Adana je grad, smešten nadomak Sredozemnog mora, u plodnoj ravnici Čukurove. Važi za jedan od ekonosmki najrazvijenijih gradova u Turskoj, dok je po broju stanovnika šesti grad po veličini, a broji nešto više od dva miliona stanovnika. Međutim, uprkos ekonomskoj razvijenosti, raskoš nije jedina stvar koja se može videti, a gledajući luksuzne zgrade i naselja, dovoljno je da, samo okrenete glavu na drugu stranu i videćete siromašne i ruralne delove. Adana je grad u kojem je veoma izražen kontrast, što ga čini još fascinantijim.
- S obzirom da je Turska spoj siromaštva i bogatstva, mislim da postoje 3 bitna faktora koja utiču na kvalitet života ovde, a to su materijalni status - u Turskoj je to toliko prenaglašeno. Dakle, ovde je prenaglašen i luksuz i siromaštvo. Ovde je luksuz mnogo cenjen i zastupljen. Kako ćete vi živeti u Turskoj, zavisi prvenstveno od novca. – rekla je Bosanka koja već godinama živi u Turskoj.
Kroz grad protiče i reka Sejhan, najduža reka u Turskoj, sa neverovatnih 560 kilometara dužine.
Grad sa dušom
Nismo ni sleteli u Adanu, a naši domaćini, držali su kontakt sa nama sve vreme, kako bi se u svakom trenutku osećali sigurno. Ubrzo smo stigli i prva stvar na koju smo naišli, a sa kojom se ovo putovanje i završilo, jeste ljubaznost i srdačnost. I da, osećali smo se kao kod kuće.
Smestili smo se u luksuzni hotel, Šeraton Grand, kojeg od velike džamije Sabanci Merkez, deli reka. Pogled iz sobe na impoznatnu građevinu, zaista je neprocenjiv. Inače, džamija Sabanci Merkez je druga džamija po veličini u Turskoj i ima kapacitet od 28.500.
Ono što krasi ovaj grad, jeste drveće, bogato plodovima limuna i mandarina.
-Ovde ljudi u svakom trenutku mogu da uberu mandarinu i limun i da ih pojedu. Lokalno stanovništvo se uglavnom bavi uzgojem ovih kultura. – rekao je naš glavni vodič, gospodin Alim.
Sokaci namenjeni šopingu, veoma su uski i prepuni robe i ljudi. Budući da je saobraćaj čudno regulisan, morate biti na velikom oprezu, jer, skuteri se bez problema kreću pešačkom zonom, a neretko i automobili. To je, jedina negativna stvar ovde, a na koju je lokalno stanovništvo naviklo i veoma lako funkcionišu, za razliku od turista.
Međutim, ljubaznost koju ćete ovde zateći ne može da se meri ni sa čim. Prodavcima nije teško da sve iznesu pred vas, da vas počaste, ugoste i predstave svoje proizvode na najbolji mogući način. A ako nešto ipak ne kupite, što je gotovo nemoguće, oni se neće ljutiti i ispratiće vas sa širokim osmehom i srdačnim pozdravom.
Kebab i bogata trpeza daju Adani poseban pečat
Kebab je za Turke ima poseban status i samo oni mogu prepoznati koji je najbolji, a prema njihovim rečima, bili smo u restoranu gde se upravo takav služi – najbolji. Sudeći prema 60 – godišnjem iskustvu glavnog kebab majstora, nije teško zaključiti da smo na pravom mestu.
Spoj mlevenog mesa i začina, na prvi pogled izgleda kao običan roštilj. Međutim, suština je u njegovom načinu obrade i pripreme, koji nisu baš tako jednostavni. Pre glavnog jela, biće vam poslužene razne salate i đakonije, kojima je teško odoleti. Za gurmane i one koji uživaju u hrani, Turska je država koju moraju posetiti.
Muzeji koji kriju zanimljive priče
Muzej Adana osnovan je 1924. godine, odmah nakon proglašenja Republike i takođe je jedan od najvećih u ovoj zemlji. Sadrži osam sala u kojima je informativnim tekstovima, vizuelnim prikazima, dioramama i animacijama ispričana životna avantura čovečanstva od praistorijskog perioda.
