Ovo je jedna lična priča, koja otkriva kakvo je stanje u bolnicama i šta sve doživljavaju pacijenti sa teškim bolestima. Ispričao ju je muškarac koji pati od multiple skleroze:
"Ovu priču koju ću objektivno ali i subjektivno da prepričam i opišem, trebalo bi da je za nauk i slikovito pokazuje veoma jadno u stanje u našem zdravstvu.
Bolujem od multiple skleroze, od 1991 (nalaz na NMR) i potvrđeno godinu dana kasnije, no siguran sam da sam prvi simptom – napad imao 1977. Bolest je tekla svojim tokom-napredovala, sporo, što je veoma dobro za one koji pate od te bolesti, većim delom, verujem, zbog duha optimizma. Na svake tri do četiri godine nailazilo je novo pogoršanje – relaps, ali mogao sam da obavljam osnovne stvari, skoro da nisam bio zavistan od drugih.
Sve do 2003. nisam ni štap koristio, iako mi je leva noga prva oslabila. Nikome nije sve jedno da hramlje, slabi i da prizna pre svih, samom sebi pa i drugima. Život je tekao skoro normalno, sem što nisam mogao teže poslove da obavljam, niti da nosim teži teret. Uporedo mi je vremenom slabila ravnoteža i to je dodatno slabilo muskulaturu, posebno leđne mišiće. Prešao sam na metalnu štaku iz sigurnosti. Tako je sve išlo tim tokom do maja 2014, kad me je opalio najjači napad – relaps do tada, mada mi se nešto slično desilo i pre 9 godina, tačnije 2006 godine.
Sasvim običan dan na ginekologiji: Medicinska sestra otkriva bizarne tajne ovog posla!
Tada mi se polako pogoršavalo stanje i za 5-7 dana jedno jutro nisam mogao noge ni da pomerim u krevetu. Jako iznenađen i zabrinut takvim relativo brzim pogošanjem pa ishodom, morao sam uz molitvu da ostanem smiren i nadam se da će se popraviti stanje.
Kum, koji živi blizu nas, na moj poziv dolazi i noseći me niz stepenice ubacuje u kola i vodi me u bolnicu, da ambulantno primam kortiko terapiju. Dan po dan, meni se polako vraćala ravnoteža i nakon sedam terapija kum me vodi kući. Opravak mi je trajao desetak dana i svaki dan mi se stanje popravljlo za 5%, dok nisam mogao ponovo uz štap da hodam, nešto lošije, ali hodao sam.
Sve proteklo vreme od tada do maja 2014 je bilo podnošljivo, ali fizički i neurološki vidno lošije.
Gotovo svakog proleća oko Vaskrsa meni se stanje pogoršavalo. Tog Maja i to na drugi dan Vaskrsa dok sam se kolima uparkirivao ispred kuće, osetio sam nemoć u nogama i pozvah ženu da mi pomogne da izađem i dogegam se do kuće. Vrlo teško je išlo, i to je bio poslednji dan kada sam mogao da hodam, čak i stojim.
Ponovilo se sve kao i pre 9 godina, samo sa drugim pomoćnikom, prijateljem koji me nosio do bolnice i vraćao kući.
Medicinska sestra 50 godina lečila ljude od raka: Recept starog plemena!
Sve je to bilo dosta mučno i teško, posebno jer nisam hteo da legnem u bolnicu i kao ležeći bolesnik primam kortiko. Nisam želeo iz dva razloga. Prvi, jer sam sve do te godine odlazio sam i ako teže hodajući, uspevao da ambulantno primim tu hemiju. Drugo, jer ta bolnica KBC Zvezdara-neurologija, bila i ostala u fazi, slikovito rečeno u fazi raspada. Samo da čovek pogleda, a kamoli da upotrebi wc, čoveku da se smuči, i dobije sigurno neku bakterijsku zarazu.
Taj deo bolnice često je u očajnom stanju, znam to iz moje bogate bolesničke prakse. Iako sam primio u 4 dana odrđenu jačinu i dozu, meni je bilo isto, ako ne i gore. Tog četvrtog dana načelnica mi je rekla da bi bilo lakše i meni mom prijatelju koji me dovodio i odvodio, što sam nerado morao da prihvatim. Doktorka mi daje veliku dozu, nikad veću, od 1. miligrama.
Smešten sam u sobu intezivne nege. Tu sobu nisam, Bogu hvala, imao sreću da upoznam do tog trenutka.
To iskustvo je nemoguće doživeti, ako niste u krevetu na nekolko dana, jer sam to doživeo kao posetilac takvih bolesnika, više puta. To je jako psihičko-duhovno osećanje, promenljivog toka.
Soba sa deset naguranih kreveta, u samom startu ne obećava dobar tretman. Većina ljudi u poodmaklim godinama, manje više u baš teškom stanju.
