Prinseva bivša žena Mejt Garsija u svojoj knjizi „Najlepša: moj život sa Prinsom“ otkrila je detalje svog razvoda od Prinsa i svega onoga što ih je snašlo pre toga.
Do razlaza je došlo nakon što je par izgubio sina šest dana nakon njegovog rođenja, a Garsija je doživela i spontani pobačaj sa njihovim drugim detetom u trećem mesecu trudnoće.
U svojoj knjizi otkriva da je sve što je želela da uzme pepeo njenog sina Amira, ali nikada nije mogla da stupi u kontakt sa svojim bivšim nakon što su se razišli.
Onda je dobila poražavajuće vesti.
"Na kraju mi je jedna prijateljica rekla da je čula za zabrinjavajući incident“, piše Garsija. „Prinčev pomoćnik je bio uznemiren što su od njega tražili da spali sve u kući što ga podseća na mene i bebu, uključujući i sadržaj dečije sobe – Amirov krevetac i igračke, odeću i knjige – sve.“
Garsija je bila u stanju šoka kada je saznala da je pevač spalio poslednje po čemu je morala da se seti svog sina, napisavši: „Celo mi je telo preplavlavljeno besom."
Nije prošlo ni 60 dana kada je Garsija naterala oca da je odveze u advokatsku kancelariju, a ona je potpisala papire koji su pravno raskinuli njihov brak.
U knjizi je podelila i mnogo lepih uspomena, uz fotografije, iz decenije koju je provela sa pop zvezdom, prvo kao igračica i zaposlena, a kasnije i kao njegova supruga.
Majte Garsija u svojoj knjizi piše da je svetski poznati pevač vrištao od radosti kada je 16. oktobra 1996. rodila njihovog sina Amira, posle godina pokušaja da dobiju dete. Međutim, to se promenilo skoro u trenu kada je par ubrzo saznao da dečak ima redak genetski poremećaj, Fajferov sindrom tip 2.
„Ne znam kako da opišem izraz lica mog muža. Čista radost“, piše Garsija o tim prvim trenucima nakon porođaja. „A onda su držali bebu ispod onih oštrih svetala. Ushićenje na licu mog muža pretvorilo se u čist užas."
Amir je umro samo šest dana kasnije, a Garsija je napisala da je pred kraj dečaku postalo previše teško da čak i diše. Garsija piše da je potom otišla kući i danima ležala u svom krevetu, dok je držala pepeo svog sina u naručju.
„Ne znam koliko sam dugo ležala u krevetu sa Amirovim pepelom. Sledećeg dana – ili je to možda bilo nedelju dana kasnije ili u nekom drugom životu – moj muž je došao kod mene i rekao: „Ne mogu da budem ovde. Moram da idem“, piše Garsija. Mlada majka je bila sasvim sama. „Dani su prolazili i sve je bilo mračno“, piše Garsija. Ona piše o uticaju koji je gubitak Amir imao i na Prinsa, rekavši da je to bio jedan od najtežih trenutaka u životu njenog bivšeg muža. „Mislim da to nikada nije preboleo“, piše Garsija. "Ne znam kako to neko može da preboli. Znam da ja nisam."
Garsijini memoari su izdati godinu dana nakon što je njen bivši muž pronađen mrtav na njegovom imanju u Pejsli parku. Kasnije je utvrđeno da je smrt pevača prouzrokovalo predoziranje fentanilom.
Imao je samo 57 godina.
Garsija je imala samo 22 godine i radila je kao rezervni igrač za Prinsa, koji je imao 37 godina, kada su se njih dvoje venčali 1996. godine na Dan zaljubljenih.
Osam meseci kasnije je rodila njihovog jedinog sina -Gregorija Nelsona.
Beba je rođena mesec dana prerano, ali Garsija je rekla da je na početku imala relativno tešku trudnoću sve dok jednog dana nije počela da krvari, nakon čega joj je lekar preporučio amniocentezu kako bi se testirale genetske abnormalnosti kod bebe. Prins je odbio da dozvoli ženi da obavi proceduru čak i nakon što je doktor rekao budućim roditeljima: „Ponekad telo pokušava da oslobodi fetus s razlogom." Umesto toga, njih dvoje su otišli kući, a Prins, koji je odrastao kao adventista 2001. postao Jehovin svedok, molio se za svog sina.
„Molim vas, blagoslovite ovo dete. Znamo da nećete dozvoliti da ovo dete bude povređeno", priseća se Garsija kako je rekao Prins u to vreme dok su njih dvoje bili na kolenima i molili se. Pevač je čvrsto verovao u moć molitve i religije, jer je celog života tvrdio da ga je anđeo izlečio od epilepsije kada je bio dete.
Bilo je još loših vesti na sledećem sastanku kada ih je ginekolog obavestio da bi merenje bebe moglo da bude razlog za zabrinutost. „Moguće je da vidimo oblik patuljastog rasta“, obavestio je doktor par. „Moj muž i ja smo se pogledali i slegli ramenima“, piše Garsija. Ona otkriva da je Prins tada pogledao ginekologa i rekao: "I? Meni to ne smeta."