Posebno mesto u muzeju zauzima Tarhunda, heitski vremenski Bog. Nazivali su ga i "Bog vremena na nebu" ili "Gospodar zemlje Haiti". Kip Tarhunde je više od obične rešrezentacije i za njega se vezuju priče iz davne ere. Muzej predtsavlja hronološki prikaz civilizacije kroz vreme i sve vreme drži pažnju. Vredi ga posetiti.
Koliko je figura Tarhunde bitna, govori i činjenica da se nalazi na otvorenom muzeju, koji smo takođe posetili. Ovo božanstvo isklesano u kamenu krije suštinu Tarhundinog božanstva, protkano detaljima koji izazivaju strahopoštovanje. To je umetnički testament poštovanje heitske civilizacije.
Unutar zidanog naselja Karatepe-Aslantaš, smeštenog na živopisnom šumovitom brdu, iznad rezervoara koji je formirala brana Aslantaš, nalazi se prizor koji prikazuje nekada živo kraljevstvo. Ovo kraljevstvo stajalo je kao bastion odbrane od severnih osvajača. Samo kamenje koje formira duge i visoke zidove, kazuje priče o snazi i otpornosti, svedočanstvo odlučnosti ljudskog duha da zaštiti svoje zemlje.
Verski rituali neizostavan deo kulture
Šetajući sokacima Adane, naišli smo na džamiju iz 16. veka – Ulu Camii, poznatu i kao Ramazanoglu džamija. Ona je deo kompeksa koji uključuje medresu i mauzolej. Nema veliki kapacitet, ali je jedna od posećenijih džamija u ovom gradu. Prekoputa se nalazi velika česma, koja služi vernicima, koji se pre molitve umivaju. Takođe, okolo se nalaze stolovi i stolice, kao i ljubazno osoblje koje služi domaću kafu. Ovo mesto izgleda kao mala oaza usred pustinje.
Dok smo ispijali kafu unutar ovog malog kompleksa, zapazili smo dečake, od 7 do 16 godina, koji se uče tradiciji i veri. Umivali su se sa svojim očevima i dedama, spremajući se za molitvu.
Nadomak džamije nalazi se dvorana Ramazanoglu, stara vladina rezidencija Ramadanida. Dvorac je podeljen na dva dela, odsek Selamlik, gde su se obavljali državni poslovi i Harem, gde su odsedali veliki državnici. Dvorac postoji više od 500 godina, a u njemu je soavao i Sulejman Veličanstveni.
Adana je ogroman grad, čija lepota za kratko vreme ne može da se sagleda, ali može da se oseti neopisiv duh. Osećala sam se kao da već godinama tu živim.
Iz Adane smo se zaputili u Gaziantep, grad pistaća u kojem ćete probati čuvenu baklavu sa pistaćima. Grad broji preko dva miliona stanovnika i smešten je nadomak granice sa Sirijom, što po stanovnišvu nije teško zaključiti. Među stanovništvom, ima dosta izbeglica iz Sirije, kao i siromašne dece koja su zaposlena u lokalnim prodavnicama. Gaziantep ima stari duh Turske, te se čini da je ruralniji u odnosu na druge.
Sokaci su posebna priča, a u njima se skrivaju stare čajdžinice u kojima se skuplja čak i omladina. Kafići nemaju ništa moderno u sebi, a u tome i jeste njihova čar.
Dok smo putovali u Gaziantep, svratili smo u planisku kućicu, nadomak malog gradića Kahramanmaraša. Baškonuš Jalasi nalazi se u istoimenoj nacionalnoj šumi. Predstavlja visoravan prirodnih bogatstava. Česti gosti ovog platoa jesu razne ptice i jeleni. Ljubitelji prirode i mira, obavezno treba da posete ovo mesto. A što se tiče hrane i gostoprimstva, osoblje će učiniti da se osećate kao počasni konzuli.
Kao što rekoh, Turska je država čija lepota ne može da se sagleda za kratko vreme i definitivno je treba posetiti. Čim kročite u ovu zemlju, poželećete da joj se što pre vratite. I nesumnjivo, impresija njihovom kulturom i gradovima, trajaće danima.
I da, ni u šali ne recite da ne želite čaj, jer ćete uvrediti domaćina. Čaj zauzima posebno mesto u turskoj kulturi i mnogo ga piju.
