Čak i četrdeset godina nakon njene smrti, Ingrid Bergman je i dalje Holivudska legenda. Bila je visoka, lepa i bila je sjajna glumica. Iako je rođena u skromnoj porodici u Švedskoj, dobila je blagonaklono ime po princezi, princezi Ingrid od Švedske. Ali bila je predodređena da postane mnogo slavnija od njene kraljevske imenjakinje.
Rođen 29. avgusta 1915. u Stokholmu, od oca Šveđana i majke Nemice. Nakon završetka Intermeca (1936), udala se za Petera Arona Lindstrema, zubara, 1937. koga je upoznala godinu dana ranije i par je dobio ćerku. Američki filmski producent David O. Selznick ponudio joj da glumi u rimejku na engleskom jeziku Intermeco, koji je prihvatila, a njena odluka promenila je njen tok života.
- Uvek sam umela da brinem o sebi. Radila sam, zarađivala novac i bila nezavisna od svoje 18 - prisećala se Ingrid situacije na početku karijere.
Između 1939. i 1942. godine snimila je četiri filma i na najbolji način preporučila se za dobijanje uloge u Casablanci koja joj je, volela to ona ili ne, obeležila karijeru. Sviraj to ponovo, Sem, za stara vremena... replika je koju su upamtili milioni gledalaca.
Publika je poludela! Žene za Bogartom, dok je Bergmanova opila mušku populaciju, ali i kritiku i reditelje koji su blagonaklono gledali na njen rad.
- Na sceni sa lakoćom mogu da uradim sve, dok se u stvarnom životu osećam suviše nespretno. Morate da trenirate svoju intuiciju. Treba verovati tihom glasu u sebi koji vam govori šta da kažete, šta da odlučite - objašnjavala je Ingrid.
Uprkos nesigurnosti van scene, na sceni je blistala. Zvezda je definitivno bila rođena. Usledili su plodonosni projekti koji su joj donosili ili nominacije ili Oskare. Za nju nije postojala prepreka. Njome je, kako kažu, bio očaran i najveći mrgud Holivuda Alfred Hičkok koji ju je angažovao u čak tri filma: Začarana, Ozloglašena i U znaku jarca.
- Niko ne ume da vrišti tako dobro kao Ingrid Bergman - rekao je u jednom od svojih intervjua. Ako se uzme u obzir to da je prezirao glumce, a glumice još više, onda ova konstatacija vredi više od svakog komplimenta.
Turbulentan ljubavni život
Česta razdvojenost uticala je na njen odnos sa suprugom, a kako se on sve više hladio, Ingrid Bergman je imala nekoliko vrlo diskretnih veza s kolegama sa seta – u Holivudu je bila javna tajna da je bliska s Kerijem Grantom, s kojim je snimila nekoliko filmova. Nešto manje diskretna bila je u Parizu, gde je imala aferu sa slavnim fotografom Robertom Kapom, ali se i nakon nje, kao i uvek do tada, na kraju vraćala mužu.
No sve se promenilo kad je upoznala italijanskog reditelja Roberta Roselinija.
Od svetice do grešnice
Gledala je nekoliko njegovih filmova koji su je toliko impresionirali da mu je napisala pismo.
- Nisam ga poznavala, ali sam želela da radim s njim. Napisala sam da bih rado glumila u njegovim filmovima jer cenim njegov rad te da mi honorar uopšte nije bitan. Priznala sam i da na italijanskom znam da kažem samo "volim te" - objasnila je posle.
Iako nije očekivala da će joj se Roselini javiti, on joj je odmah odgovorio. U to doba pripremao je film "Stromboli" i predložio joj da se nađu u Parizu, gde je tada boravio, te joj odmah ponudio glavnu ulogu. Prihvatila je i već na snimanju se zaljubila u njega. I Roselini se zaljubio u nju, ali za oboje je situacija bila zamršena. Kao i švedska glumica, i italijanski reditelj bio je u braku – s rimskom aristokratkinjom Marčelom De Markis. Osim toga, imao je i nekoliko ljubavnica, među kojima je najpoznatija bila glumica Ana Manjani, što je njegova supruga prećutno tolerisala.
Uprkos svemu, Ingrid je 1950. zatražila razvod braka kako bi mogla da se uda za Roselinija, što je odmah pokrenulo talas napisa o njenoj "raskalašnosti", koji je kulminirao kad se saznalo da je u drugom stanju. Ona je u početku to demantovala, ali kako trudnoću nije mogla dugo da krije, hajka na "nemoralnu Ingrid", kako su je nazivali u američkim novinama, poprimila je monstruozne razmere.
