Jovanka Broz, dama da čuvenom punđom i nepokolebljivim stavom od čijih svedočenja je drhtao sam vrh države, osetila je na svojoj koži kako je biti najcenjeniji, a onda preko noći zaboravljen. O njenom životu napisale su se knjige i snimale serije, ali ono što je nosila u srcu niko nije uspeo da dočara. Umrla je ogorčena, zaboravljena, okružena lažima, pravdu nije dočekala.
Poslednji dani Jovanke Broz, čijem stilu se divio čitav svet, nisu dostojni nijednog čoveka pričaju oni koji su je poznavali, ali ona je i to stojički izdržala.
- Izbacili su me i nisu dozvolili ništa da ponesem, sve stvari su mi zaplenili. Samo sam ubacila malo crnine, tada je bilo proleće. Kada sam došla sebi od tog šoka, bila je već zima, nisam mogla nigde da izađem, jer nisam imala ni šta da obučem, ni obujem. Čak mi nisu dozvolili da ponesem ni imenik, nikog nisam mogla da pozivem, a brojeve nisam pamtila, jer nije bilo do tada potrebe. To je bila kompletna izolacija, bila sam okružena sa 15 licemera. Svako ko je dolazio do vrata, oni su motrili i vrlo retko su nekog propuštali. Posle dve, tri godine, neke stvati su mi vratili, ali sve što je bilo vrednije i dalje je zaplenjeno - govorila je Jovanka u jednom od eksklutivnih i poslednjih intervju koji je dala Miri Adanju Polak.
Tada su je mnogi prijatelji i rođaci pitali što sebi nije obezbedila neki dom, nego je spala na to da završi u privremenom smeštaju.
- Nikad nisam poželela da radim za sebe. Da sam i kokošinjac sagradila na Dedinju rekli bi da je vila. Ništa se nije promenilo za ovih 15 godina otkako sam ovde. Želim samo da dostojanstveno provedem ove godine što su mi preostale. Da se reši moj status, penzija, stambeno pitanje. Da mi vrate stvari koje mi mnogo znače, zašto da propadaju negde u nekom magacinu ili da ih drugi koriste. Nikada više nisam kročila u tu kuću, a gomila naroda tamo dolazi - otvorila je bila dušu Jovanka.
Istakala je da su je ljudi mnogo voleli, kada god bi izlazila do prodavnice ili u štenju, upućivai bi joj reči utehe.
Nije bila upućena u odluke da Tito ide u Ljubljanu na lečenje, kao i da se razmatra opcija amputacije noge.
- Nisam bila tu kada se odlučivalo. CK je donosio sve odluke, ne porodica. Lazo Koliševski mi je samo rekao da će ići na operaciju noge. Ja sam tada bila u Beogradu, u Užičkoj ulici kod kuće. Nas su već u to vreme razdvojili. Njega su samo vozali po državi da se mi ne bismo sreli, i onda tu i tamo kad dođe. Viđali smo se do tih zadnjih dana, kada odlučili da mene potpuno odvoje. U kući sam imala svoju kancelariju, do nje je bila biblioteka, pa Titov kabinet. Kada je jednom došao sa sekretarom Kostićem, on je sva vrata zatvao da ne bih došla u kontakt sa njim, a samo biblioteka nas je razdvajala. Eto to je bilo nešto zadnje.
Da je Tito umro saznala je na grozan način.
- Sekretar komiteta mi saopštio rečima: "Ono je gotovo", nije čak ni rekao da je Tito umro. Ja sam bila tada u salonu u Užičkoj. Nijednom ga nisam posetila u bolnici, govorili su da ću ga ja uznemiriti, sa tim su išli.
Smatra da je izvesni Dolac umnogome uticao na njihvou sudbinu.
