Kristin i Lea Papen provele su mladost u selima oko Le Mana u zapadnoj Francuskoj. Razlika u godinama između njih bila je sedam godina, ali to nije uticalo na njihovu vezu. Imali su stariju sestru Emiliju, koja se zamonašila nakon što ju je otac navodno silovao.
Kristin i Lea su odrasle u disfunkcionalnoj porodici, bile svedoci nasilja i raznih oblika zlostavljanja. Čim se brak njihovih roditelja raspao, obe su poslate u mentalnu ustanovu da se oporave od razvoda koji ih je jako pogodio.
Pokazale su se kao nerazdvojne, iako su retko razgovarale. Ovo je ostavilo jeziv trag na dve sestre, a mnogima su izgledale kao da su telepatične. Nakon izlaska iz mentalne ustanove, Kristin i Lea uspele su da se zaposle kao sobarice u nekoliko domaćinstava, uvek insistirajući da rade u paru.
Godine 1926. postali su stalne sluge u vili Renea Lanselina, penzionisanog advokata koji je živeo u gradu Le Manu. U vili su živeli Rene, njegova žena i njihova odrasla ćerka, dok se njihova druga ćerka odselila da živi sa mužem.
To je bilo mesto na kojem se dogodio strašan zločin. Devojke su navodno morale da rade 14 sati dnevno, sa samo pola slobodnog dana svake nedelje. Ovo se smatralo normalnim za kućnu poslugu u to vreme.
Ipak, devojke su držale do sebe, ćuteći kao i uvek i radeći svoj posao sa poniznošću i poštovanjem. Nisu pokazivale nikakvo interesovanje za spoljni svet i viđene su samo kako provode vreme jedna sa drugom.
Njihovom stanodavcu nije smetalo sve dok su kućni poslovi bili u redu. Godine su prošle bez ijednog incidenta. Ali u noći 2. februara 1933. Rene je trebalo da se nađe sa ženom u kući prijatelja na večeri. Kada je video da je nema, otišao je kući da je traži. Dok se približavao kući, primetio je da su svetla ugašena i da je iz soba za sluškinje dopirala samo svetlost sveća. Vrata su bila zaključana, a čitav ambijent je počeo da izgleda sumnjivo.
Lanselin je otišao u policiju, a oni su ubrzo uspeli da uđu u kuću. Nisu imali pojma šta je iza tih vrata. Opis „krvave orgije“ koji je dao Žak Lakan, francuski psihoanalitičar i psihijatar, živopisno opisuje zverstvo koje su počinile dve sluškinje. Lanselinova žena i ćerka ubijene su na najbrutalniji način, izvađene su im oči, a lica razbijena do neprepoznatljivosti.
U servisnoj sobi, dve devojke su ležale gole na krevetu. Odmah su priznale ubistva, vrlo mirno i bez trunke kajanja. Ubrzo je kao dokaz prikupljeno oružje ubistva: kuhinjski nož, čekić i lonac.
Kristin i Lea su odvojeno smeštene u zatvor. Zbog toga je Kristina postala izuzetno uznemirena. U jednom trenutku joj je dozvoljeno da vidi sestru i tom prilikom joj se bacila u zagrljaj. Razgovor koji je usledio implicirao je da su sestre zapravo imale seksualne odnose.
Nekoliko meseci kasnije, Kristin je doživela napad ludila u kojem je pokušala da sebi iskopa oči. Brzo su je obuzdali i savladali ludačkom košuljom. Kristin je potom izjavila policiji da je imala sličan napad na dan kada su počinjena ubistva, sugerišući da je njeno ponašanje posledica psihičke bolesti.
Kako je suđenje trebalo da počne, pritisak javnosti je dostigao vrhunac, a cela Francuska je ceo razvoj pažljivo pratila. Slučaj je privukao interesovanje tadašnje javnosti, koja je tvrdila da su ubistva bila manifestacija klasne borbe, jer su se devojke, koje su predstavljale radničku klasu, pobunile protiv svojih gospodara, buržoazije. To je odražavalo loše uslove u kojima su živeli ljudi koji su radili kao sluge bogatih. Pomenuti Žak Lakan napravio je studiju prateći upravo takvu tezu u kojoj je analizirao sestre i njihov čudan odnos.
Masa se okupila ispred sudnice septembra 1933. iščekujući presudu. Zaključeno je da je Kristin bila organizator ubistava i da je uzrok zločina bila sitna svađa između madam Lanselin i nje. Sud je takođe zaključio da je Lea, mlađa od njih dve, bila potpuno opsednuta svojom sestrom, do te mere da njena ličnost nije bila ništa drugo do samo produžetak Kristinine.
U obzir su uzete činjenice o istoriji mentalnih bolesti u porodici, kao i nasilni otac. Ipak, Kristin je osuđena na smrt, a njena sestra je dobila smanjenu kaznu zbog uloge saučesnika. Kristinina kazna je tada promenjena u doživotni zatvor. Ubrzo je postala izuzetno depresivna, odbijala je da jede i pokazivala je povremene napade ludila. Nije mogla da se nosi sa razdvojenošću od svoje sestre, jer se činilo da njih dve funkcionišu samo kao jedna ličnost.
Kristin Papin se polako gubila i umrla 1937. godine, dok je Lea puštena iz zatvora 1941. i preselila se kod svoje otuđene majke. Prema nekim izvorima, Lea je uspela da se zaposli u hotelu u Nantu koristeći lažni identitet.
Verovalo se da je umrla 1982. godine, ali o tome se raspredalo do 2000. godine kada je dokumentarista po imenu Klod Ventura tvrdio da je i tada bila još uvek živa.
Prikazana je u filmu „U potrazi za sestrama Papin” reditelja Venture, gde se može videti delimično kao paralizovana zbog moždanog udara koji je pretrpela pre snimanja filma. I nju je moždani udar ostavio bez moći govora, što samo doprinosi njenoj misterioznoj ličnosti.
