"Barbi" je, sržno, film najpre o svemu ostalom što čini deo ženskog iskustva, pa tek onda o Barbi lutkama. Njima se Greta Gervig samo poigrava kako bi predočila egzistencijalne i emocionalne posledice odrastanja i (bolnog) odlaska na taj put bez povratka u svet odraslih.
Sva pitanja koja se nameću Stereotipnoj Barbi (Margot Robi) na putešestvijama iz Barbilenda u Svet Odraslih sačekala su i mnoge devojčice, devojke i žene kada su se, jednog naizgled običnog jutra, probudile i shvatile da je mnogo toga drugačije u odnosu na ono u šta su verovale dok su se bezbrižno igrale.
Scenario koji su zajedno pisali Greta Gervig i Noa Baumbah (za neupućene, to je Gretin Ken) suptilan je onda kada to treba da bude, a eksplicitan kada je to važno, zbog čega je "Barbi" verovatno prva inteligentna i uspešno realizovana feministička komedija u Holivudu.
Izvanrednost scenarijskog posla koji je filmski dvojac odradio u velikoj meri leži i u izuzetno osmišljenim dijalozima, zbog kojih "Barbi" ni u jednom trenutku ne gubi svoj vedri, ružičasti ton pun nade. Međutim, zasluge za to treba uputiti i Rajanu Goslingu, koji je sve njemu dodeljene replike Kena – bile one komične ili pak, (melo)dramatične – izneo besprekorno.
Kako je jedan dovitljiv komentar na društvenim mrežama sugerisao, pošaljite decu da gledaju "Openhajmera" a vi idite na "Barbi". Mlađa publika verovatno neće razumeti mnoge kulturno-sociološke, filmske niti bilo koje druge reference od kojih je ovaj film satkan, kao ni pošalice koje zahtevaju da provodite dovoljno vremena na internetu.
Ili da poznajete određene, sasvim specifične kontekstualne označitelje. No, baš zato što im mnogo toga neće biti jasno, ona će vas pitati za pojašnjenja, a onda je važno da im na pravi način odgovorite o čemu je film ustvari – jer samo tako može doći do te promene koju Greta ovim maestralnim delom priželjkuje.
Stil/Journal
