Kao jedna od najuspešnijih tekvondoistkinja svoje generacije, Milica je ne samo donela slavu ovom sportu, već je postala inspiracija mnogima širom planete. Njena neumorna borba na tatamiju, izvanredna veština i neverovatna mentalna snaga, ne samo da su je krunisale kao olimpijsku šampionku, već su je učinile legendom u svetu tekvondoa.
U podkastu “Biti žena”, osvetljavamo njen sportski talenat i njenu inspirativnu ličnost koja je nadmašila granice sporta. Odrasla je u vremenu kada sport nije bio samo profesionalna obaveza, već i izvor neprocenjivih životnih lekcija i iskustava.
- Danas je sport postao mnogo brz i profesionalan, pa neke mlađe generacije brzo uplove u to – šta mora da se jede i kada, koliko da se trenira dnevno. Srećna sam što nisam imala takvo detinjstvo, jer tri puta nedeljno ići na trening i to čekanje treninga i uzbuđenje da dođeš sa svojim društvom, mislim da me je to obeležilo na neki način, jer je bilo sa mnogo više ljubavi.
Milica za sebe kaže da je dete sporta i da je volela da trenira.
- Prvo aikido, pa plivanje, košarka, a onda je tekvodno došao u našu školu i mene je privukao plakat. Propustila sam taj prvi pokazni trening u školi i onda sam mamu uhvatila za ruku da idemo u „Teslu“ da vidimo o čemu se radi. Sećam se tih teksas tregera koje sam nosila tog dana, mame koja je bila oduševljena trenerom, koji je u momentu zapamtio moje ime.
Biti žena u svetu sporta, pogotovo u disciplini poput tekvondoa, zahteva poseban karakter i mentalnu snagu.
- Moj trener je posebna ličnost. Dok je u to vreme reakcija na ženski tekvondo bila kolutanje očima, uz komentar „ne vredi to ničemu, nije atraktivno“, ja sam odrastala u klubu gde nikad nisam čula takvu rečenicu. Naprotiv, ko radi, zalaže se, ko pravi rezultate, ko ima osnovnu kulturu i dozu zahvalnosti, taj će dobiti pažnju. Niko nije gledao da li si dečak ili devojčica, već jesi li najbolji ili ne. To je za mene najveći plus. Mi smo mali sport. Ne možeš da odbaciš sa strane neku devojčicu da bi se posvetio momku koji ni približno ne daje koliko i ona. Jako je mala medijska zastupljenost, jer kada otvoriš neki novinski portal i uđeš na sport, ne znam da li ćeš videti jednu ili dve vesti o ženskom sportu, ali ćeš videti šta je Lebron Džejms napisao na patikama, dok nećeš videti šta je Angelina Topić uradila na treningu, da je pomerila rekord.
Najveći izazov za Milicu nije bila samo borba na tatamiju, već i unutrašnji sukob sa samom sobom. Pritisak da bude agresivna, dok je priroda vukla ka suptilnijim izrazima, bio je izazov koji je morala prevazići. Kroz suze i nemoć, Milica je pronalazila snagu da nastavi dalje, uz podršku svog trenera i svoje porodice. Zato kaže da joj je najizazovnije i najproblematičnije bilo da prihvati sebe takvu kakva jeste.
- Ja sam osoba koja je uvek imala konflikt sama sa sobom jer od mene traže agresiju, a ja nisam takva po prirodi. Ja volim jake udarce, volim sparinge, ali to je na neki način šah, mi se nadmudrujemo. A onda trener kaže da želi da mi vidi krv u očima, i onda se trudiš da budeš ono što nisi. To te istroši…. Plačem nekada iz nemoći, što nije često osećanje, to je ono kada ne možeš da pomogneš, kada vidiš da tebi bliska osoba nije dobro, a ne možeš ništa da učiniš po tom pitanju. Na treningu je bilo dosta situacija kad misliš da nisi dovoljno dobar, sedneš u ćošak i plačeš. Tu je trener da te podigne, da obrišeš suzu, staviš štitnike i sve nastaviš po starom.
Uloga majke dodatno je obogatila Miličin život, donoseći novu ljubav, ali i izazove odgajanja deteta.
- To je neka nova doza ljubavi i sreće i pored umora koji osetim na kraju dana. Jedva čekam da se ujutru probudi, to je ono što te istinski ispunjava. Roditeljstvo jeste najlepša uloga koju imam u životu. Smatram da je teško odgajiti dete u današnje vreme, pokazati mu da bude dobar čovek, to je jako težak posao, ali te do srži ispunjava i pruža ti neku novu dozu ljubavi.
Biti olimpijska šampionka za Milicu nije kraj puta, već samo nova stanica u neprekidnom putovanju ka uspehu. Sa jasnom vizijom i nepokolebljivim principima, poput dobrote i poštovanja prema svima, Milica teži ne samo novim sportskim pobedama, već i ostavštini ljubavi i inspiraciji koju ostavlja iza sebe.
- Biti u sportu to je kao brzi voz, non - stop je nešto novo, uspeh – ok, proslavimo ga, okačiš medalju, i idemo opet u salu na trening, čeka te evropsko, čeka te svetsko prvenstvo, stalno si u tome. Sad tek vidim jasniju sliku, vraćam film da vidim šta smo uradili, pogotovu posle Tokija gde je meni bio cilj da završim karijeru na način na koji sam mislila da mogu. To je možda i najveći stres u mom životu – da sam bila svesna da posle tog takmičenja nema nazad.
U karijeri i životu Milice Mandić, najveći uspeh nije samo zlatna medalja, već ljubav, poštovanje i sreća koju pronalazi u porodici i u svakom trenutku koji deli sa svojim bližnjima.
O velikim uspesima u budućnosti koje očekuje, kaže da je njen najveći uspeh porodica.
- Najveća pobeda bi mi bila u budućnosti da mene moja deca vole kao što ja volim svoje roditelje. Ka tome stremim.
Podkast „Biti žena“ realizuje WMG sa nemačkom fondacijom Konrad Adenauer.
