Snežana Dakić je godinama bila u braku sa Vladimirom Mikićem sa kojim ima i ćerku, a onda se ovaj dobro poznati par razveo. Snežana nikad nije krila da je razlog razvoda bila njegova prevara, a kako se ona nosila sa stim nedavno je otvoreno ispričala za Blic:
„Posmatrala sam ga kao kompatibilnog partnera u svakom smislu, gde je jaka ljubav, gde imate slične stavove, dopadanje, fizičko dopadanje izuzetno jako, velika zaljubljenost, mi smo bili baš onako dobar spoj u svakom smislu, društveno gledano, oboje smo imali kompatibilna zanimanja, nekako smo bili dinamični, slične stvari su nam se sviđale, ali moram da kažem u nekoj fazi života vi se slažete i preklapate, a onda se ljudi menjaju, tako da nije čudno da se raziđu prosto pravci u kojima se kreću ili to kako neko sebe vidi u životu i ljubavi."
„Ja samo mogu da kažem da ni on ni ja nismo umeli bolje to je onako nešto što su me psihoterapeuti naučili što me sva ta psihološka literatura naučila i sve moje lične edukacije, mi nismo umeli bolje u tom momentu na nivou onoga što sam ja znala o svojim emocijama, o sebi, o svojim željama, o muškarcima, o njemu, o životu. Ja nisam umela bolje da se postavim i mislim da i on misli da je učinio. Zapravo, mi smo učinili koliko smo mogli da se ta ljubav očuva, ona više nije postojala zato što jednostavno mi se više nismo razumeli“, ispričala je voditeljka, pa je opisala da su jedno drugom sve oprostili:
„Ja nijednog momenta nisam želela da se mi mirimo jer je taj naš odnos jednostvano izgubio smisao, taj partnerski odnos takav kakav je bio. Nije da se mi nismo više voleli, bliski ste sa nekim, mi smo devet godina bili zajedno, ali za tih devet godina vi imate uspone i padove, niko ne raskine odmah, uvek postoji period u kom nešto ne funkcioniše pa se oporavi pa ponovo ide gore, pa ide dole, ali šta sam ja eto zaključila o sebi, to je sve bilo jako kompleksno. Prvo, on je u tom trenutku imao dvoje dece, bliznakinje iz prvog braka, znači imali smo neše malo dete, imali smo jedan jako visoko eksponiran život u javnosti ja sam isto tako bila jako popularna i prepoznata, ja sam jako dobro zarađivala, on je dobro zarađivao, imali smo jedna visok stil života, puno putovanja i još puno drugih ljudi koji su činili naš život. I, pre svega moja nemoć da se nosim, jer drugo je to kada je meni sada ćerka velika, to je nebo i zemlja, meni je sada pesma život, ja ponovo imam sebe, sto posto vremena, mogu da preispitam, vi u to vreme, vi nemate kad od svega, od života, od male dece, od odgovornog posla, od javnosti, od nespavanja, vi nemate kada toliko da analizirate šta i kako niti da ukapirate neke stvari čak i kada se obrasci ponavljaju vi ne možete da ih uvidite.“
„Mislim da je on kao i najveći broj naših muškaraca smatrao da je uloga oca da on dobro zarađuje i onda je on zapravo imao fokus na svom poslu. Ja sam najviše volela da ja sa njom provodim vreme kada sam kod kuće i kad god mogu da budem kod kuće i to kada je dete malo vi imate veliku odgovornost, ja sam barem imala osećaj krivice, griže savesti kada nisam sa njom i to vam sve komplikuje partnerski odnos. Mnogi muškarci, ja sam to tek shvatila par godina posle razvoda, oni vide, mušakrac i žena to je to, a kao deca to je nešto tu usput. Međutim ne, meni je dete bilo glavno što ne znači da sam ja zanemarila muža i partnera“, ispričala je Snežana.
„Ne mislim da sam ga osujetila kao muškarca svojim posvećivanjem detetu, ali da je njemu očigledno falilo više pažnje, jeste, zato što je prosto potražio ljubav na drugom mestu. I, meni je to potpuno legitimno, to je u redu ali da ja jesam doprinela sigurno da jesam, ali je pitanje da li vi dalje želite, pitanje je, ja naprosto nisam više ni želela da, nisam imala više taj osećaj da treba da budemo dalje partneri na taj način, a vi kada vidite to vi se i ne trudite, kada vidite da je nečemu došao kraj… a to je koincidiralo sa mojom životnom opašnošću“, ispričala je Snežana, pa je nastavila:
„Možda bi sve ispalo drugačije da ja nisam dobila zapušenje krvnog suda 100 posto-dijagnoza šlog, dijagnoza tranzitorni ishemijski atak, samo što sam ja imala sreće jer se nisam paralizovala, jer drugi ljudi kada im je tako nula protok krvi u vratu-paraliza, onda ih godinu i po dana guraju u kolicima, Bogu hvala ja sam na nogama. To se rekanarisalo, prva tri meseca nije ništa moglo da se radi, rekli su: ‘Živite normalno’, a šta znači živite normalno kada znaš da imaš tromb u vratu, ali okej, živela sam normalno i posle tri meseca se rešilo. Međutim, kako da vam kažem, vi kada doživite jednu takvu opasnost za sopstveni život, strah od slabosti od nemoći to nije ni strah od smrti to je strah od nemoći, to je jedan velika tuga, ja sam bila jako tužna, ja sam bila uplašena.“
