Čovek zarobljen u pećini pretrpeo je užasnu, dugotrajnu smrt nakon pada kamena koji je privukao do 50.000 posetilaca da bi učestvovali u drami pre nego što je umro 17 dana kasnije.
Floid Kolins iz Kentakija, SAD, počeo je da istražuje pećine kada je imao samo šest godina, ali je njegov dugogodišnji hobi doveo do tragične smrti nakon što je ostao zarobljen unutar malog podzemnog prolaza.
Tokom 1920-ih, Kentaki je bio poznat po svojim "pećinskim ratovima", a lokalno stanovništvo inspirisano popularnom Mamutovom pećinom ogorčeno se takmičilo da otkrije više lokacija na koje bi turisti mogli da hrle.
Godine 1917. Floid je bio oduševljen što je otkrio Kristalnu pećinu ispod očevog poljoprivrednog zemljišta i ubrzo je razvio u turističku destinaciju. Ali sa udaljenom lokacijom koja dovodi do malog broja posetilaca, Floid se zagledao u drugu pećinu, poznatu kao Peščana pećina.
Pećina, koja se nalazi na imanju obližnjeg farmera Beesli Doijel-a, mnogo više je obećavala sa lokacijom odmah pored Cave City Road-a koju su turisti na putu do Mamutove pećine mogli da posete, izvestio je Dejli Star.
Floid je sklopio dogovor sa Bislijem da istraži pećinu i podeli profit koji će ostvariti, ali iako će ona postati ogromna turistička atrakcija kojoj se nadao, to je išlo po cenu njegovog života.
Januara 1925. godine Floid je prvi put ušao u pećinu ne noseći ništa osim jedne kerozinske lampe. Unutra je pronašao niz uskih prolaza, uključujući jedan tako mali da je bio primoran da se provuče na stomaku. Nakon što je prošao, Floid je otkrio da se pećina otvorila samo 100 metara od ulaza u podzemni koloseum visok 20 metara.
Ali kako je poslednje svetlo iz njegove lampe počelo da treperi, shvatio je da mora da izađe iz pećine pre nego što ostane u tami. Dok je žurio da se popne nazad na površinu, ispustio je lampu i, dok je pokušavao da je zgrabi, odbacio kamen od 27 kilograma koji mu je prikovao stopalo, zarobljavajući ga 18 metara pod zemljom.
Sledećeg dana, sin Bislija, Džuel, otkrio je da je Flojd zaglavljen u pećini i krenuo je u očajnički napor da ga spasi. Flojdova braća, Homer i Marshal, uspela su da stignu do njega kako bi mu doneli hranu i vodu, ali pokušaji da ga izvuku nisu uspeli jer je stena i dalje držala Flojda zarobljenog.
Nije prošlo mnogo vremena pre nego što je zastrašujući incident privukao pažnju javnosti. Došli su dobrovoljci da pomognu u spasavanju, ali su neorganizovani napori i neslaganja među meštanima i ljudima iz drugih gradova otežali pokušaje spasavanja Flojda.
Do 2. februara, vesti o njegovom zarobljavanju su počele da se šire, a na scenu je stigao novinar Vilijam Miler iz Louisville Courier-Journal-a, poznat kao "Skits" zbog svoje malene građe, ali velike hrabrosti. Uvukao se u mračni prolaz kako bi razgovarao sa Flojdom za niz intervjua, što je kasnije rezultiralo osvajanjem Pulicerove nagrade za novinarstvo. Njegova batarijska lampa osvetlila je Flojdovo lice na kome se ocrtavala patnja dugih sati, jer je bio u agoniji svakog svesnog trenutka otkako je zarobljen u 10 sati u petak ujutru.
"Video sam ljubičastu boju njegovih usana, bledilo na njegovom licu i shvatio da se nešto mora preduzeti uskoro da bi ovaj čovek preživeo", istakao je novinar.
Nakon što je Skits počeo da pomaže u spasavanju, poručnik Robert Burdon iz Specijalnog policijsko-vatrogasnog spasilačkog tima nije uspeo da izvuče Flojda pomoću pojasa.
Do sledećeg dana, ta dramatična situacija postala je glavna tema širom države. Na mestu nesreće stvorila se "karnevalska atmosfera" jer su ljudi hrli u pećinu kako bi bili svedoci napornog pokušaja da se spasi život rudara. Tragedija je, nažalost, bila iskorišćena za komercijalne svrhe, jer su prodavci prodavali hranu, piće i suvenire.
Procenjeno je da je na tom mestu bilo prisutno između 40.000 i 50.000 ljudi, a prodavci su čak u tajnosti prodavali suvenire. Nacionalna garda je bila pozvana kako bi pomogla u kontroli mase.
Međutim, svi napori da se Flojd oslobodi nastavili su da propadaju, a 4. februara spasilački timovi su doživeli veliki neuspeh kada se deo pećine srušio.
Grupa muškaraca je pokušala da iskopa urušenu stenu, ali nedaće kao što su loše vreme, mraz, padavine i curenje podzemne vode doveli su do daljeg oštećenja strukture pećine. Još jedan kolaps u prolazu odvojio je Flojda od spasilaca.
Napori za spasavanje bili su fokusirani na stvaranje novog otvora kroz koji bi Flojd mogao biti oslobađan. Grupa od 75 ljudi radila je danonoćno na kopanju tog otvora.
U međuvremenu, mediji su počeli prenositi dramu, a počele su da šire glasine o incidentu. Pojedini su tvrdili da je cela situacija prevara Flojda kako bi privukao turiste u svoju pećinu. Neki su čak tvrdili da je svake noći napuštao pećinu. Loše vreme usporilo je napredak na otvoru, pa spasioci nisu stigli do Flojda sve do 16. februara, ali tada je već bilo prekasno.
Tog popodneva su se konačno probili do prolaza Peščane pećine, ali su otkrili da je Flojd mrtav.
"Od Kolinsa uopšte nisu dolazili zvuci, nije bilo disanja, pokreta, a oči su upale, što ukazuje, prema rečima lekara, na ekstremnu iscrpljenost koja ide sa gladu", izvestili su spasioci, prema Nacionalnoj gardi Kentakija.
Lekari su prvobitno procenili da je Flojd, koji je bio bez hrane i pića skoro dve nedelje, bio mrtav 24 sata pre nego što je pronađen, ali kasnije procene su se kretale od tri do pet dana i koliko tačno je patio ostaje nepoznato.
Flojdovo telo je još uvek bilo zaglavljeno za stenu koja mu je prikovala stopalo, a spasilački timovi su zaključili da bi bilo preopasno ukloniti ga, njegova porodica je prvobitno pristala da ga ostavi u pećini. Ali priča se tu ne završava i ono što se dogodilo Flojdovom telu je bizarana priča sama po sebi.
Flojdova porodica je kasnije odlučila da ukloni njegovo telo iz pećine i u aprilu 1925. konačno je oslobođen i položen na porodičnom groblju.
Ali dve godine kasnije, kada su prodali imanje, novi vlasnik je odlučio da ekshumira njegovo telo i stavi ga u kovčeg sa staklenim vrhom u centru Kristalne pećine kako bi posetioci dolazili da ga vide, što su i učinili. U septembru 1927. godine došlo je do neuspešnog pokušaja krađe Flojdovog tela, ali je drugi pokušaj u martu 1929. bio uspešan.
Godine 1961. Služba Nacionalnog parka kupila je Kristalnu pećinu i ograničila pristup Flojdovom telu, a 1989. istraživač pećine je "zvanično" bio sahranjen u Baptističkoj crkvi Mamut pećine.
