Nova serija "Porodica", igrana rekonstrukcija poslednja tri dana zajedničkog života porodice Milošević, izaziva veliko interesovanje i pre emitovanja.
Kada pet epizoda, od 29. marta do 2. aprila, stigne na kanale Superstar TV (20.00) i RTS 1 (20.50), od hapšenja bivšeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Slobodana Miloševića biće tačno dve decenije. Glumačka i autorska ekipa serije, koja je nastala u produkciji "Fajerflaj" i "Telekoma Srbije", saglasna je da "Porodica" nalikuje tragediji, Šekspirovoj, katarzičnoj, i da svi treba da je pogledaju do kraja i bez predrasuda.
Mirjana Karanović i Boris Isaković tumače glevne uloge - uloge Mirjane Marković i Slobodana Miloševića. Priprema za ove uloge glumcima je bila svojevrstan izazov, jer kako tvrde, morali su da "urone" u to vreme koje svi dobro pamtimo, ali da u usto vrme nađu sponu sa likom koji tumače - da zarone duboko u njihov unutrašnji svet.
NE PROPUSTITE
"Odnos Mire i Slobe bio je veoma značajan i za seriju i za nas koji smo igrali te likove, jer smo želeli da predstavimo neraskidivu vezu između njih dvoje", objasnila je Mirjana Karanović.
A, kako je zapravo došlo do svrgavanja sa vlasti Slobodana Miloševića, ko je "odgovoran" za 5. oktobar i ko je čovek koji je čvrsto stao iza demokratskih promena i rekao da je Porodici došao kraj?! Kada se razmakne zavesa, ostaje samo jedno ime - Zoran Đinđić!
Ko je bio Đinđić?
Zoran Đinđić je rodjen 1. avgusta 1952. godine u Bosanskom Šamcu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1974. godine. U periodu od 1977. do 1990. godine boravio je u Nemačkoj na više univerziteta i instituta društvenih nauka - Konstanc, Bon, Frankfurt. Doktorirao je 1979. godine na Univerzitetu u Konstancu gde je radio kao asistent.
Jedan je od osnivača Demokratske stranke u kojoj je u septembru 1990. godine izabran za predsednika Izvršnog odbora, a u januaru 1994. za predsednika te stranke. Za predsednika stranke je još biran dva puta, na vanrednoj skupštini Demokratske stranke 18. jula 1998. i na na redovnoj skupštini stranke 27. februara 2000.
Bio je viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, poslanik u sva tri višestranačka saziva Narodne skupštine Republike Srbije i Vecu republika Skupštine SRJ.
Bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. godine, ispred koalicije "Zajedno" koja je na lokalnim izborima 1996. odnela pobedu u više gradova u Srbiji. Sa funkcije gradonacelnika smenjen je 30. septemra 1997. godine. Za njegovu smenu glasali su odbornici SPO, SPS i SRS.
U sudskom sporu sa predsednikom Vlade republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije 9. jula 1998. preinačio je presudu i izrekao novu u kojoj je osudjen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.
U junu 2000. Đinđić je pruzeo funkciju koordinatora u SZP, a potom postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore koji su održani 24. septembra 2000. Na tim izborima Đinđić je izabran za poslanika u Veću republika Skupštine SRJ.
Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. nakon pobede DOS-a na republičkim parlamentarnim izborima u decembru 2000.
Čuveni 5. oktobar 2000.
Demonstracije su izbile pošto je Milošević odbio da prizna rezultate izbora za predsednika SR Jugoslavije.
Na izborima 24. septembra 2000. Milošević je izgubio od kandidata DOS-a i lidera Demokratske stranke Srbije Vojislava Koštunice, a najava drugog izbornog kruga izazvala je masovni bunt i prevrat 5. oktobra 2000.
Demonstranti su 5. oktobra u Beogradu, na platou ispred tadašnje Savezne skupštine a danas Doma Narodne skupštine, stigli iz čitave Srbije u kolonama automobila, autobusa i kamiona dugačkim desetine kilometara, probijajući buldožerima policijske blokade na putevima.
Došlo je do upada u skupštinu do "predaje" vojske i policije, a Milošević je 6. oktobra priznao poraz i čestitao izabranom predsedniku Vojislavu Koštunici.
Đinđić na čelu vlade
Zoran je, u skladu sa svojom vizijom i karakterom, krenu jako i bez zadrške, verujuću da je to jedini način da se Srbija iščupa iz ralja pogrešnih uverenja i višedecenijske stagnacije. Kao nemački đak, Đinđić je stvari voleo da "seče" u korenu, ali to nije naišlo na odobravanje polurazmontiranih struktura i recidiva nekadašnje vlasti. Netrpeljivost prema njemu se akumlirala, nije bio voljen u javnosti i to je znao. Ali, govorio je da nije njegov posao da ga vole, već da Srbiju izvede na pravi put.
