Uživanje je razgovarati sa zadovoljnim čovekom kakav je Željko Samardžić. Godine su mu donele samo toplinu, gospodsko ophođenje i šarm odanosti porodici. U krugu svojih najvoljenijih nalazi ljubav, a ovog leta neprekidno je na koncertima, gde dobija poštovanje i ovacije kao i prethodnih decenija.
Dva meseca ste na putu. Gde nastupate? Koliko je naporno?
- Ništa nije naporno kad uživate u tome. Velika je stvar u životu kada čovek zna šta je ono što najviše voli da radi i kada baš to radi. Pokušavam da svojoj publici uzvratim poštovanje i sve rasprodate koncertne prostore širom regiona. Priznajem da nisam baš u najboljim godinama za ovakve fizičke napore i putovanja, ali mi oni daju snagu i krila. Teško mogu nabrojati gde sam sve bio u poslednjih nekoliko meseci, ali to su sve neke moje "ljubavne adrese", od Vardara pa do Triglava. Sad planiram da raspakujem kofere i zasluženo uživam desetak dana na mom omiljenom mestu za odmor, a to je Dobrota u Boki.
Talenat za muziku nasledili ste od majke Nade, koja je volela da zapeva sevdah. Vaš otac Milivoje, oficir, nije bio presrećan što se bavite pevanjem. Kako pamtite roditelje?
- Otac je bio strog, a majka, kao što to obično biva, sušta suprotnost. Ona je za mene bila upravo ono što je vladika Nikolaj govorio: biće najsličnije bogu. Od nje sam nasledio tu ljubav prema muzici. Način na koji su me vaspitavali i sve što su radili je bilo s namerom da od mene i moje dve sestre naprave dobre ljude. Mislim da sam samo zahvaljujući očevoj oficirskoj disciplini ostao na pravom putu, mada tada nisam imao mnogo razumevanja za sve njegove vaspitne mere.
Preko Nikšića i Zadra, bitne godine škole proveli ste u Mostaru. Tamo ste imali bend i zaljubili se u suprugu Maju. Odande ste zbog rata došli u Beograd. Šta preteže, lepe ili loše uspomene?
- Šta ima lepšeg od mladosti, a moja je vezana za te gradove koje ste pomenuli. Stoga su to uglavnom prelepe uspomene. Iz Mostara sam otišao kad tamo više nije stanovala ljubav. Ali Mostar nikad nije otišao iz mog srca. Srećom, neki mladi ljudi su u situaciji da ponovo grade mostove. Ovom prilikom bih pomenuo da uskoro izlazi moja pesma "Košćela", divna priča o Mostaru kakvog pamti moja generacija i svi koji su koračali kaldrmom Kujundžiluka.
U glavni grad ste došli vozom, s malo prtljaga, i od normalnog života otišli u podstanare. Ima li taj deo života i neku lepotu?
- Pa sad, iz ove perspektive i te kako ima. Upoznao sam lepotu jednog Beograda koja mi do tada nije bila poznata i koja me očarala do te mere da je promenila sve moje dotadašnje planove. Otkrio sam i zavoleo mnoge divne ljude koji su mi pomogli da prebrodim najteže momente svog života kada se rušio, ali i gradio neki moj novi svet pun vere i nade u bolje sutra.
Već tri decenije ste zvezda, slavni i priznati. Ipak, uvek ističete da su vam supruga, ćerke Sanja, Danijela i Minja i unučad bitniji od karijere. Kako podeliti srce i ljubav na toliko voljenih delova?
