Glumica Melita Bihali umrla je u 89. godini u Beogradu, bila je najpoznatila po ulozi Olje iz filma "Maratonci trče počasni krug".
Rođena je 4. aprila 1938. godine kao Melita Jukić, u selu Živogošće, kojim se ponosi njegova blizina predivnoj Makarskoj. Njeno detinjstvo oblikovalo je mirno živopisno okruženje ovog morskog bisera. No, život je imao planove da je odvede u dalje avanture.
Kasnije, porodica ju je odvela do čarobne Istre, regije bogate kulturom i pejzažima, gde je provela važne godine svog sazrevanja. Ipak, njen umetnički poziv ju je nagnao prema drugom obalskom dragulju - Zadru. Na pozornici jednog od lokalnih pozorišta, blistala je kao balerina, prenoseći emocije kroz pokrete i izraze lica.
Njena strast prema umetnosti je rasla, a sudbina je spletla niti koje će je odvesti dalje. 1962. godine, Beograd je postao nova stanica na putovanju Melitinog života. Upisala je studije glume, a među njenim kolegama na klasi bila su i imena koja će ostaviti dubok trag u svetu umetnosti - Mira Pejić Armenulić, Ljerka Draženović, Dušica Žegarac, Neda Spasojević i Dragan Čumić. Skupa su stvarili iskru koja će osvetliti scenu i ostaviti neizbrisiv pečat.
Jedan od njenih najdražih trenutaka, urezan u sećanju, procveta pred nama. Bila je to priča o njenom prvom honoraru, simbolu njenog truda i talenta. Na međunarodnom festivalu u srcu Rima, u teatru "Valev", predstava "Kekec" je zasijala poput dijamanta. Ova neobična predstava lutaka nije samo osvojila publiku već je postala prava senzacija. Talijanska televizija, očarana ovom umetnošću, odlučila je zabeležiti svaki trenutak na svom jeziku. Ovaj trijumf je donio ne samo aplauze i priznanja, već i značajne honorare. Ti honorari su otvorili vrata novim iskustvima - pre nego što je stigla u Beograd, Melita je već kupila novu garderobu. Njene haljine su postale priča za sebe, izazivajući divljenje i razgovore, i dodale su joj novu dimenziju u svetu umetnosti.
Ova priča, zabeležena kroz "Kurir", odražava dubinu njenih iskustava i potvrđuje njenu strast prema umetnosti koja ju je vodila kroz život. Njena karijera je putovanje oblikovano upornošću, talentom i trenucima koji su postali dragoceni biseri u njenoj memoriji. Tako nastavlja da blista, poput zvezde koja osvetljava pozornicu i inspiriše buduće generacije umetnika.
„Zadar mi je postao tesan kada sam završila fakultet. Dva i po meseca sam radila i u školi kao profesor. Zamenjivala sam neku trudnicu. Kad sam došla u taj razred, neki završni srednje tehničke, tamo je bilo, verujte mi, starijih učenika od mene. Moram da priznam, ja sam se tu jako loše snašla. Bilo je momaka sa kojima sam igrala na igrankama, jer smo se znali ovako ne baš intimno, ali Zadar je mali grad. Bilo mi je jako neprijatno i nije mi se dopalo. Mada verujem da bih to dobro uradila, jer sve što je u vezi sa decom, uradila bih dobro. Deca su moja slabost. Nažalost, nemam dece, ali volim svu decu ovoga sveta“, dodala je glumica tada.
Sa glumicom Nedom Spasojević bila je veoma bliska.
„Neda Spasojević i ja smo bile nerazdvojne prijateljice. Letovale smo zajedno. Imala sam vikendicu u Vrsaru u Istri, gde moj brat sad živi. Neda je bila fantastična, ja nemam reči da je opišem. To je bio prijatelj kakav je trebalo da se traži. Sećam se, otišle bismo na plažu, imale smo svoje stene, na koje niko nije dolazio, i imale smo svoj čamac, i ja bih se tamo celog dana čvarila na suncu, a ona bi sedela u hladovini. Vratimo se kući, ona lepo pocrnela, a ja crvena kao rak. Bila je veliki drug i jako smo se družile“, pričala je ona sa setom i dodala:
„Jednom je Neda došla saSekom Sablić kod mene u Vrsar i onda smo se provozale mojim čamcem tamo gde je bila nudistička plaža. Vi da ste videli Seku kako je reagovala! Nije mogla da veruje da je to moguće, da ima toliko golotinje, a pogotovo je bila fascinantna scena u kojoj su neki muškarci igrali košarku. Naravno s loptom, a ‘trčali’ su im neki drugi organi. Neda je dolazila svake godine. Seka je imala neke prijatelje tamo, a Neda bi iskoristila priliku da dođe kod mene“.
Otkrila je i kako je izgledao njen poslednji dan sa Nedom.
„Da li vi verujete da sam ja dva dana pre Nedine smrti bila kod nje. Taman smo završili ‘Maratonce’ u Pančevu i ja sam došla i jedva se spremila da putujem na more. Njeni roditelji su bili kod mene u vikendici, trebalo je da se mimoiđemo. I sad, ja odem kod nje kući. Tog dana mislim da mi je celu svoju dušu otvorila, kao da je osećala. Otputovala sam u Vrsar u utorak, a već u sredu ujutro me zove komšinica i kaže: ‘Melita, jeste li čuli za tužnu vest? Neda Vam je preminula…’ Ostala sam nema. Bila sam sa njom poslednji dan njenog života. Mislim da bi bila mnogo srećna da vidi Isidoru danas. Ona je tada imala desetak godina. Bila je uvek tu sa nama i motala se…“, ospričala je Bihali.
