćerka, a Kolin ih nije obavestila. Umesto toga, kada se Huker vratio sledećeg dana, Kolin je otišla sa njim i nastavila svoj život u kutiji još tri i po godine. Srećom, Jan Huker je na kraju pomogla Kolin da pobegne. Hukera je policija uhapsila, osudila ga za otmicu i mučenje, gde je dobio 104 godine zatvora.
Nataša je imala samo 10 godina kada su je dva muškarca strpala u beli kombi i otela. Sledećih osam godina ona je provela zatvorena u garaži čoveka po imenu Volfgang Priklopil. Podrum je imao 54 kvadratnih metara, bez prozora, zvučno izlovan, sa betonskim vratima. Ali nakon nekog vremena on joj je dozvolio da se popne u kuću i tamo boravi.
Svakog jutra, Nataša i Priklopil su doručkovali zajedno, živeći u iskrivljenoj verziji normalnosti. U nasumičnim prilikama, Nataša je pokušavala da privuče pažnju autsajdera, ali nije uspela. Konačno, 23. avgusta 2006. uspela je da izmakne. Usisavala je Priklopilov BMV pod njegovim nadzorom kada je zazvonio telefon. Priklopil je ostavio Natašu bez nadzora dok je preuzeo poziv. Ostavivši usisivač da radi, izašla je na ulicu i pronašla komšiju koji je pozvao policiju. Kada je Nataša bila u policijskoj stanici, Priklopil je shvatio da će verovatno biti osuđen za otmicu i osuđen na doživotnu kaznu zatvora. Da bi to izbegao, skočio je ispred voza u pokretu u blizini stanice Beč Nord u Beču. Kada je Nataša obaveštena o Priklopilovoj smrti, plakala je i čak je zahtevala da satima sedi sama sa njegovim kovčegom. Godinama nakon bekstva, još uvek je nosila njegovu fotografiju u novčaniku, a danas živi u njegovoj kući.
