Glumački život Anje Josifovski, devojačko Alač, trenutno je na pauzi. Lepa ćerka glumaca Vesne Čipčić i Aleksandra Alača majka je dvoje male dece i trenutno ima porodične prioritete. Zablistala je u najgledanijim serijama kao što su "Montevideo", "Ubice mog oca", "Radio Mileva", "Vikend s ćaletom", a snimala je i u inostranstvu veoma gledanu seriju "Ruža vetrova". Trenutno se oslanja na svoju intuiciju kako u odgajanju dece, tako i u povratku na posao.
Opravdano ste odsutni iz pozorišta, s televizije i iz filma jer ste već dva meseca mama male Anđele.
Koliko dugo ste planirali da ne radite?
- Na porodiljskom odsustvu sam godinu dana nakon porođaja. Na to imam pravo kao stalni član Beogradskog dramskog pozorišta. Iskreno, ne znam kad ću se vratiti. Verujem da će se to dogoditi ako se bude desila neka ponuda u kojoj ću želeti da učestvujem. Osloniću se, pre svega, na svoj osećaj i intuiciju.
Poslednjih nekoliko godina igrate u najgledanijim TV serijama. Ima li sa te strane raspitivanja o vašem povratku?
- Nema. To vam je tako. Kad se malo povučete, sve stane. Tek kad se vratite, ponovo ste u igri. Nema tih poziva, jer je jasno da sam na porodiljskom odsustvu. Realno, bilo bi prerano. Divim se ženama i glumicama koje se brzo vrate na posao ili trudne igraju predstave. Nisam taj tip. Mislim da to vreme treba da bude određeno za porodicu i decu. Biće poziva i prilika, neka prođe još malo vremena.
U pozorištu ste glumili velike predstave sa velikim rediteljima. Sad kad razmislite, šta biste voleli da igrate, koji fah, žanr?
- Kao mlada glumica nisam se libila da prihvatam i manje uloge. Ne mislim da glumac treba jednom da se ostvari i da od tog trenutka pa nadalje igra samo glavne role. Podjednako može da se napravi dobra uloga i na manjem parčetu, kao epizoda. Sad se koncentrišem na to šta se meni radi. Radi mi se komedija. U prošlosti sam više igrala dramu. Radi mi se i duodrama u pozorištu, a posebno bih želela da glumim po tekstovima savremenih domaćih pisaca. Volim ja i Nušića, i Steriju, nemam ništa protiv naših klasika, ali postoje domaći moderniji romani koji su fantastični za dramatizaciju. Takođe, iz ove perspektive, možda mi se više snima nego što mi se vraća u pozorište. Naravno, to je sklono promeni. Teško je znati unapred.
Pričamo o glumi u trenutku dok imate dvomesečnu ćerku i dvogodišnjeg sina. Kako vam je? Kako hendlujete sve obaveze?
- I hendlujem, i ide prirodno. S jedne strane, neverovatno su važni organizacija i podrška, a s druge strane, treba pratiti dete. Svi mi grešimo. Ako slušamo svoju intuiciju - dobri smo roditelji. U tom smislu možda sam sad više opuštena nego s prvim detetom, ali mislim da danas roditeljima nije lako. Teško se živi i mnogo je izazova sa svih strana. Potrebna je i hrabrost da se na to odlučiš. To nisam shvatala dok i sama nisam postala majka.
U kom smislu se sudaraju problemi i zadovoljstvo?
- Ne bih da svet gledam kroz ružičaste naočare i da vam pričam kako sam srećna... Jesam srećna i ispunjena, naravno. Ulogu majke u smislu ljubavi ne mogu da poredim ni sa čim u dosadašnjem životu. Ali izazovi sa kojima se suočavate nisu laki nimalo. Prolazim kroz razna preispitivanja mogu li bolje, osetim se nesigurnom. Ali valjda je to prirodno na putu roditeljstva.
Čega se najviše plašite kad su deca u pitanju: odlazaka kod lekara, zagađenosti vazduha, nezdrave hrane...?