Garsiju su tada pozvali da uradi amniocentezu, što je njen muž ponovo odbio da dozvoli. Ona piše da je nakon što je saznala za patuljasti rast takođe bila srećna po prvi put posle nekog vremena, pa je čak počela i da se smeje kada su ona i Prins dobili vest koja bi bila poražavajuća za mnoge druge parove.
„Od svih mogućih ishoda koji su nam bili ponuđeni, ovo je bio prvi koji me nije užasnuo“, piše Garsija. Međutim, patuljastost nije rezultat koji je par dobio, a Garsija opisuje u svojim memoarima kako je shvatila da nešto ozbiljno nije u redu sa njenom bebom nekoliko sekundi nakon carskog reza. Garsija se priseća kako su sestre mahnito počele da rade na Amiru, dok je njen muž pitao osoblje u operacionoj sali: „Zašto ne plače?“ Zatim, nakon što su medicinske sestre uspele da nateraju bebu da diše, Garsija je konačno uspela da po prvi put drži svog dečaka. „Doneli su bebu kod nas“, seća se Garsija. „Bio je sklupčan na boku, dašćući plitke male gutljaje vazduha. Pošto nije bilo kapaka za treptanje, oči su mu izgledale zaprepašćeno i suvo." Garsija tada piše: „Uhvatila sam njegovu sićušnu ruku govoreći iznova i iznova: „Mama te voli, mama je ovde.“
To je bio jedan od retkih puta kada je uspela da drži i razgovara sa svojom bebom, koja nikada nije napustila bolnicu i odmah je počela da se podvrgava operacijama i procedurama kako bi pokušali da mu produže život. Amir je i dalje imao problema sa disanjem, piše Garsija, i činilo se da ništa ne pomaže njegovom stanju. 'Zašili su mu oči. Intubacija. Cevi za hranjenje. Svaki dan je nešto pošlo po zlu“, piše Garsija. „Posle šest dana, teško je disao i rekla sam doktoru: „Neće on otići odavde, zar ne?“ Jedan lekar je na kraju preporučio dečaku traheotomiju kako bi mu pomogao da diše. „Objasnio je da, ako mu ne dozvolimo da ubaci ovu trajnu cev u Amirovo grlo, donosimo odluku da ga pustimo, i što je više pričao, ja sam postajala histeričnija“, piše Garsija.
Sve je to postalo previše za Garsiju koji je na kraju vrisnula na doktora: 'Ti ga mučiš.'
Tada je Prins uskočio da je uteši, a takođe i kada su njih dvoje došli do istog saznanja, piše Garsija. „Moramo ga pustiti“, rekao je Prins.
Garsija takođe objašnjava poremećaj koji je odneo život njenog sina, za koji je počela da saznaje tek nakon njegove smrti. „Fajferov sindrom tip 2 je genetski poremećaj koji uzrokuje skeletne i sistematske abnormalnosti“, piše Garsija. „Prerano spajanje kostiju u lobanji, spajanje kostiju u šakama i stopalima izaziva izgled mreže ili šape. Odsustvo anusa, što ukazuje na abnormalnosti u debelom crevu i crevima opasne po život.“ Garsija nastavlja da piše: „Sve sam ovo naučila kasnije. Ali u tom prvom trenutku nisam mogla da razumem šta sam videla." Zato je Prins imao „užasnuti“ izgled kada je ugledao dečaka, čiji je dolazak željno planirao mesecima pre rođenja.
Prins se na kraju vratio nakon što je ostavio svoju mladu ženu samu u krevetu sa pepelom njihovog sina, a zatim je najavio da će njih dvoje raditi intervju i to sa Oprom Vinfri.
"Opra dolazi u Pejsli. Danas, rekao je Prins svojoj supruzi. Garsija piše da je počela da jeca, govoreći Prinsu: „Reci joj da sam bolesna. Reci joj da ne mogu." Pevač joj je uzvratio rečima: 'Moraš da uradiš ovo za mene."
Garsija opisuje kako je bila našminkana za intervju dok je Prins počeo da razgovara sa Oprom Vinfri, samo dve nedelje nakon smrti njihovog sina. „Moj muž je poveo Opru u obilazak Pejsli parka i njena misija je bila jasna. Došla je da sazna da li je dete mrtvo ili deformisano kao što su ljudi pričali“, piše Garsija.
Zatim piše o neverovatnom iznenađenju koje je Prins planirao, a koje je postalo razarajući podsetnik nakon Amirove smrti. „Dok sam bila u bolnici, on je postavio raskošno opremljenu dečiju sobu i igraonicu u Pejsli parku“, piše Garsija. "Nisam znala ništa o tome. Hteo je da me iznenadi. Opra ju je videla pre mene. Moram se zapitati zašto ju je odveo tamo."
