Slobodan Stanojević (55) iz Nikšića spasio je četvoro maloletnih Roma tako što je rešio da ih dovede u svoj dom i pruži im toplinu porodičnog života. Sada se njegovim dvorištem širi dečija graja i pesma.
Upoznao ih je radeći u skloništu za žrtve trgovine ljudima u Danilovgradu. Sprijateljili su se na izletima i mališanima se dopalo Nikšić pa je odlučio da ih uzme i postane im hranitelj. "Ne znam šta su oni videli u meni, posebno što su se vezali za mene."
Njegov samački život ispunila je dečja radost a sada svako ima svoju sobu, svoj krevet i svoje mesto u Slobodanovom srcu. "Kad ujutru ustanem i vidim njih, probudim ih, ja sam stvarno srećan što sam ih uzeo i što su oni tu", ističe on.
Slobodanovu iskrenu želju da pomogne ovoj deci sa teškom životnom pričom, prepoznale su državne institucije. U Nikšiću je samo petoro dece smešteno kod nesrodničkih hranitelja. "Prosto vezao se za decu, dovodio ih je za letnje i zimske raspuste, praznike, znači deca su se već adaptirala na porodicu, što je i njegova šira porodica prihvatila", kaže Marija Nikčević iz Centra za socijalni rad Nikšić, Šavnik i Plužine.
Za brigu o svakom detetu država hraniteljima obezbeđuje po 250 eura. Slobodan priznaje da sa tim novcem može deci priuštiti pristojno odrastanje. "Evo ovo četvoro dece može samo tako da živi sa tim primanjima. Sad što se tiče težine ja bih još mogao četvoro držati uz njih. Mašina pere robu, suđe, eto jedino taj ručak što se skuva, ali ni to nije težina nikakva", priča Slobodan, prenosi Blic.rs
Od 4-og avgusta prošle god su kod njega i misli da su presrećni jer se svi lepo slažu, žive normalnim životom. Smatra da su deca puna potencijala i da samo treba raditi sa njima. Želeo je da postane njihov hranitelj kako ih ne bi vratili nazad u dom. Vidi da su srećni i da im je falila samo ljubav i pažnja. Majka ih je ostavila kada su bili jako mali a bolestan otac ih je podizao ali nije uspevao da brine o njima. Ipak ističe da treba da poštuju svog biološkog oca bez obzira na sve jer nije ni malo lako odgajati ih sam u takvom stanju.
Mališani su mu beskrajno zahvalni što ih je spasio neizvesne sudbine po domovima. Seća se koliko su plakali dok je on bio u procesu dobijanja licence za starateljstvo jer su se plašili da idu u dom. Najstariji brat kaže da je bio zabrinut za sudbinu svojih mlađih sestara i brata.
Slobodan je uspeo da ih zadrži ali i oni su održali svoje obećanje i dobro su ga slušali i učili. Kaže da je ponosan i na sebe što je uspeo da postigne sve ovo sa njima. Presrećan je što se odlučio na ovu odluku i toliko ih je zavoleo da ima utisak da su ceo život tu uz njega. Opet bi uzeo odecu u hraniteljstvo da se ukaže prilika, ne bi se dvoumio.
Najstariji Raim ističe da na Slobodana gleda kao na rođenog oca i da ga mnogo voli. Posebno voli njihova druženja gde se okupe pa se šale i pevaju. Uz svog staratelja je postao drugi čovek i kaže da živi drugi život.
Uspeli su da nađu zajednički jezik jer su i deca bila razumna. Dogovorom su postizali sve. Slobodan svaki dan po dva puta pređe iste maršute kada ih odvozi i dovozi iz škole. Nije mu teško jer su vredni i jer uče.
Za sebe kaže da je običan i jednostavan čovek. Nikad se ne nervira jer se pita zašto bi to radio. Najviše vremena provodi u radu sa njima u vezi škole ali i u vezi ponašanja, oko svega što smatra da im može koristiti u budućem životu. Smatra da postupa sa njima onako kako bi postupali i roditelji sa rođenom decom.
Voleo bi kada bi oni uspeli u životu jer smatra da to zaslužuju. Nada se da će ostati kontaktu i kada budu krenuli svojim putem. Rastanak neće lako pasti nikome od njih jer su se vezali i navikli jedni na druge, zaključuje Slobodan.
