Vesna Zmijanac je jedna od najpoznatijih i najcenjenijih pevačica na prostoru bivše Jugoslavije. Kroz karijeru koja traje više od četiri decenije, stekla je reputaciju po snažnom glasu, izražajnosti i širokom repertoaru muzičkih žanrova koje interpretira na takav način da diraju svakome dušu. Njena popularnost ne opada ni tokom promena u muzičkim trendovima, a i danas se smatra ikonom i jednom od najvećih zvezda na Balkanu.
Rođena je 4. januara 1957. godine u Nikšiću gde joj je porodica, tata Dušan poreklom iz Siska i majka Kovina poreklom iz okoline Kraljeva, boravila zbog očevog posla. Kad je imala godinu dana, roditelji su joj se razveli, a ona je odrasla kod bake po majci u prigradskom naselju Kovači kraj Kraljeva. Završila je osnovnu školu u obližnjoj Ribnici i kurs za daktilografkinju.
Svoj prvi pevački angažman je imala sa samo petnaest godina u kafani u mestu Bivolje kraj Kruševca, nakon čega je majka, koja je bila gastarbajter u Austriji, odvodi kod sebe u Beč, gde jedno vreme provodi učeći Srednju tehničku školu koju nikad nije završila i radeći na pokretnoj traci u jednoj od Simensovih fabrika. Ni tu se nije puno zadržala, ubrzo se vraćajući u Jugoslaviju gde nastavlja pevačku karijeru po kafanama na Ibarskoj magistrali.
Stupila je na scenu u ranim osamdesetim godinama, a prvi uspeh postigla je pesmom "Ti nisi čovek koji zna da voli". Brzo je postala popularna zahvaljujući svojoj harizmi, vokalnim sposobnostima i atraktivnom izgledu.
Vesnini najveći hitovi su: Nevera moja; Dođi što pre; Ne kunite crne oči; Kunem ti se životom; Kad zamirišu jorgovani, sa Dinom Merlinom; Kazni me, kazni; Svatovi; Idem preko zemlje Srbije; Sebi sam bila i rat i brat; Malo po malo.
Do sada je izdala četrnaest albuma, šest singlova i nekoliko kompilacija. Pored pevačke karijere pojavljivala se i u nekoliko serija i filmova, kao što su" Sok od šljiva", "Kamiondžije 2", "Kamiondžije opet voze".
U bračne vode Vesna je prvi i jedini put zaplovila sa čuvenim harmonikašem Miroljubom Aranđelovićem Kemišem koji već decenijama uživa i ljubavi sa pevačicom Zoricom Brunclik. Upravo ovaj ljubavni trougao podizao je veliku prašinu u javnosti, a priča se da koleginice zbog zamršenih ljubavnih odnosa nisu pričale 30 godina.
Iako su Zoricu dugo optuživali da je "preotela drugarici muža", istina je konačno isplivala na videlo.
- Nije Zorica krica za moj razvod od Kemiša. Niko nije kriv. Jednostavno se to sve ohladilo. Nije bilo dece, on je mnogo radio u studiju, ja sam znala da mogu mnogo više, nego što sam tada davala od sebe. Tako da se to sve razmimoišlo.
U autobiografiji "Kad zamirišu jorgovani", Vesna Zmijanac je otvoreno pisala o 2 tragedije koje su je promenile iz korena:
"Druga polovina osamdesetih, vreme moje najveće slave. Pokrenuo se taj ogromni i moćni mehanizam, počelo je da se događa ono što nikada do tada nije zabeleženo u narodnoj muzici. I dok se meni, u meni i oko mene događalo to o čemu govorim, i u čemu sam se kako-tako snalazila - životne niti, tkane voljom Gospoda, upredale su i jedno drugo, veličanstveno u svojoj posebnosti povesmo, uz koga je trebalo da konačno i ja uzrim, uzrim kao žena, kao majka. No, te niti, verovatno i mojom krivicom i zbog mog načina života, nisu izdržale.
Bilo mi je, naime, suđeno da u vreme moje najveće slave spoznam i najveće duhovne muke, da veliku radost zbog velikog uspeha potisnem i isto tolikom (još i većom, zapravo!) žalošću, da kroz lako podnošljivu, malu i kratkotrajnu fizičku patnju tela spoznam i onaj ogromni, jedva izdrživi i večno prisutan bol, bol koji gubitak deteta ostavlja u roditelju.
Naše prvo dete, sina, Vlada Jovanović i ja izgubili smo 1986. godine, kada sam bila u sedmom mesecu trudnoće. Spontani pobačaj se dogodio u pauzi koncerta u Mladenovcu. I ne zamerite mi što tu scenu (porođaja koji je iznenada i prevremeno otpočeo i faktički se događao u garderobi iza bine hale u Mladenovcu, a trajao je i u toku puta do Beograda, pa i nekoliko minuta u bolnici) ne mogu da opišem čak ni danas, kada je prilično vremena proteklo. Jer, to je jedan od onih bolova koji još uvek boli, praznina koja još uvek zjapi istom tamom, i kad god se toga setim (a sećam se vrlo često), uvek mi se utroba zgrči, uvek mi se zguti u grlu i uvek sebe kaznim pitanjem (na koje još od onda slutim odgovor) - da li sam i koliko sam ja (načinom svog života, pre svaga) kriva za to što se dogodilo?