Peter Lindstrem je sve to primio s velikom nevericom, a dvanaestogodišnja Pija dugo nije mogla majci da oprosti što je ostavila njenog oca.
Ingrid Bergman rodila je sina Robertina 2. februara 1950, razvela se od Petera Lindstrema diskretno, preko advokata, i jednako diskretno se u Meksiku 25. maja 1950. udala za Roselinija. Brak, naravno, u katoličkoj Italiji nije priznat, a Amerika je svoju dojučerašnju mezimicu dočekala na nož: štampa je mesecima, iz dana u dan, objavljivala tekstove o njenoj "grešnoj vezi" i "problematičnom moralu" nazivajući je "promiskuitetnom osobom", a u nekim saveznim državama čak je bilo zabranjeno prikazivanje njenih filmova. Ni tu nije bio kraj: u američkom Kongresu iznesena je inicijativa da je prognaju iz SAD zbog nemorala. Novine su u manje od dve godine objavile oko 38.000 članaka o Ingrid Bergman i njenoj "sramotnoj vezi".
Roselini je kroz sve prošao gotovo neokrznut: njihovu grešnu vezu javnost je doživljavala uglavnom kao njen teret i ljagu, a zasluge za osvajanje prelepe glumice samo su podizale cenu temperamentnom Italijanu, "nestašnom latinskom ljubavniku". Na stranu Ingrid Bergman stali su tek retki, a jedan od najglasnijih bio je pisac Ernest Hemingvej, s kojim je glumica bila prisna još od vremena kad je došla na audiciju za film "Za kim zvona zvone" (1943), snimljenom prema njegovom romanu. Kad joj je on tom prilikom rekao da će za ulogu morati da odseče kosu, ona nije ni trepnula.
- Za ulogu u filmu prema vašem romanu odsekla bih i glavu - odgovorila je i zauvek zadobila njegovu naklonost.
Zbog siline medijskog pritiska u SAD, Ingrid Bergman i Roberto Roselini nastanili su se u Rimu, gde su se 18. juna 1952. rodile bliznakinje Izabela i Ingrid Isota. Ali bračni život s troje dece i neorganizovanim suprugom, koji je pri tome bio veliki hedonista i neobuzdano trošio, nije bio idiličan. Osim što je voleo da se razbacuje novcem, Roberto je u njihov rimski stan stalno pozivao razne prijatelje i poznanike. Zbog toga je zapao u silne dugove, a kako nije zarađivao dovoljno da ih sam vrati, najveći deo plaćala je njegova supruga.
Uz sve to, morala je da podnosi i njegovu neopravdanu ljubomoru, a potom i sve veću zavist. Zaslepljen strahom da će ga ostaviti, pokušao je da joj zabrani da snima filmove s drugim rediteljima, a povrh svega počeo je da se pribojava da je njegova karijera na zalasku i da bi slavno ime Roselini moglo ubrzo pasti u zaborav, što je za njega bila nepodnošljiva pomisao. U takvim okolnostima glumica je nosila sav teret brige za porodicu, kao i odgovornost da zarađuje dovoljno za stil života kojeg se Roberto nije odricao, pa je 1956. snimila film "Anastasija", koji joj je doneo drugog Oskara.
Problemi u braku
Roselini je podivljao kad mu je rekla da namerava da radi film s drugim rediteljem, pretio joj je da će se ubiti, oduzeti joj decu, napraviti skandal…
Naravno, ništa od toga se nije dogodilo, Ingrid Bergman je snimila film i dobila sjajne kritike, a kako je u to vreme retko odlazila u SAD jer se prašina oko njenog "nemoralnog života" još nije slegla, za osvajanje Oskara čula je dok je ležala u kadi i slušala prenos dodele nagrada preko radija. Zlatnu statuu u njeno ime preuzeo je Keri Grant.
Izabela Roselini, jedino od troje zajedničke dece slavnog filmskog bračnog para koje je krenulo stopama roditelja, objavila je 1997. knjigu "Some of Me", u kojoj je otvoreno i bez ustezanja govorila o ocu i majci.
- Tata je bio prgav, ali jako zabavan – napisala je. – Uživao je da se igra s nama, a najviše je voleo da legne na pod i glumi mamu prasicu, a mi bismo se oko njega stisnuli i izigravali prasiće. Otvoreno je priznavao da mu je beskrajno žao što, kao muškarac, nije imao prilike da iskusi osećaj dojenja. Mama je pak bila potpuno drugačija. Organizovana i odgovorna, stalno je spremala, čistila i prala, sve je moralo da bude blistavo i gotovo sterilno. Danas sam svesna da je imala ozbiljan psihološki poremećaj, ali tada mi je samo išla na živce.