"Stajali su usred ovog šarenog raja igračaka. Imala je sve što je potrebno savršenoj dečijoj sobi, osim onog najpotrebnijeg - deteta." A kada je Opra pitala Prinsa o zdravstvenim problemima bebe, on je odgovorio: „Sve je bilo dobro. Nije važno šta čujete." Garsija nije govorila. „Sedela sam na sofi, smešeći se lepim osmehom“, piše Garsija. „Muž mi je dao instrukcije: „Ne govori ništa o Amiru.“ I iako je delovala srećno, Garsija otkriva u memoarima da je bila na najmračnijem mestu u svom životu i da nije imala sa kim da razgovara o svom bolu - čak ni sa svojim mužem. „Nikada mu nisam rekla svoje misli o samoubistvu ili koliko sam bila blizu tome“, piše Garsija. „Ali počela sam da mislim da on zna, jer je moj Vikodin stalno nestajao. Pretpostavila sam da ih krije da me spreči da se ne povredim. "
O ovako je sve počelo između njih:
Garsijina majka je 1990. godine dostavila Prinsovom timu snimak na kojem šesnaestogodišnja Garsija pleše, a ubrzo nakon toga je angažovana da bude deo njegove turneje "Diamonds and Pearls".
Još uvek je bila tinejdžerka dve godine kasnije kada je postala fokus Prinsovog albuma iz 1992. čiji je naslov bio simbol koji je kasnije postao poznat kao "Simbol ljubavi."
Zatim, 1995. godine, Prins je napisao svoju hit pesmu „Najlepša devojka na svetu“ koju je posvetio upravo Garsiji.
„Ovaj čovek koji nosi olovku za oči, štikle i ženski parfem je nekako bio muževniji od krupnog telohranitelja". Prins je tada rekao Garsiji: „Sviđa mi se tvoja traka. Da li ti je stvarno šesnaest godina?' Nakon što sam potvrdila da jeste, Prins je rekao: „Pa, voleo bih da razgovaram sa tobom više. Mogu li dobiti tvoj broj?' Prins je te iste noći nazvao i zamolio Garsiju da dođe u njegovu hotelsku sobu sa još traka, nazivajući je „Arabijom“.
Ubrzo ju je zvao svake večeri i pisao joj: „Tako si lepa. Hvala ti što si došla u moj svet." Pevač "nikada nije poricao da su mu povremene nečiste misli prolazile kroz glavu", piše Garsija, ali ni on tada "nije imao seksualne odnose".
Iste godine je pozvana da poseti Pejsli park, gde je plesala trbušni ples za Prinsa, a zatim spavala u zasebnoj spavaćoj sobi. „Ujutru je pravio palačinke“, piše Garsija. Završila je srednju školu sa 17 godina i počela da pleše za Prinsa koji je postao njen zakonski staratelj i preselila se kod njega u Pejsli park.
Prins je bio strog, piše Garsija, nateravši je promeni svoj stil kada se jednog dana pojavila na probi u trenerci. Takođe je pažljivo pratio njenu težinu, kažnjavajući je kada je nakon što je dobila nekoliko kilograma video da jede šlag.
Kada je imala 19 godina, Prins joj je rekao da je vreme da počne da koristi tablete protiv trudnoće. „Nedelju dana kasnije napisala sam podebljanim slovima u svom dnevniku: 9. februar 1993. – nisam više devica. I nacrtala sam smajli sa namignutim licem“, piše Garsija.
Nakon njihovog razvoda Garsija je imala dvogodišnju vezu sa bubnjarom Tomijem Lijem, ali je u intervjuima iznova ponavljala da će uvek voleti svog bivšeg muža. Sada je koreograf i glumica, najpoznatija po svom radu na muzičkom spotu za pesmu Britni Spirs iz 2001. „I'm A Slave 4 U“, za koju je Garsija osmislila rutinu trbušnog plesa koju su izveli pop zvezda i njene plesačice.
Garsija je takođe posvećena pomaganju pasa za spasavanje i pronalaženju njihovih domova, a ima stranicu na Instagramu na kojoj se nalaze ona i neki od njenih psećih prijatelja.
„Kao i većina žena, oduvek sam sanjala da postanem majka“, rekla je Garsija. „Još nije bilo moje vreme. Posle toga sam bila slomljena. I izgubila sam nadu. U suštini sam odustala od svog sna da postanem mama."
Međutim, stvari su se promenile kada se pridružila glumačkoj ekipi rijalitija VH1 "Hollivood Exes", rekla je Garsija, koja je prvi put javno progovorila o svom gubitku u programu. Zbog toga je jedna žena posegnula za Garsijom nakon što je videla emisiju i ponudila joj pomoć da usvoji dete.
Ubrzo nakon toga, primila je svoju ćerku Điju u porodicu kada je devojčica imala samo osam meseci.
„Pet godina kasnije, ona je moj najveći dar“, rekla je Garsija pre nekoliko godina.