- Sve što čovek deli sa drugima smanjuje se, osim ljubavi. Što je više dajete, više je imate. To je rekao mudri i veliki patrijarh Pavle i stojim iza toga. Mislim na ljubav kao delo, a ne praznu reč. Mada, ne postoji lepša reč u mojim pesmama od ljubavi. Za ovih 68 godina sam naučio nekoliko bitnih stvari. Jedna od njih je da su ljudi koji su ti potrebni kad ti je teško nešto najvrednije u životu. Tu mislim pre svega na moju familiju, kao i neke drage prijatelje koji su bili uvek tu za mene. Dok jedni oštre noževe da ti ih zariju u srce, porodica i prijatelji su tu da ih izvade i previju ranu. I ovo srce je zato veliko ko Rusija i tako snažno kuca za njih.
Šta volite da radite sa unučićima? Imate kuću u Boki, čamac, barku "Majkicu", koju ste tako nazvali po tašti. Lovite li ribu s mlađarijom?
- Najviše volim da ih vidim srećne i ispunjene. Ništa mi nije teško da bih im udovoljio. Možda sam u poslednje vreme najviše posvećen najmlađoj Anđeliji, ali ona je jedan novopridošli slatkiš u našoj porodici koji svi obožavamo i ne zameraju mi. Ove godine moje leto počinje u septembru, pa se nadam da će me vreme poslužiti i pomoći mi da uživam na barci, u pecanju i svemu što me ispunjava i puni moje baterije prilično ispražnjene poslednjih meseci.
Vaš brak s Majom traje preko 40 godina. Čime ste je osvajali nekad, a kako danas volite da je usrećite?
- Nakon toliko godina skoro da sam zaboravio čime sam je osvojio. To je bila ljubav na prvi pogled sa svim simptomima akutne duševne bolesti. Lečio sam je svakim njenim osmehom i poljupcem. Ona je bila i ostala, kako Đole reče u pesmi "Bogojavljenska noć", moja ljubavnica, saborac i drug. Sreću čine male stvari, sitnice kojima je ispunjen svaki naš dan. Od trenutka kad sam poželeo da je moja deca zovu mama pa dosad, kad nas njihova deca zovu deda i baba, naš je život ispunjen ljubavlju, strašću i bitkama koje smo zajednički izborili. Kažu da su najdragocenije stvari one koje ne možeš kupiti nikakvim novcem, a to je porodična sreća i to je nešto što bih poželeo svima.
Šarmantni ste i duhoviti, uvek raspoloženi. Kako čuvate takav duh s obzirom na to da imate problem sa štitnom žlezdom, koja ume da utiče na sve, pa i na psihu?
- Trudim se da život merim po osmesima, a ne po suzama. Imam amneziju na neke loše ljude i godine koje su otišle dođavola. Život je lep. Po prirodi nisam neki namćor. Volim da se smejem, ali i da nasmejem ljude oko sebe. Ponekad je dovoljno da me probudi lep i sunčan dan, miris sveže kuvane kafe, kroasana... i da me ništa ne boli da bih se lepo osećao i bio ispunjen. A ono što nemaš u sebi ne možeš ni podeliti s drugima. Dobra, kao i loša energija se prosto prenose. Voleo bih da vam mogu objasniti veličanstveni osećaj koji me ispuni kad stanem pred masu ljudi i zapevam. To je ljubav i najjači energetski napitak koji postoji. Leči i mnogo teže bolesti od poremećaja rada štitne žlezde.
Postoji li nešto za čim žalite i nešto za šta ste zahvalni bogu?
- Svaki čovek greši. I ja sam pravio greške. Iz nekih sam izvukao pouku, a neke gluposti i budalaštine sam sebi oprostio. Na kraju, sve je ispalo dobro. Bilo bi neskromno s moje strane žaliti se i tražiti više. Zaista sam mogao samo da sanjam ovo što mi se desilo. Valjda sam nečim zaslužio. Sve te "ljubavne adrese" na koje sam zakucao, ljubazno primljen i još lepše ispraćen velikog srca, dokaz su uložene ljubavi u muziku. Zahvaljujući svim tim ljudima ovde, ali i širom regiona, koji me podržavaju i cene, ja još uvek pevam i sanjam. A kao što reče Lenon: "San koji sanjate zajedno je stvarnost."