- Dolanc je govorio u Mariboru, gde je bio sastanak oficira tog većeg čina i rukovodstva na terenu, da bi svako trebao da služi vojsku u svojoj republici. I to su baš dostavili Titu kada smo trebali da imamo neki ručak za strance. A on je obično znao da stavi kod mene u torbu ta delikatna dokumenta, dok ih ne pogleda, jer je znao da ću ja to čuvati. Uvek sam išla i skupljala za njim. Baš na tom skupu je bio i on, a ja sam zapamtila ime sa depeše i posle ručka upozorila Tita da je to "tamo neki", kako smo ga oslovljavali. On nije želeo da rasturi vojsku, nego državu. Od tada nikada nije hteo niti da sretne, niti da čuje za tog čoveka. Ja sam se pitala kako je onda taj Dolanc došao na čelo partije. Kada je o došao, počela je naša nesreća.
Smatra da su njena svedočenja mogla da obrnu točak istorije.
- Moja svedočenja da su data u pravi čas mogla su kompletno obrnuti ovaj naš. Mi smo sa mnogima bili prijatelji. Mnoštvo njih se interesovalo za mene posle Titove smrti, želeli su da se susretnu sa mnom. Međutim, uvek su dobijali odgovore da sam ja luda žena i da mene ne treba posećivati. Plašili su se da će oni nasedati na moje priče, a moje priče su zapravo dokumenta, argumenti. A njihove priče oko mene su bile samo laž.
Put od ratnice do prve dame
Jovanka Broz bila je prva dama bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Postala je poznata kao supruga Josipa Broza Tita, a zapravo je mnogo više od toga. Imala je nadljudsku snagu, hrabro se borila u ratu, pomagala drugima, a potom obavljala brojne državne funkcije. Uvek je radila na sebi, te je vanredno završila školu. Nije je bilo sramota bilo koji posao da radi. A ostala je posebno upamćenja po čuvenoj punđi koju je sama pravila, kao i po besprekornom stilu za koji je lično bila zadužena.
Potiče iz ugledne ličke porodice Budisavljević. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. primljena je u članstvo Saveza komunističke omladine (SKOJ) i tada je počela da radi za Narodnooslobodilački pokret (NOP). U leto 1942. stupila je partizane, u tada formiranu Prvu ličku žensku četu, koja je potom uključena u sastav Druge ličke brigade. Zajedno sa Šestom ličkom divizijom prošla je ratni put od Like do Drvara, gde je bila politički komesar partizanske bolnice, a potom do Beograda i Sremskog fronta. U toku rata je dva puta ranjavana i odlikovana Ordenom za hrabrost.
Krajem 1945. prekomandovana je u Beograd, gde je primila dužnost Titove sekretarice, sa zadatkom da se brine o domaćičkim poslovima u rezidenciji u Užičkoj 15 i Belom dvoru. Nakon Titove operacije 1947. počela je da se zbližava sa njim, nakon čega su otpočeli vezu. Venčali su se 15. aprila 1952, a javnosti je kao njegova supruga predstavljena septembra iste godine. Vanredno je završila gimnaziju i započela studije književnosti, ali je zbog brojnih obaveza bila prinuđena da ih prekine. Godine 1953. demobilisana je u činu potpukovnika JNA.
Za Tita se udala kada je imala 28 godina, a on je tada imao 60. Bilo joj je zabranjeno da ga vidi poslednje tri godine njegovog života, a mesec dana nakon smrti Tita izbačena je u spavaćici iz kuće u Užičkoj 15. Dogodilo se to pod pretnjom oružjem te nije mogla uzeti ni lične stvari. Prebačena je u svojevrsni kućni pritvor u neadekvatnu staru vilu na Dedinju. Vila nije imala grejanje i prokišnjavala je, a Jovanka nije imala lična dokumenta, ni zdravstvenu knjižicu.
Zadovoljenje pravde nije doživela, preminula je u popriličnoj bedi 2013. godine u Beogradu usled zastoja srca u 89-oj, a pune 33 godine u izolaciji čekajući ostavinsku raspravu kako bi saznala šta joj nakon suprugove smrti pripada. Poslednja želja joj je bila da bude sahranjena u Kući cveća pored Tita, tek tad se ponovo spojila sa njim.
