Prvi put Krleža je video Belu 1909. godine na prozoru kuće u Otočcu kad je na nagovor svoga prijatelja iz kadetske škole, i Belinog ujaka, Dane Vuksana posetio Otočac. Dane je s oduševljenjem porodici pripovedao o svom prijatelju Miroslavu Krleži.
– Ujakove reči su ostavile utisak i na mladu Belu koja je sa sve većim zanimanjem slušala njegove priče o mladom Krleži. Krleža u dva navrata, 1910. i 1911. godine, posećuje svog prijatelja Danu u Đorđićevoj i tada prvi put, nakon „ukazanja” na prozoru u Otočcu, vidi Belu. Sudbonosni susret za njih dvoje dogodio se na Zrinjevcu u avgustu 1917. Bela je bila u šetnji s prijateljicom. Miroslav joj je prišao i dogovorio susret sledećega dana na gornjogradskoj promenadi. Od toga dana razvija se njihova uzajamna naklonost koja je prerasla u ljubav. Njihovi roditelji bili su protiv veze mladoga para, ali usprkos svemu, oni su započeli svoju vezu. Podršku im je dao jedino Dane Vuksan i stoga se par odlučuje na tajno venčanje. Venčali su se u crkvi sv. Blaža u Zagrebu 14. novembra 1919. Obred venčanja bio je skroman i bez rodbine. Kumovi bračnoga para bili su slikar Ljubo Babić i književnik Milan Begović, ističe Vesna Vukelić Horvatić.
Prema njenim rečima, bračni par Krleža napušta Zagreb u avgustu 1920. godine i odlaze u Dugu Rijeku kod Koprivnice gde je Bela dobila posao učiteljice. Bela nikako nije bila zadovoljna svojom službom, a Krleža se teško nosio sa životom u provinciji. Mučila ih je i neimaština te je Krleža razmišljao o preseljenju u neki drugi grad na području ondašnje države SHS. Rešenje se pojavilo u obliku ostavštine Krležine tete Josipe Horvat Navratil koja mu je ostavila stan u Kukovićevoj ulici (današnjoj Hebrangovoj) i vredan imetak koji se sastojao od skupocenog nameštaja, umetničkih predmeta, novca, vrednosnih papira i jednoga ćupa punog zlata, piše u katalogu izložbe.
– Time su se poboljšale njihove životne prilike što je rezultiralo povratkom u Zagreb u leto 1921. godine, ali i normalizacijom odnosa među njihovim porodicama. Pre useljenja na Gvozd 23, u razdoblju od 1922. do 1952. godine Bela i Krleža promenili su četiri zagrebačke adrese. U stanu u Kukovićevoj 28, u kojem su živeli kao zaštićeni stanari jer je zgrada bila u vlasništvu obitelji Singer, ostaju sve do 1935. godine. Tu su proživeli dane istinske sreće, profesionalnih uspeha, ali i prvih bračnih problema povezanih s čestim Krležinim izbivanjima iz Zagreba. Bela i Miroslav Krleža kratko su živeli u stanu u Mihanovićevoj ulici. Tu je Krleža dovršio pisanje svog maestralnog dela „Balada Petrice Kerempuha”, a Bela se isticala glumeći u manjim ulogama komediografskog repertoara – naglašava Vesna Vukelić Horvatić.
Objašnjava da je u Radišinoj ulici bračni par Krleža stanovao od 1937. do 1946. godine. Iz stana „ratne depresije”, kako ga naziva Bela, često su izbivali i bežali u Malinovu ulicu kod obitelji dr Berislava Borčića. Ratno vreme njima nije bilo nimalo lako da prežive jer Krleža je bio stavljen na listu zabranjenih pisaca. Nekoliko puta bio je i uhvaćen, a od sigurne smrti spasio ga je dr Đuro Vranešić, neurolog i psihijatar koji je vodio Sanatorij za živčane bolesti na Zelengaju.