U prvih nekoliko nedelja nakon toga, dok je bol zbog gubitka bio još svež, želela sam da i ja nestanem, da me nema. Krivila sam sebe, ne tražeći nijednu olakšavajuću okolnost, i pri tom sam samoj sebi smišljala takve patnje i muke kao kaznu, da sam, možda, u jednom trenutku i prešla onu granicu koja razdvaja svesno sagledavanje činjenica od umišljenih, pomalo i bolesnih, u svakom slučaju pogrešnih (i grešnih!) zaključaka.
No, život je tekao dalje. Posao je tražio svoje. Ponovo su zakazivana gostovanja otkazana zbog moje nesrećom prekinute trudnoće, a ja sam se svemu tome predala sa još većim žarom, u još bržem (gotovo besomučnom) tempu - želeći, valjda, da bežanjem u rad, u naprezanja i umor, zaboravim i tu neizlečivu ranu na duši (ona telesna, naravno, nije ni vredna pomena). Nisam ni slutila da me, na nesreću, isto to - i još teže i gore jer je ponovljeno i u vrlo kratkom vremenskom razmaku - čeka već nepunu godinu kasnije.
Vladino i moje drugo nesuđeno dete, takođe sin, i takođe u sedmom mesecu trudnoće, izgubila sam pod približno istim okolnostima 1987. godine.
Pitala sam se i onda, i još uvek se ponekad zapitam - čime sam zaslužila da mi se dogodi to što mi se dogodilo? Zbrajala sam (i još uvek ih zbrajam) sve moje greške i grehove, sva moja voljna i nevoljna nepočinstva, sve moje besove i posebno izražene mane, sve one ružne pomisli koje sam o nekome ili nečemu imala, sve ono ne baš pohvalno što sam i sebi i drugima učinila, sve ono lepo i dobro što nisam ni sebi ni drugima učinila (a mogla sam ili sam morala), sve one trenutke u kojima sam nekoga (pa makar i nehotice) ovim ili onim, što sam rekla ili uradila, povredila - i tražila u svemu tome korene i razloge takve i tolike kazne koja mi je dosuđena.
I, nakupilo se toga, nije da nije. Već sam prilično dugo i burno, nestašno živela, pa bi se štošta tu moglo pronaći što i nije baš nešto čime se valja dičiti. Život mi je, takav kakav mi je bio - dao šanse (takve kakve mi je dao), i ja sam ih iskoristila tako kako sam umela. Mnogo šta sam mogla (a mnogo šta i nisam!), možda, drugačije da uradim. No, svejedno - mislim da sam dovoljno platila i da sam svojom patnjom odgovorila na sva ona nekadašnja pitanja koja sam sebi postavljala, kao i na ova - koja tim povodom, pokadšto i danas sebi postavim. Dovoljno sam platila. Mislim, tačnije, da sam preskupo platila. Da sam preplatila. Mislim i ja, a i moji nerođeni sinovi - da je što se naše krvi tiče danak namiren. Da je što se naših isplakanih i neisplakanih suza tiče - sve, ali baš sve namireno.
Sećam se, tako sam nekako razmišljala i onda. Nesrećna i očajna jer mi se opet dogodilo to što mi se dogodilo, ja sam u sebi (i oko sebe) tražila neki znak, neku potvrdu da je konačno - ovom drugom žrtvom - knez tame i zla utolio svoju glad i da ja, posle toga, smem da imam nadu da iz mog života, iz mene, ipak može nastati novi život. Pa valjda je, mislila sam, sada dosta. Stvarno sam platila punu cenu. Nemoguće je, hrabrila sam se, da to sve baš mora tako. Da je tako zauvek presuđeno. I, našla sam znak, našla sam putokaz. On je, naravno, bio u meni. U mojoj snazi, u mojoj volji, u mojoj spoznaji da svaka patnja pročišćava i čeliči, a velika patnja čoveka čini dostojnim iskupljenja i isceljenja.
Pronašla sam znak u kajanju, u samosudu savesti, u bolnom, ali oslobađajućem porinuću u najtamnije kutke sopstvenog uma i duše. U mojoj želji da i još nekome u mom životu (osim samoj sebi) ja budem najvoljenije biće na svetu - da budem majka. I osećajući da je ta moja kajanjem potvrđena želja dovoljan zalog budućeg srećnog ishoda, odlazeći pravo iz bolnice (posle intervencije) na dodelu statue “Oskara popularnosti”, odlučila sam da u svom ličnom životu više nikada sebi ne dopustim da mi bilo šta bude važnije od sopstvenog mira, zdravlja i saglasja sa zakonima koji čovekovim životima upravljaju i čine ga takvom pojavom pred kojom sve ono ostalo izgleda malo, ništavno i nevažno.
Godinu 1989. obeležila su dva događaja, koji bez ikakve sumnje predstavljaju najznačajnije trenutke u mom profesionalnom i ličnom životu. Početkom godine objavila sam (uz veliku i nesebičnu pomoć mog velikog prijatelja Dina) ploču pod nazivom “Kad zamirišu jorgovani”, a devetnaestog dana meseca oktobra rodila sam ćerku Nikoliju.
Posle toga, posle ta dva - ponavljam - najznačajnija i najradosnija događaja, više ništa (do dana današnjeg) u mom životu nije bilo kao pre", zaključila je čuvena pevačice.
