Nakon smrti Loren Bekol, koja je umrla u 89-oj godini života 2014. godinr, nedugom zatim su obljavljeni i njeni memoari u kojima je opisala susret i zaljubljivanje u Hemfrija Bogarta. Tu se na intiman način prisetila njihovog burnog braka - i njegove borbe sa rakom.
- Jedini razlog koji mi je moj muž Hamfri Bogart ikada naveo da budem ljubomorna nije bila žena, već čamac - trkačka jahta koja se zove Santana. Bio je zaljubljen u njene uglađene linije i način na koji se kretala u vodi. Plovidba mu je bila najveća radost. Ali ja sam imala morsku bolest. Nisam želela da plovim, želela sam decu. Pokušavali smo da dobijemo bebu, ali to se nije desilo odmah. Posle tri godine, moj doktor mi je rekao da je problem u tome što moram da se opustim.
Bili smo neverovatno srećni, iako smo kao i svaki bračni par imali povremene svađe. Jedna je izbila na naš drugi zajednički Božić, kada smo bili okruženi prijateljima. Bogi mi je dao veliku kutiju i drhtala sam kada sam je otvorila - bio je to kaput od nerca, iz luksuzne prodavnice Bergdorf Goodman, sa izvezenim mojim inicijalima na postavi. Taj kaput je bio nešto najlepše što sam videla.
Onog dana kada sam mu rekla da sam trudna, imali smo najveću svađu u životu. Nije mi palo na pamet da, sa 48 godina i bez dece, nije spreman da bude otac. Stalno je vikao da me nije oženio samo da me ne bi izgubio zbog bebe. Sutradan mi je napisao dugo, pokajničko pismo. Plašio se, kako je rekao, da će biti loš otac. Ali znao je koliko želim dete, i obećao je da će se naviknuti na ideju da se zove tata.
Kada se naš sin rodio, 6. januara 1949. godine, nazvali smo ga Stiv — po Bogijevom liku u filmu "Imati i nemati", koji nas je spojio. Kada je Bogi tri godine kasnije odleteo u Kongo, da snima "Afričku kraljicu", otišla sam sa njim, iako sam se plašila buba i umalo pala u histeriju prve noći kada sam našla škorpiona u svom kupatilu.
Film mu je doneo Oskara i te noći smo bili tako srećni. Bogi je imao svoju jahtu, mene, uspeh, našeg sina... a sada je na putu bilo naše drugo dete.
Nazvali smo je Lesli, po glumcu koji je bio Bogijev veliki mentor, Lesli Hauard.
Oskar je značio više velikih filmskih uloga za Bogija i odleteli smo u Rim gde je snimio "Bosonogu kontesu" sa Avom Gardner. Kada smo se vratili u Kaliforniju, bili smo preplavljeni telefonskim pozivima prijatelja koji su jedva čekali naš povratak i počeli smo da se viđamo sa svima. Volela sam zabave, a Bogi se ponekad žalio da se oseća kao moja pratnja, a ne kao muž.
Tekstopisac Ajra Geršvin pozvao nas je da upoznamo Leonarda Bernštajna, kompozitora filma "Priča sa zapadne strane i istinskog genija. Bio je zadivljujućeg izgleda, vitalan, i sa enormnom energijom i velikim osećajem za zabavu.
Od te noći, puno smo se družili sa njim. Dolazio je kod nas na tenis, piće, večeru i muziku i ostajao do tri ujutru. Kada je Leni seo za klavir, ja sam sela pored njega. Bogi je video da se zaljubljujem. Znao je da sam još uvek neiskusna, nikad nisam imala priliku da raširim svoja seksualna krila, pa mi je dozvolio da se povremeno zaljubim. Tu se pokazala razlika od 25 godina koja nas je delila. Upozorio me je da nikada ne pomislim da pobegnem sa Lenijem: „Verovatno bi se lepo provela za vikend, ali ne i za ceo život.“
Nikad se ne bih usudila. Ne samo da je moj sindrom lepe Jevrejke stao na put, već sam znala da će me ostaviti, iako bi Bogi mogao da trpi flertovanje, ali ne i prevaru. On je cenio karakter više od svega, a verovao je mom najviše. Nismo zajedno snimali film osam godina, od "Ki Larga", ali 1956. godine, ali sada kada su oba deteta bila malo starija, počeli smo da pravimo planove.
Život je zaista izgledao bio veoma dobar. Ali Bogi je jednog dana došao kući i rekao mi da je naleteo na staru koleginicu, Grir Garson. Za ručkom je objavila da joj se ne dopada zvuk njegovog kašlja i odvukla ga je da poseti svog doktora, Mejnarda Brandsmu, na klinici naBeverli Hilsu.
