Bosanskohercegovački interpretator sevdalinke Božo Vrećo, važi za jednog od najautentičnijih likova iz sveta umetnosti. To se odnosi i na njegov muzički, kao i na njegov za neke ekscentrični modni izraz koji često podrazumeva haljine, štikle, karmin i lakiranje noktiju.... sve što mu prija i u čemu se oseća prijatno.
Strani mediji su ga često opisivali kreativnim superlativima. Njujork tajms ga je jednom prilikom nazvao "umetnikom anđeoskog glasa, koji leči duše i otvara srca”.
Božo Vrećo se često opisuje kao simbol slobode, čija umetnost izaziva emotivne reakcije i oslobađa potisnute emocije tokom svojih jedinstvenih i katarzičnih performansa.
Njegov životni put do postizanja ovih visina bio je izuzetno izazovan, dodajući posebnu težinu njegovom uspehu.
Tragično detinjstvo
Tragedije, nesreće i tereti prošlog rata pratili su ga od najranijeg detinjstva.
Rođen je 18. oktobra 1983. godine u Foči, tadašnjoj SFR Jugoslaviji, ali je suočen s najvećom tragedijom u svojoj petoj godini.
Naime, Božo je izgubio oca, koji je izvršio samoubistvo, ostavljajući ga da odrasta sa svojom sestrom i majkom, koja je bila slikarka.
Nije se uklapao u stereotipe
Sa svojim nekonvencionalnim stilom, Božo se nije uklapao u stereotipe o dečacima s ovih prostora.
Iz tog vremena, Božo Vrećo nosi brojne duševne rane, no paradoksalno, možda mu je upravo to pomoglo da njegova umetnost procveta u autentičnu lepotu.
"Odrastao sam stvarajući svoj svet, imaginarni mikrokosmos koji danas hrabro živim kao makrokosmos. Uticao je na sve oko mene, čak i na one koji to nikada neće priznati - ali to od njih ni ne zahtevam. Dovoljna je samo moja dobra namera koja sija jače od svih zala na svetu. Ona me čini imunim na strah od ljudi, i u meni preovladava božansko, hrabro srce koje može sve dati i sve oprostiti", izjavio je Vrećo za portal Lupiga.
Sećanja na detinjstvo prožeta su strahotama rata i oskudicom, čineći Božina sećanja manje prijatnima. Ipak, svojim jedinstvenim životnim pristupom, uspeo je da se uzdigne iznad tih teškoća.
"Preživeli smo teške godine gladi, opasnosti od snajpera, hordi vojske koja dolazi i ubija na kućnom pragu. Moja Elma, o kojoj pevam, tako je izgubila svoj nedužni život. Preživeli smo pustoš, gledajući leševe, skrivajući se i pronalazeći smiraj u molitvi koja nas je održala da ne izgubimo razum gledajući i proživljavajući pakao oko nas", kaže Vrećo.
U tom periodu okolnosti su bile takve da su bili prinuđeni da se skrivaju od strašnih stvari koje su se dešavala oko njih. No, to teško vreme ga je sve više okretalo umetnosti.
"Sećam se trenutka kada smo, skriveni u kući zakovanih prozora - bez svetlosti i života za sve koji gledaju izvan - moje sestre, majka i ja čitali tiho pesme i pevali sebi u nedra, uz sveću, i zamišljali drugačiji svet, i bivali daleko od svega što se zbiva oko nas. Otuda su i moj stan i moj život i danas nezamislivi bez knjiga. Knjige su postale moj oslonac i štit satkan od reči koje znaju šta žele i hoće glasno da poruče - a to je veliki podvig, ne moj kao moj, već podvig čoveka koji zna svoju vrednost, i istrajno ispunjava svoju misiju i cilj. To sam i postao - misionar duša", navodi Božo za spomenuti portal.
Božo je uspeo da transformiše svoju jedinstvenost, zbog koje ga je provincijsko okruženje osuđivalo, u izvor snage i inspiracije.
Manje je poznato da je Božo, osim što je poznat kao pevač, i talentovani slikar koji je nekada zarađivao prodajom svojih slika. Ljubav prema slikarstvu nasledio je od svoje majke, čija borba sa karcinomom ga je duboko pogodila. Takođe, sam dizajnira haljine koje nosi tokom svojih nastupa, a otkriveno je i da nikada nije imao formalno muzičko obrazovanje, već se samoukao u toj oblasti. Božo takođe piše poeziju, ranije je bio profesor i magistrirao je arheologiju.
Zahvaljujući Bogu i ljubavi, Božo pripisuje svoj uspeh na pravom putu. Njegovo razmišljanje izražava na filozofski i poetski način.
"Bog je Ljubav i sve može. Ponavljao bih vam to kao mantru hiljadu puta, sve dok ne postanete svesni snage i sveprisutnosti te ljubavi. Božja volja bila je da me spasi, podigne, uteši i ohrabri da mogu, hoću i umem. Kada je Božja Ljubav preuzela moj život, postao sam nedodirljiv za ljudske uvrede. Otrovne strele su se zabijale u moje telo, ali me nisu učinile slabim i nemoćnim; naprotiv, postao sam imun na otrov zla, a moje dobro postajalo je jače, zračeće i hrabro, menjajući tok mog života. Kada čovek prevaziđe strah od ljudi, u njemu ostaje samo Božansko seme, i tada sve dobija dublji smisao", istakao je Božo za Lupigu.
Božo je dugi niz godina bio deo ansambla Halka, zajedno s basistom Edvinom Hadžićem i gitaristom Dinom Šutalom. Tokom tog perioda, izgledao je malo drugačije nego danas. Nakon uspešna dva albuma s ansamblom, odlučio je krenuti samostalnim putem, objavljujući solo album "Moj sevdah".
Stil/Lupiga