Kompulzivno čišćenje i opsednutost redom bila je verovatno glumičina podsvesna reakcija na neorganizovani život koji je nametao Roselini, ali najgore je tek sledilo. Naime, reditelj je 1957. otišao u Indiju, gde je nameravao da snimi dokumentarac, a vratio se – s novom ženom, dvadesetsedmogodišnjom Indijkom Sonali Das Guptom, upola mlađom od njega. Ingrid Bergman je za tu vezu saznala iz novina, ali suprug je nije dugo držao u neizvesnosti. Kad se vratila sa snimanja u Francuskoj, u njenoj vili u okolini Rima Sonali je već preuzela ulogu gazdarice i na ulaznim vratima joj saopštila da očekuje Robertovo dete.
Skrhana muževim neverstvom i opterećena osećajem krivice što je zbog njega zapostavila svoju prvu ćerkicu, Piju, glumica je tri meseca nakon toga okončala razvod od Roselinija i odlukom suda dobila svo troje dece.
Roberto nije ni trepnuo, ali kad se Ingrid godinu kasnije, 21. decembra 1958, udala za Larsa Šmita, pripadnika bogate švedske brodovlasničke porodice, koji je u Londonu bio uspešan pozorišni producent, temperamentna italijanska krv je proključala i Roselini se upustio u žalbeni postupak kojim je tražio da sud dodeli decu njemu, a ne "nepouzdanoj majci". Vlastitu pouzdanost je, očito, merio nekim drugim kriterijumima, ali Ingrid Bergman nije želela da se svađa s njim na sudu pa je pristala na sve njegove zahteve, pod uslovom da joj sud odobri da viđa decu kad god to poželi.
Povratak na velika vrata
Nakon što se bura oko njene preljube stišala, Ingrid Bergman je sve više snimala u Holivudu, a od nekih novina je dobila čak i javno izvinjenje. Štaviše, 1970. je stekla američko državljanstvo, ali se nije odrekla švedskog. Iako je tada već bila u godinama kad glumice imaju sve manje kvalitetnih filmskih uloga, ona je i dalje dobijala mnogo više ponuda nego što je uspevala da odradi jer je u to doba obolela.
Naime, 1973. je u dojci napipala kvržicu, ali se u početku nije na to obazirala i odlagala je posetu lekaru. To se posle godinu dana pokazalo velikom greškom: bolest se razbuktala i morala je na operaciju. Ali, stvari su, pokazalo se, izmakle kontroli i doktori su joj 1975. odstranili obe dojke.
- Celoga života sam za majku mislila da je hrabra žena, a neke njene poteze uspela sam da razumem tek kada sam i sama dobila decu – izjavila je njena najstarija kćerka Pija. – Ipak, u razdoblju u kojem se borila s bolešću na mene je ostavila najjači utisak, naprosto zato što je bila čvrsta i nijednog trenutka nije sažaljevala sebe. Gledala je istini u oči i nikada nije pokazala da se bavi razmišljanjima – zašto se to baš meni dogodilo? Umesto toga, radila je kao da se baš ništa nije promenilo.
Tako je Ingrid 1974, odmah nakon prve operacije, snimila film "Ubistvo u Orijent ekspresu", koji joj je doneo trećeg Oskara. I premda je, uprkos svemu, nastavila da glumi, u privatnom životu doživela je još jedno razočaranje – 1975. se razvela od Larsa Šmita, s kojim je do smrti ostala u prijateljskim odnosima.
Tiha smrt
Milioni obožavalaca pamte Ingrid Bergman po kultnom filmu "Kazablanka", ali većina kritičara smatra da je najveći profesionalni domet ostvarila 1978. u filmu švedskog reditelja Ingmara Bergmana "Jesenja sonata", u kojem je glumila majku, a švedska glumica Liv Ulman njenu kćerku. Radnja filma uveliko podseća na stvarne odnose između glumice i njene najstarije kćerke Pije.
Uznapredovala bolest nije joj ostavila mnogo vremena pa je Ingrid Bergman snimila još samo jedan, televizijski, film, "Žena zvana Golda" (1982). Za taj sjajan portret izraelske premijerke Golde Meir posmrtno je dobila nagradu Emi, koju je u njeno ime primila Pija. Dve nedelje nakon završetka snimanja, neposredno posle intimne proslave svog 67. rođendana u krugu najbližih prijatelja u londonskom stanu, u kojem je nakon razvoda od trećeg supruga živela sama, Ingrid Bergman je otišla na počinak i tiho preminula u snu.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
