Sva je prilika da ste ispratili neke od napisa o ooooogromnom planetarnom uspehu poljske erotske (i blago trilerične) drame 365 dana iz ponude sveprisutnog Netfliksa. Ako jeste i ako vam se, neznano zašto (a ljudi smo, mogući su i začudni, pa i iracionalni izbori), probudila glad za promašenim filmovima baš te vrste, evo izbora od 7+1 mogućih kandidata za neka naredna gledalačka uživanja iz domena grešnih zadovoljstava.
Body of Evidence (1992)
O čemu je: Advokat brani ženu koja je optužena da je ubila svog starijeg ljubavnika tako što je imala seks sa njim.
Ali: Ovo gore je samo po sebi rečito, zar ne? Zapravo, reč je o potpunoj havariji od filma. Koji je, da stvar bude dodatno zbunjujuća, režirao Uli Edel, reditelj klasika Mi, deca sa stanice ZOO i Poslednje skretanje za Bruklin (kasnije i izvrsnog Bader Majnhofa). Ovo je jedan od onih filmova u kome ama baš ništa ne valja – zaplet je somnabulan, ritam šepav, atmosfera neubedljiva, priča dosadna, promašena je podela uloga, hemija između Vilema Defoa i Madone nepostojeća, scene seksa (sa sve prizorima dva koščata i neprivlačna tela) nenamerno urnebesno smešne… Nažalost, u filmu glume i Džo Mantenja, En Arčer, Džulijen Mur, Jirgen Prohnov, Frenk Langela…
In the Cut (2003)
O čemu je: Njujorška profesorica pisanja stupa u ljubavnu vezu sa policijskim detektivom koji istražuje ubistvo mlade žene u njenom susedstvu.
Ali: Ovde je došlo do teškog klinča između nužne pitkosti erotskog trilera i neobuzdane intelektualističke pretencioznosti koju je u tom konkretnom slučaju pokazala Džejn Kampion, inače rediteljka remek-dela Anđeo za mojim stolom i Klavir. Misterija je trapavo izvedena, Meg Rajan je očigledno vidno umorna, Mark Rafalo je zalutao u ovaj film, a scene seksa odišu jakom nezainteresovanošću aktera za uslovnosti pomenutog žanra.
The Boy Next Door (2015)
O čemu je: Žena, razdvojena od nevernog joj supruga, zaljubljuje se u mlađeg muškarca koji se useljava u susednu kuću, ali stvari ubrzo kreću po zlu.
Ali: Ovde se ima pohvaliti tek namera autora da naprave film u duhu psiho-trilera s kraja prošlog veka. Na drugom tasu je hrpa promašaja – kreativnih i zanatskih, te ovo niskobudžetsko nejako (zlo)delo, sa sve prenaglašenim prizorima zanosa tokom seksa, može da pronađe svoj razlog postojanja samo u naumu producenata (a Dženifer Lopez, koja tumači glavnu ulogu, je jedna od njih) da što brže i što bezbolnije zarade lak novac uz tek trunku truda.
Basic Instinct 2 (2006)
O čemu je: Spisateljica Ketrin Tramel je ponovo zapala u neprilike sa zakonom i Skotland Jard određuje psihijatra, doktora Majkla Glasa, da proceni njenu ličnost. Ali, poput svog prethodnika, Nika Kurana, i Glas brzo biva opčinjen opasnom damom, koja ga uvlači u igru zavođenja.
Ali: Verhovenove Niske strasti se s puno prava mogu smatrati klasikom žanra i odličnom varijacijom na hičkokovske teme, a ovaj odocneli nastavak je nekako uspeo da promaši gotovo svaku samozacrtanu temu. Osim što je dosadan i nezanimljiv, ovaj film pokazuje da su barem Šeron Stoun i Dejvid Morisi brzo shvatili u kakvom su se promašaju našli, pa su naprosto rešili da se trude samo onoliko koliko je to (ugovorom) neophodno.
Jade (1995)
O čemu je: Inteligentni asistent okružnog tužioca istražuje grozomorno ubistvo sekirom, a onda sakrije trag koji je pronašao na mestu zločina. Progonjen pretnjama i pokušajima ubistva, on dolazi i u situaciju da mu srce bude slomljeno, jer dokazi ukazuju upravo na ženu koju on voli.