Ali, taj san je ostao nedosanjan. Prekinut je tog 12, marta. 2003. kada je na Đinđića izvršen atentat ispred zgrad Vlade Srbije.
12. mart
Teško da bi neko u Srbiji rekao da se posle 12. marta i ubistva predsednika Vlade Zorana Đinđića zemlja nije promenila.
Nauka pred istoričare ostavlja mogućnost ispitivanja alternativne istorije - traženja odgovora na pitanja kako bi se odvijala stvarnost da nekih događaja nije bilo, ili da im je ishod drugačiji.
"Da nije bilo atentata, Đinđić bi na vlasti dočekao 2004. godinu, završio bi neke od reformi, ali teško da bi postigao bolji rezultat od Borisa Tadića - i taj rezultat bi ga doveo u poziciju da mora da pregovara. Teško da bi on vodio Srbiju u budućnosti", kaže za BBC na srpskom istoričar Čedomir Antić.
Antić je sa kolegom istoričarem, Predragom Markovićem, jedan od protagonista alternativnih istorijskih scenarija u srpskoj nauci.
„Đinđić je kao Kenedi u Americi ili knez Mihailo u našoj istoriji - jedna šansa posle koje se ne zna šta bi bilo kasnije.
On bi se suočio sa svim problemima koji su pratili i druge posle njega - pitanje je kako bi se on borio sa njima", kaže Predrag Marković.
Gde bi danas bila Srbija
Antić smatra da se Srbija danas nalazi veoma daleko od Đinđićevih zamisli.
"On je bio uveren da Srbija može da napravi korak napred."
Nije razumeo da nijedna zemlja nije uspela da napravi veliki korak, a da nije našla snagu u prošlosti - posebno u podeljenom društvu, poput srpskog."
Njegov kolega Marković, s druge strane, smatra da je prvo potrebno definisati Đinđićevu viziju Srbije.
Šta je tačno njegova vizija?
On je imao više vizija i ne znamo koja bi prevagnula i sa kojom bi se nametnuo političkom životu.
Najviše je različitih interpretacija politike Zorana Đinđića prema pitanju Kosova - i danas otvorenoj dilemi koja stoji na putu Srbije ka Evropskoj uniji.
"Vlade koje su došle posle Đinđića nastavile su sve njegove politike, osim prema Kosovu."
Postavlja se pitanje da li bi i Đinđić izdržao sprovođenje kosovske politike do kraja.
Verovatno ne bi - on nije bio doktrinar, fanatik, smejao se takvima", naglašava pragmatičnu crtu ubijenog premijera Čedomir Antić.
Kako bi izgledao politički sistem Srbije
Šesnaest godina posle ubistva Đinđića, njegova Demokratska stranka nalazi se u opoziciji, sa malo uticaja na političke procese.
Iako je DS, među važnim funkcijama, osvojila najpre mesto gradonačelnika Beograda 1997. godine i to upravo dolaskom Đinđića na mesto prvog čoveka prestonice, ova stranka na poslednjim izborima nije prešla ni izborni cenzus za ulaz u gradski parlament.
„Verovatno bi naša politička scena bila drugačija, bolja, a promene bile logičnije - demokratski blok bi bio stabilniji.
DS je postao populistička stranka posle njega", smatra Čedomir Antić.
On dodaje da bi sudbina nekadašnjeg stožera najpre opozicije, pa vlasti, svakako bila drugačija - ali ne mnogo.
Za razliku od nekih bližih ili daljih Đinđićevih saradnika koji tvrde da znaju na čijoj bi strani on bio danas, Marković kaže da su tu stvari teško predvidive.
"Politički sistem u Srbiji se zavrteo kao ringišpil, i to nekoliko puta.
Uopšte ne možemo da znamo gde bi on bio, ubijen je u trenutku kad je bio spreman veliki zaokret i teško je reći kako bi se stvari razvijale."
Za Antića dileme nema - Đinđić ne bi bio na strani vladajućih naprednjaka.
"Ne verujem da bi Đinđić sebe doveo u situaciju u kojoj su Čedomir Jovanović ili Nenad Čanak - oni su u toj situaciji jer imaju neke druge dugove prema sadašnjoj vlasti.
Siguran sam da bi on bio u nekoj velikoj opozicionoj koaliciji, nekom Savezu za Srbiju."
Zoran Đinđić iza sebe je ostavio blistavu političku karijeru, karijeru vizionara, nedosanjan san o boljoj i uspešnijoj, modernoj Srbiji, ali i neutešnu suprugu i dvoje dece, od kojih je brutalno otgnut metkom Zvezdana Jovanovića, koji je ugasio jedan život koji je inspirisao mnoge.
