26. oktobra 1965. godine, desio je najgnusniji zločin u istoriji Indijanapolisa. Dešavala su se ubistva sa većim brojem žrtava i nad mlađom decom, ali ubistvo Silvije Likens dugo, dugo niko nije mogao da zaboravi.
Zločin nad Silvijom Likens je priča o Pepeljugi bez srećnog kraja. U ovoj strašnoj priči, veći deo aktera je maloletan, a strašno nasilje nadzirala je ona koja je trebalo da sačuva Silviju - njena starateljka, ozloglašena Gertruda Baniševski.
U zločinu su učestvovala i njena deca, od kojih su neka bila mlađa od deset godina, kao i neka komšijska deca. Mesecima je zlostavljanje Silvije Likens bilo uobičajena zabava, nešto što se radi popodne pre večere i omiljene serije na televiziji, piše Indystar. Najmanje desetoro dece učestvovalo je u zločinu, a nijednom detetu to nije izgledalo dovoljno uznemirujuće da bi o tome obavestili svoje roditelje. Još strašnije je to što su i odrasle osobe dolazile u kuću Baniševskih i videli Silviju pretučenu, ali niko se nije potrudio da se uveri da li je ona na sigurnom.
Silvija i njena mlađa sestra Dženi imale su prilike da se požale odraslima u školi ili crkvi, čak i rođacima koji su živeli u blizini, ali mislile su, kako je Dženi kasnije otkrila, da će to samo pogoršati stvari. Mislile su da nema šanse da će ih policija spasiti, pronaći im novi dom ili uhapsiti mučitelje.
Hapšenje se dogodilo, ali tek kada je sve bilo gotovo...
26.10.1965. godine policija Indijanapolisa primila je poziv u kuću u Njujorškoj ulici, gde Silvijino telo beživotno leži na podu. Gertruda Baniševski je rekla da ju je pretukla grupa dečaka; čak je naterala Silviju da to napiše na papir i stavila joj u šaku kako bi potvrdila priču. Ali, policajci su na prvi pogled mogli da zaključe da to nisu bile jedne batine.
Silvijino telo bilo je neuhranjeno i prekriveno modricama, opekotinama i ranama, od kojih su mnoge bile stare. Na jednom mestu imala je žig nastao od vrelog metalnog predmeta, a na njenom stomaku bilo je urezano "ja sam prostitutka".
Ovako je sve počelo...
Silvija je u dom Baniševskih došla iz velike, siromašne porodice. Njen otac Lester Likens imao je samo osam razreda škole i radio je puno različitih poslova da bi preživeli. Putovao je od vašara do vašara kako bi prodavao hranu, i to je posao kojim su njegova supruga i on odlučili da se bave upravo 1965. godine. Tada im je trebao neko da im čuva decu. Nastarija Dijana već je odrasla i udala se. Dečaci Deni i Beni bili su kod bake i deke, a ostale su devojčice, Silvija i Dženi.
Dženi je bila stidljiva, tiha i nesigurna, a nakon je preležala dečji polio, hramala je na jednu nogu. Silvija je imala mnogo više samopouzdanja, imala je nadimak "kolačić". Bila je lepa, ali se uvek smejala zatvorenih usta, jer joj je nedostajao jedan prednji zub.
Zajednički prijatelj upoznao je Likense sa Gertrudom Baniševski, koja je živela u velikoj iznajmljenoj kući i bila je voljna da čuva Dženi i Silviju za 20 dolara nedeljno.
Gertruda se već brinula o sedmoro svoje dece: Pauli (17). Džonu (12), Stefani (15), Meri (11), Širli (10) i Džejmsu i Denisu, blizancima od 18 meseci. Od početka je nastao sukob između Silvije i Paule, i to je bilo seme onoga što je poraslo u toj kući strave za nekoliko meseci.