Ali: Jade može da posluži i kao zgodna i hitra ilustracija na temu kako promašiti čist zicer. Naime Vilijam Fridkin, reditelj Isterivača đavola, režirao je ovaj film po scenariju znamenitog Džoa Esterhazija, autora scenarija za Verhovenove Niske strasti, a uloga sumnjive lepotice dopala je Lindi Fiorentino, koja se malo pre toga sjajno pokazala u žanrovski sličnom, a odličnom filmu Poslednje zavođenje u režiji Džona Dala. Međutim, sve je ostalo samo puko slovo na papiru, jer ovaj film, zamoran za gledanje, jedino može da posluži kao ekvivalent dosadi koju prilično nesputano očitava Dejvid Karuzo, sasvim pogrešno odabran za tumača glavne uloge. A, čini se, da Čez Palminteri, Ričard Krena, Majkl Bin, Dona Marfi… U ostalim ulogama ni ne znaju šta ih je snašlo u ovom definitino najlošijem filmu velikog i obično pouzdanog Fridkina iz te epohe.
Indecent Proposal (1993)
O čemu je: Milijarder ponudi milion dolara mladom bračnom paru kako bi proveo noć strasti sa zbunjenom lepoticom u moralnoj dilemi.
Ali: Adrijan Lin (koji je režirao i Flashdance, Lolitu, Nevernu ženu) je ovde očito doveden na konto umeća koji je pokazao u režiji nezaboravne erotske drame Devet i po nedelja sa Kim Besinger i Mikijem Rurkom. Međitim, Nepristojna ponuda, u kojoj glumačku podelu predvode Demi Mur, Vudi Harelson i Robert Redford, kreće od scenarija upadljivog moralizatorskog tona, što ostavlja jako malo prostora i za prizore strasti i istinske ljubavne povezanosti, a sve to u deceniji gde je seks na filmu bio uvek dobrodošao aksiom i važan sastojak.
Sorceress (1995)
O čemu je: Ljubomorna veštica Erika koristi svoje veštine kako bi uticala na svog beslovesnog supruga i njegove kolege, koji svi rade za istu firmu.
Ali: Istina je, u poređenju sa dosad navedenim naslovima, ovo jeste produkciono-budžetska nejač iz znatno niže holivudske lige, ali je u isti mah i simptomatičan primer vere tamošnjih izvođača filmskih radova i studijskih glavešina u neodoljivost prikaza (kakvog-takvog, pa i nespretnog) seksa. Tu su i krajnje budalast zaplet i neozbiljan tretman materijala, kao i bizaran izbor Linde Bler (napoznatije po ulozi zaposednute devojčice u već pominjanom Fridkinovom Isterivaču đavola) za lik zavodnice kojoj niko ne može da odoli. Ovo je tek tipičan film za i dalje hiperproduktinog reditelja Džima Winorskog, ali tu je i jedan krupan adut – Džuli Strejn, udarnica u filmovima sličnog produkcionog gabarita, koja evidentno dobro razume i oseća suštinu i profil filma na kojem je pozvana da radi i protraći još malo svog lako uočljivog dara.
*** nekako neizostavno mora biti pomenut i film koji je bio jedan od najvećih bioskopskih hitova u Srbiji tokom devedesetih, a koji na današnja gledanja biva solidan primer narečenog grešnog zadovoljstva – glasovita Boja noći (Color of Night) sa Brusom Vilisom na čelu glumačke kolone. Film jeste budalast, zaplet zahteva priličnu suspenziju neverice, Vilis se trudi i preko nužne mere… ali tu je neodoljiva naslovna numera, te duh pomenute ere i neodoljiva galerija čudaka u grupi za psiho-seansu (Lesli-En Voren, Lens Henriksen, Bred Dorif, Kevin Dž. O’Konor…). Stoga ovo sasvim upotrebljivo žanrovsko ostvarenje ostaje da levitira u limbu između kategorije promašenih erotskih trilera i punkorvnih grešnih zadovoljstava.
Mora biti spomenut tada mnogouposleni Gregori (Aleksander) Hipolit (kasnije Gregori Dark), koji je na ovom polju ostavio podužu nisku sočnih softkor bisera iz žanra o kome je u ovom odabiru reč; pogledajte (na vlastitu odgovornost, naravno) neke od njegovih brojnih filmova te fele (Mirror Images, Secret Games, Night Rhytms, Animal Instincts, Body of Influence, Sins of the Night, Object of Obsession, Stranger By Night…) i sami procenite. Važna napomena – Hipolit/Dark je pre toga režirao i dosta filmova porno-profila (i to pod trećim i četvrtim imenom – Džo Valentajn, odnosno, Gregori Braun!). Čisto da znate, da ne zalutate…