- Upravo toga što ste nabrojali. Te stvari su problem i meni lično, pa i mojoj deci. U trudnoći sam se suočila sa astmom, koju sam poslednji put imala kao dete, opstruktivni dečji bronhitis. Verovatno zbog pada imuniteta tokom trudnoće astma mi se vratila. Vazduh koji udišemo neprijatan je, svi to znamo. Živi se kraće nego u zemljama u kojima je vazduh čistiji. Plaši me mnogo toga, neću da se pravim hrabrija nego što jesam. Ali sve je to život. Ako se plašiš, ali ideš dalje, to znači da si hrabar. Ne preostaje nam ništa drugo.
Iz glumačke ste porodice i suprug vam je umetnik i profesor na fakultetu. Da li takva kreativna atmosfera pomaže da se strahovi prevaziđu i pronađete vreme za sebe i opuštanje?
- Mislim da to nema veze sa profesijama kojima se bavite. U pitanju je intimna, individualna borba svakog čoveka. Meni je posao prilično pomagao da nađem svoje ventile, da se ostvarim i opustim. E sad, promena načina života zahteva i promenu percepcije. Trudim se da, makar u minimalnoj meri, ispunim sebi neke želje i pronađem stvari koje me raduju mimo kuće. Ipak, porodica mi je prioritet. Nije neistina kad kažu da se sve menja kad postaneš roditelj. Postoje strahovi za koje nisi znao, ali i snaga za koju nisi znao da je imaš.
Koji trenuci s decom su vam najradosniji?
- Volim jutro. Ono mi je divan deo dana jer smo svi odmorni. Prija mi i popodne, kad sin dođe iz vrtića jer smo tada svi zajedno.
Imate li rituale pričanja pričica ili čitanja slikovnica pred spavanje?
- Imamo. Moj sin Aleksej je suviše mali i nema previše pažnje da dugo prati priču. Jedva čekam da oboje malo porastu pa da im čitam. To mi je baš divno. Ja sam volela da čitam još kao dete i želela bih da im prenesem tu ljubav prema knjizi. Mali kućni rituali su ono što čini detinjstvo i čega se svi sećamo kad vratimo film u naše odrastanje.
Iz vašeg iskustva, jesu li dečaci zaista nemirniji od devojčica?
- Anđela ima tek dva meseca i možda je rano da o tome pričam, ali rekla bih da jesu. Živahniji je, nemirniji. Videćemo nju kad bude bila u njegovim godinama.
S obzirom na to da vam je majka glumica Vesna Čipčić, razmenjujete li međusobno savete kad je reč o ulogama?
- Kako da ne. Ja sam glumu upisala pre 17 godina, brat mi je reditelj, koji već radi u profesionalnim pozorištima, tako da smo svi zajedno u toj branši i rado razmenjujemo mišljenja i savete. Super je što kad si glumac, ceo život se igraš i uvek krećeš od nule, pogotovo što moja majka ima tu širinu da želi da čuje savete, mišljenja i od mene i od brata. Zanimljivo je i dragoceno što imamo i razmenjujemo različite diskurse u okviru porodice.
Kako se po temperamentu slažete s buntovnom prirodom svog supruga Andreja Josifovskog?
- Slični smo po temperamentu, samo što ga ispoljavamo na različite načine. On je i privatno i poslovno buntovniji, a ja sam primirenija. Prirodno je da je u prvoj godini detetovog života majka bude aktivnija, prosto biološki. Međutim, Andrej i ja se trudimo da nakon tog perioda roditeljske dužnosti obavljamo zajedničkim snagama.
Kakvim ljudima volite da ste okruženi?
- Prijaju mi oni koji se mnogo smeju, koji su iskreni, ne ljute se mnogo i umeju da kažu ono što im smeta na blag način. Naročito mi gode delikatni ljudi, koji ti pružaju priliku da budeš osetljiv, a da to ne zloupotrebe. To je retko danas jer su svi okrenuti sebi, u trci za profitom, karijerama, ambicijama... Treba da čuvamo prijatelje koji su nam blizu i koje volimo. Takva prijateljstva su dragocena.
U ovom trenutku vašeg života, šta vam je najviše potrebno?
- San i ljubav. Zvuči kao opšte mesto, ali svi smo mi fragilni. S obzirom na roditeljstvo i manjak sna, to bih sebi poželela u novoj godini.
(Ljilja Jorgovanović)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