Jednoga dana, novac od Silvijinih roditelja nije stigao onda kada je Gertruda očekivala. Dženi je kasnije ispričala:
"Odvela nas je na sprat, mene je ošamarila i rekla: Čuvala sam vas dve ku*ke nedelju dana džabe". Novac je stigao sledećeg dana, ali Gertruda je "promenila ploču". Baniševski je bila mršava žena, fizički slaba, ali je za kažnjavanje koristila dve stvari - drveno veslo i tanak kožni kaiš. Veslo je počela da koristi na Silviji i Dženi za svaku sitnicu. Jednom je optužila Silviju za krađu, da bi joj potom izgorela prste šibicama. Kada zbog astme nije imala snage da se iživljava nad devojčicama, pomagala joj je Paula.
Stvari su otišle toliko daleko da su komšijska deca počela da dolaze kako bi učestvovali u torturi. Vežbali su džudo na njoj, bacajući je na zid, neki su je šutirali i udarali, drugi su gasili cigarete po njoj. Dok su Gertruda i deca posmatrali, Silvija je bila primorana da se skine i stavi praznu flašu koka kole sebi u vaginu.
Nakon batina Silvija je bila primorana da legne u kadu sa vrelom vodom kako bi se "očistila od grehova". Nakon što se umokrila na dušek dok je spavala, dobila je stravične batine. Tada je Gertruda odlučila da Silvija ne može više da živi u njenoj kući.
Ironično, nije joj bilo dozvoljeno da izađe napolje. Bacana je sa vrha stepenica u podrum i zaključana, dobijala je samo nekoliko krekera da pojede i nije smela da koristi kupatilo. Baniševski je rekla svojoj deci kako je Silvija prostitutka i da je ponosna na to, te da će svi zajedno to urezati na njen stomak. To je i uradila, pomoću velike igle. Komšijsko dete, Ričard Hobs, dovršio je urezivanje.
Kada je Baniševski shvatila da bi Silvija mogla da umre, naterala ju je da napiše na papiru kako ju je istukla grupa dečaka. Plan je bio da joj stave povez na oči i ostave u obližnjoj šumi. Silvija je pokušala da pobegde, ali su je Gertruda i jedan od dečaka uhvatili i bacili ponovo u podrum.
Silvija je preminula 26.10.1965. Zvanični uzrok smrti je oticanje mozga, unutrašnja krvarenja i šok izazvan brojnim oštećenjima kože. Takođe je bila ekstremno neuhranjena.
Suđenje Baniševskima održano je naredne godine u maju. Gertruda je poricala da zna bilo šta o nasilju nad Silvijom, tvrdeći da su to sigurno uradila deca. Izjasnila se nedužnom. Ipak, porota ju je proglasila krivom za ubistvi prvog stepena, dok je njena ćerka Paula osuđena za drugostepeno ubistvo. Hobs je zajedno sa Džonom Beniševskim i još jednim komšijskim dečakom osuđen na ubistvo iz nehata. Majka i ćerka dobile su doživotne kazne, a dečaci od dve do 21 godinu robije.
1971. godine održalo se novo suđenje, ali je Gertruda ponovo osuđena za ubistvo prvog stepena, dok se Paula izjasnila krivom za ubistvo iz nehata kako bi dobila manju kaznu i odslužila dve godine u zatvoru. Tri dečaka su pušteni na uslovnu slobodu zbog dobrog vladanja već 1968. godine. Ipak, 1985. godine, i Gertruda je puštena na uslovnu slobodu. Promenila je ime u Nadin van Fosan i odselila se u Ajovu, gde je živela do svoje smrti. Preminula je 16.juna 1990. godine od raka pluća.
Paula se udala i odselila na farmu takođe u Ajovi. Džon je postao takozvani laički službenik (službenik vere kojeg bira crkva) u Teksasu i posvetio se savetovanju dece razvedenih roditelja. Hobs je preminuo od raka u 21. godini, četiri godine nakon što je pušten na uslovnu slobodu. Tokom tog vremena imao je nekoliko sukoba sa zakonom.
Lester i Beti Likens razveli su se nakon ovog strašnog događaja. Beti se ponovo udala. Preminula je 1998. u 71. godini. Dženi Likens je preminula 2004. u 54. godini.