– Vranešić je pod velom „lečenja” skrivao Krležu u svom potkrovnom stanu u sanatoriju. Krleža godine do kraja rata provodi u svojevrsnoj izolaciji, ali nije besposlen – započinje rad na „Detinjstvu u Agramu”, piše dnevničke zapise i eseje, proučava građu za buduća dela o Areteju i Juraju Križaniću. Za razliku od supruga, Bela je nastavila da radi u Hrvatskom narodnom kazalištu, uloge je nizala jednu za drugom o čemu nam svedoče štampani mediji iz onoga vremena. Nakon rata bračni par Krleža menja adresu stanovanja, pa odlaze u Ulicu braće Kavurića 23 (današnju Hebrangovu). Nakon useljenja u stan u Ulici braće Kavurića bili su zadovoljni, bio je prostran i u središtu grada. No, s vremenom promet u toj ulici postao je gust, buka je bila danonoćna i u dvorištu se nalazila i klaonica pa su Bela i Krleža razmišljali o preseljenju. Za njihove želje o selidbi u novi, mirniji prostor saznala je Elizabeta Rein, vlasnica Vile Rein. No, proći će još kratko vreme pre nego što su se Krležini preselili u Vilu Rein – piše autorka izložbe.
Usprkos Krležinom ćutanju tokom Drugog svetskog rata, kako dodaje, ostajući nakon rezolucije Informbiroa čvrsto na Titovoj strani, počinje uspon Miroslava Krleže na društvenoj lestvici. Bela i Miroslav Krleža od oktobra 1949. godine pa sve do leta 1950. godine boravili su u Parizu gde je Krleža obavljao dužnost glavnog voditelja projekta, svojevrsnog „ductus generalis”, velike izložbe koja se pripremala u Parizu – „Izložbe o srednjovekovnoj umetnosti naroda Jugoslavije” koja je za imidž tadašnje države bila izuzetno bitna. Nakon povratka iz Pariza Krleža je uverio jugoslovenske političare u potrebu pokretanja enciklopedije koja bi sadržavala sveukupno znanje o narodima Jugoslavije. Krležina je inicijativa prihvaćena i petog oktobra 1950. godine osnovan je Leksikografski zavod FNRJ, a Krleža je postao njegov direktor.
– Bela i Krleža nastanjuju se na Gvozdu 1952. godine. Bela je bila oduševljena prostorom i samom pozicijom kuće u rezidencijalnoj zagrebačkoj četvrti Tuškancu. Krleža je u početku bio sumnjičav i nesklon toj ideji, no popustio je pred Belinim argumentima. Bela i Krleža proveli su na Gvozdu zadnjih 30 godina svoga života. Njihov dom bio je mesto susreta ljudi iz kulturnog i političkog života onoga vremena. Nekoliko puta u posetu im je dolazio iJosip Broz Tito sa suprugom Jovankom. Zanimljivo je da su Krleže ugošćavale isključivo jedan par s obrazloženjem da će im se tako moći u potpunosti posvetiti.
Bela Krleža obožavala je cveće i za njenog života Gvozd je bio pun cveća. Gosti koji su dolazili na Gvozd Beli bi donosili bukete cveća, najdraže su joj bile žute ruže. Svoj letnji odmor od početka 50-ih godina Bela i Krleža često su provodili na Brionima u društvu Josipa Broza Tita i Jovanke Broz, ali i ostalih političara onoga doba. Omiljeno Belino mesto za odmor bila je i Opatija, ali i Vila Bistrica na Tržiču – navodi autorka postavke.
Poslednji put, dodaje, Bela se pojavila na pozornici HNK u oktobru 1964. godine. Nakon toga nije više nastupala te je penzionisana krajem avgusta 1966. godine. Nakon odlaska u penziju Belin društveni život nije prekinut.
Redovno se sastajala sa svojim prijateljicama i bivšim koleginicama. Za razliku od supruge, Krleža poslednje dve godine života nije mogao da se kreće bez štapa, a zbog narušenog zdravlja prekida svoje društvene i kulturne aktivnosti te se povlači u osamu svoga doma na Gvozdu. U grad više nije silazio; njemu su dolazili prijatelji, kolege, poznanici, književnici, novinari. I dalje je bio na čelu Leksikografskog zavoda, ali u svoju kancelariju u Frankopanskoj ulici više nije dolazio.
Početkom 1981. godine Belino zdravstveno stanje se pogoršalo te je odvezena u Bolnicu dr Mladen Stojanović (danas KBC Sestre milosrdnice).
Poj ptica Krležu je probudio 23. aprila 1981. na dan kada je Bela preminula.
Krleža je od Beline smrti bio u depresivnom raspoloženju, rapidno je propadao i sve češće razmišljao o svojoj smrti.
Zauvek je zatvorio oči 29. decembra 1981. godine.