Bog daje, ljudi koriste, ali jednom ti se sve vrati: Tužna priča jednog starca otvoriće vam oči!
Moje stanje se toliko pogoršalo da nisam mogao da se okrećem sam u krevetu, stanje meni već poznato.
Tog prvog dana, ta načelnica koju poznajem dugo od vremena dok je bila na specijalizaciji, nije se ni profesionalno ni ljudski ponela ni prema kome, a posebno prema meni s obzirom da se više od decenije znamo.
Nije me ni pitala ni sama utvrdila da ne mogu da mokrim, ni zvala urologa da me pregleda. Tu noć žena mi je donela pelene. Sutra ujutru gotovo prazna pelena, nisam ni pio tečnost-vodu?
Vizita, poseta prvo sestre, pa onda lekari, svodi se na puko odrađivanje forme, što bi i amater skoro umeo. Kukanje, zapomaganje i smrad urina širio se sobom. Niko ne pita kako sam, a vidi se da nisam nikako. Jedva govorim, i jedva uspevam da se molim, što mi je utakvim okolnostima jedna uteha, pomoć.
Jedna situacija mi je ostala duboko u sećanju, a radi se o karakteru-psihi. To pre podne radili su dve sestra i brat. Taj posao je zaista odgovoran i težak, kada moraju teško bolesnim, nepokretnim i starim ljudima pomagati u hranjenju, dizanju dok im koleginica menja pelene, presvlače, menjaju posteljinu koja je u velikom manjku. To iziskuje snagu.
Pismo bivšeg rasplakalo region: Ako odem gore pre, spremiću ti večni dom i večnu ljubav!
U sobu uđoše sestra i brat, da svako odradi svoj deo posla, na deset bolesnika. Očekuje se da svako odradi po jednog, ali to mi smatramo. Mlad čovek, sa već navučenim rukavicama odradi tri zamene-presvlačenja. Nakon trećeg bolesnika on skida rukavice i baca ih u kantu, dok se čuje se glas sestre kako ga zove da joj pomogne oko jednog čoveka. On podmuklo ćuti, kao da je nije čuo, ali ona poziva još jednom. Tek se čuje njegov mučan-slabićki odgovor i nervozno: Pa skinuo sam rukavice!
Kako je to pravi, valjan razlog, izgovor, neka svako za sebe odgovori? Za mene je to bilo tako nisko, bedno, kukavički i nekolegijalno. a od džentlmestva ni atom.
Sledećeg jutra dolazi sveštenik da me pričesti, to me krepi ali to je duhovna kategorija dok fizički nemam snage ni da normalno govorim. Šapućem.
Žena mi donosi nešto za jelo i ponovo pelene, kratak razgovor, nemam snage ni želje za pričom. Ta treća noć ostaće mi do kraja u pamćenju. Sestre me presvlače uveče jer sam sav mokar, mokraća. Molitva ide nekako ali mi se um, mozak buni, nešto nije u redu. Posle vizite, počinje mora, bunilo i užas. Mozak je nešto pokušavao, ali nesređeno, misli su mi letele u sličicama od pola sekunde, kao oni odvratni spotovi, gde na taj način nešto pokazuje, a u stvari se razara mozak.
Pismo Merilin Monro iz ludnice: Otkriveno u koliko lošem stanju je bila!
Gori mi mali mozak, tako osećam i kao da gledam non stop u ekran kompjutera i te sličice munjevito lete pred očima. Molitva je nemoguća i pored moje volje. Zovem nekako sestru i kažem joj da pozove načelnicu, koj je te noći bila dežurna. Dolazi i vidi u kakvom sam stanju, jer joj sve ovo sopštavam.
Verujem da je bila uplašena barem koliko i ja, a možda i više, valjda znajući šta je uzrok, tok, posledice tog stanja? Rekoh joj da sutra i nikada više ne želim da primim kortiko, makar sutra umro. Saglasna, odgovara: Da vidim, neću ti više davati. Sutra neka dođu po tebe, kući ti je bolje nego ovde, barem imaš negu. Nešto mi je dala i zaspao sam.
Sutra se budim sam mokar do guše, što i sestre komentarišu i čude se: Pa kako mu nisu stavili kateter? Tri dana, a nije joj palo na pamet - kateter! Sestre mi saopštavaju da oni nemaju posteljinu i da mi donesu od kuće. Sve je tog dana bilo lakše, nisam primio kortiko od 1 mg!
Došao mi je sin i obukavši me stavio u kolica i odveo kući da se lečim, da brinu o meni.
Tako ja uzvukoh živu glavu iz te polumrtvačnice.
Zoran Lazarević".
(Izvor: BaštaBalkana.com)
Bizaran način života: On ništa nije jeo ni pio punih 70 godina! (FOTO, VIDEO)