Toliko sam se navikla na Bogijev kašalj da nikad nisam obraćala previše pažnje. Malo je bio izgubio, ali to nije bilo ništa tako neobično. Trebala sam odmah da shvatim da sama činjenica da je pristao da ode sa Grirom kod doktora ukazuje na nešto ozbiljno. Svaki put kada bih mu spomenula doktora, Bogi se ljutio.
Lekari su ga pozvali na bronhoskopiju, uzimajući uzorak tkiva iz dubokog grla, a zatim su mu predložili da se odmori nedelju dana. Ostali smo u Palm Springsu, u kući Frenka Sinatre, i bio sam uznemiren što Bogi ne može da proguta mnogo čvrste hrane.
Kada su se testovi vratili, dr Brandsman nas je pozvao u svoju kancelariju. Film bi morao biti odložen, rekao je, jer je Bogiju bila potrebna operacija. Biopsija je otkrila maligne ćelije, odosno - rak u jednjaku.
Trebalo je da počnemo sa snimanjem za nedelju dana, a već smo snimili testove, kako bismo pomogli da se kostimi na vreme preprave. To je bilo sjajno i radovali smo se zajedničkom projektu, kao da smo ponovo snimali naš prvi zajednički film, igrajući one klasične likove Slima i Stiva.
Bogi je pitao da li se operacija može odložiti do posle snimanja. „Ne osim ako ne želite puno cveća na groblju“, rekao je dr Brandsman.
Nije nas dugo poznavao, ali je već naučio da nikada ne sme da laže Bogija.
Bio je zakazan u bolnici u Los Anđelesu za sledeću sredu. Dok smo se vozili tamo, Bogi me je vrlo stidljivo uhvatio za ruku i rekao: „Smešno, nikad nisam provodio mnogo vremena sa doktorima. Sada ću verovatno provesti ostatak života sa njima." Osmehnula sam mu se i rekla: „Ne, nećeš — ne bi se usudili“.
Doktori su nam govorili koliko smo srećni što smo tako rano otkrili rak. Ono što mi nisu rekli mnogo kasnije je da je ovo jedno od najgorih mogućih mesta za obolevanje od raka, jer se tako brzo seli u obližnje limfne čvorove.
Nemam pojma kako sam preživela dan operacije — stotine šoljica kafe, stotine cigareta. Bogi je bio na operacionom stolu devet i po sati. Nisam razumela kako bilo koje telo, čak i njegovo, može da preživi toliku kaznu. Dok nisam videla svog muža bezbednog u njegovoj bolničkoj sobi, nisam mogla da spavam, pa čak ni da jedem.
Sedela sam u mračnom apartmanu, sa samo jednim upaljenim svetlom, i čekala. Odjednom se začuo zvuk točkova i vrata su se otvorila. Videla sam medicinske sestre, i flaše koje vise, cevčice i Bogija sa strašnom crnom spravom u ustima koja ga je sprečavala da proguta jezik. Ležao je na boku, leva ruka i šaka su mu visile kroz podignutu stranu kreveta. Bile su otečene do četiri puta veće od normalne veličine. Bože moj, bila sam tako uplašena. Sledeća dva dana i noći jedva sam spavala. Želela sam da budem spremna kada dođe sebi.
Kada se probudio, otkotrljali su ga u sedeći položaj i uneli su ga i prikačili za mašinu za čišćenje pluća od sluzi kako ne bi došlo do upale pluća.
Bogi je mrzeo tu mašinu. Kada su ga drzgi put zakačili, čula sam ga kako moli: „Molim vas – ne više.“ Mora da je bilo strašno bolno kada je izgovorio te reči.
Posle nekoliko nedelja, dovoljno se oporavio da može da ode kući, iako tretman nije završen. Biće mu potrebna rendgenska terapija, a izgubio je oko 20 kilograma. Nije bilo govora da snima dok je tako slab. Kada je došao kući, čekali smo ga - stajala sam na vrhu stepenica, sa decom sa obe strane.
Onim svojim gestom, onim koji je signalizirao neku jaku emociju, rekao je: „O tome se radi — zato je brak vredan toga.“ Osmehnula sam mu se, na ivici suza, odjednom shvativši da je i on osećao isto.
Tokom narednih nekoliko nedelja Bogi je svakim danom jačao. Ređe je kašljao i prvi put je pušio cigarete sa filterom – „Ove su prilično dobre, zar ne?“ rekao je.
Sledila je rendgenska terapija. Bio je to osmonedeljni program na mašini od milion volti, jedinoj u gradu. Upozoreni smo da su nuspojave jake i da će Bogi osećati mučninu, ali kada se sve završi kako treba, biće dobro. Verovali smo u ono što su nam rekli. Nisam smela da uđem u prostoriju sa mašinom, samo sam gla gledala kroz prozor u zidu. Soba je bila prazna, a sa plafona je visio veliki okrugli metalni predmet koji je ličio na nešto iz svemira.
Mašina je usmerila svoj snop na tačku u Bogijevim grudima dok je ležao na metalnoj ploči, i na trenutak je milion volti rendgenskog zraka koncentrisano tuklo u to područje. To je bila iscrpljujuća procedura. Svaki dan je dolazio kući, i bio je odlučan da siđe dole na večeru svako veče iako nije jeo.
Još bi popio piće pre večere, ili povremeno pivo. Mogla sam samo da nagađam kako se osećao - Bogi nije bio od onih koji su razmišljali o takvim stvarima.
Čovekova bolest je njegova privatna teritorija i, bez obzira koliko te voli i koliko si blizak sa nekim, ostaješ autsajder. Ti si zdrav.
Jednog popodneva Bogi je pobesneo. Doroti Kilgalen, zaista opaka kolumnistkinja tračeva, objavila je potpunu laž — da je Bogi premešten na „osmi sprat Memorijalne bolnice“, gde se „borio za život“.
Sada je telefon zvonio kao lud, a on je bio užasno uznemiren. Borio se toliko meseci da dobije na težini, da se oseća malo bolje. „Činjenica da ne postoji Memorijalna bolnica me ne muči toliko“, rekao je, „ali me zaboleo taj detalj o tome što sam na osmom spratu. To je prokleto zlobno.’
Otprilike u to vreme Bogi je počeo da se žali na bol u levom ramenu. Nikada ništa nije spomenuo osim ako je stvarno bolelo. Tablete nisu pomogle. Rak se vratio. U to vreme, postojao je samo jedan drugi tretman, nazvan azotni senf. To je bilo loše kao i što zvuči.
Azotni senf ga je srušio. Jedva je mogao da hoda — morali smo da unajmimo medicinsku sestru da ga nosi. Bogi je to mrzeo, i još više je mrzeo pomisao da ga prijatelji vide ovakvog.
Po prvi put, čak i naši najbliži prijatelji, kao što su Sinatra ili David Niven i njegova supruga Hjordis, morali su da se jave pre nego što su svraćali. Kada su se javili, Bogi je odbio da ga nose niz stepenice. Tako da smo stavili stolicu u lift koji je nekada prevozio hranu između spratova, pa je tako silazio dole.
Iako je još jedva mogao da jede, sat koktela postao je njegovo najsrećnije doba dana, pijući martinije sa suvim šerijem. Spenser Trejsi i Ketrin Hepbern bili su tamo skoro svake noći. Vozili bismo ga do njegove omiljene narandžaste stolice, i kroz te poslednje nedelje, nadljudskim naporom, priča i smeh su ga održavali.
Oko Božića 1956. dr Brandsman mi je rekao da nema nade. Bogi se već borio sa ovim rakom duže nego što se činilo mogućim. Bio je toliko slab da više nismo mogli da ga podignemo u njegovu fotelju – samo je sedeo u invalidskim kolicima.
Jednog vikenda ujutru u januaru, posle najgore noći koja se može zamisliti kada je Bogi nemirno ležao čupajući se za grudi i stenjao, obukla sam se da odvedem decu u nedeljnu školu. Poljubila sam ga, kao i uvek, i rekla da ću se odmah vratiti.
„Zbogom, dečko“, rekao je. Kada sam se vratila sat kasnije, on je več bio pao u komu. Počela sam da se tresem, i raspala bih se da nije bilodece. Rekla sam Stivu da je tata bio veoma bolestan i da sada spava i da se možda nikada neće probuditi. Dovela sam Lesli u spavaću sobu da ga vidi, iako je bila premala da bi rsve azumela. Sedeli smo sa njim, a posle nekih 15 minuta Stiv se nagnuo i poljubio očev obraz.
Oko ponoći sam otišala da legnem u susednu sobu. Prvi put posle skoro godinu dana sam jecala sam i jecala, govoreći: „Molim vas, ne dozvolite da umre“. Oko pet, probudio me je neko nežno tresao. Iz spavaće sobe je sijala žuta svetlost. Čula sam sestru kako kaže: „Gospođo Bogart, sve je gotovo.“
Na njegovoj sahrani, reditelj Džon Hjuston je pročitao hvalospev. Rekao je: „Bogi je imao sreće u ljubavi i imao je sreće u kockicama. „Dobio je sve što je tražio od života, i više. Nemamo razloga da osećamo bilo kakvu tugu za njim — samo zbog sebe, jer smo ga izgubili."