Melita je 40 godina glumila u dečjem pozorištu „Duško Radović“ i tome je bila potpuno posvećena. Toliko da je odbijala brojne ponude da se nađe pred kamerama.
„Bila sam toliko zaljubljena u to pozorište da mi nije padalo na pamet da ga napustim. Mogla sam da odem u slobodnjake i napravim filmsku karijeru kakvu god da sam htela, ali nije me prosto zanimalo. Odazivala sam se samo na pozive gde je bilo dvadesetak dana snimanja, i to u Beogradu i okolini. Bilo je mnogo poziva za film, ali sam igrala dosta i u serijama“, iskreno je rekla glumica.
Osvrnula se i na ulogu po kojoj je najpoznatija, a to je uloga služavke Olje u „Maratoncima“.
„Svi me znaju kao Olju iz ‘Maratonaca’. Kako sam dobila tu ulogu, više se i ne sećam. Sa Mirom Pejić sam stalno sedela u Ateljeu i neko mi je prišao, da li je to bio autor teksta ili asistent reditelja, ne sećam se. Pitali su me da li želim da igram, dali mi tekst i ja sam prihvatila sa velikim zadovoljstvom. Nisam imala pojma da će mi to biti znak za ceo život. To je jedna vrlo lepa i atraktivna epizoda. Moj prvi film je bio ‘Medaljon sa tri srca’ sa Vladanom Bracom Slepčevićem, u kojem sam igrala epizodu sa Borisom Dvornikom. To mi je bio prvi kontakt sa filmom. Drugi je bio ‘Bubašinter’ sa Milanom Jelićem, koji je nedavno preminuo, i tu sam imala jako lepu ulogu. Dobila sam čak i nagradu na Nušićijadi za taj film. U ‘Bubašinteru’ sam imala obnažene grudi i ušla sam u enciklopediju erotike svetskog filma, tu smo od naših samo Olivera Katarina i ja“, istakla je ona.
„O ‘Maratoncima’ sam već hiljadu puta pričala. Trebalo je tu da budem potpuno gola, ali me je zaštitio Mija Aleksić. Bila je jedna scena koju je Šijan izbrisao na kraju. Olja je bila za sve u toj kući, pa čak i za seks. Topalovići su se menjali i u njenom krevetu. Ulazi u toj sceni Bata Stojković i kaže: ‘Pa, tata, moj red je večeras!’, i Mija ga otera. E sad, tu je pokojni Božidar Bota Nikolić, koji je bio direktor fotografije, tražio da ja gola otrčim u jedan ćošak, i ja to nisam htela jer to nije bilo dogovoreno. Nije bilo ni ono u kadi dogovoreno s cepanjem moje haljine, ali je sve ispalo spontano. Nisam se bunila, jer je bilo u svrhu filma i vrlo atraktivno, a ovo nisam htela. Oni su insistirali, najviše pokojni Nikolić. Mija je tada rekao: ‘Stanite, molim vas! Ako se niste dogovorili, nemojte koleginicu da maltretirate’. Tako sam ja otrčala u to ćoše uvijena u čaršav, a ne gola. Na kraju je to isečeno. Šijan mi je rekao da je to bio malo prizemniji humor i izvinio mi se. Žao mi je, jer je to više govorilo o karakteru te uloge. I tako je ostalo upečatljivo. Pored toliko rada što sam radila, ljudi me najviše po tome znaju. I dan-danas mi viču: ‘Je l’ ti umro Pantelija?!“, ispričala je glumica i dodala:
„Bila sam u Kinoteci na premijeri restaurirane verzije filma i gledala sam kao prvi put. Ponovo bih prihvatila istu ulogu. Nemam ništa protiv golotinje ako to ima svoju svrhu“.
Prezime Bihali zadržala je od svog bivšeg supruga Pavla Bihalija, a otkrila je i zbog čega se nakon razvoda nije više udavala.
„Ko se razveo, pa posle ponovo stupio u brak, nije zaslužio ni prvi put da se razvede. Nikada mi nije palo na pamet da se ponovo udam. Bila sam u braku 17 godina. Svoje najlepše godine sam provela kao udata žena. Moj muž je bio izuzetan intelektualac, sin Pavla Bihalija, čuvenog osnivača ‘Nolita’. Bio je načitan i imao je sve moguće lepe osobine, ali je imao i jednu manu. Mnogo je pio, nažalost. Zbog toga i nismo imali dece. Nisam ja prekinula brak. Stalno sam zamišljala da mogu da mu pomognem. Živela sam u iluzijama. Dosadilo mi je više da idem po kafanama i gledam ga kako se ubija. Sedela sam kod kuće kad nisam imala predstavu ili probu. Jednostavno, nisam htela da mu izigravam dvorsku ludu u kafani, a on je našao drugu, koja je htela. Nema tu nikakve filozofije, to je život“, iskrena je Melita.
„Volela sam i posle njega. Nije ljubav samo prema partneru. Ja sam volela umetnost. Napisala sam knjigu, pisala za LUDUS, i tako. „Malog Princa“ sam adaptirala za dečji uzrast, ali sam promenila kraj, imala sam toliko hrabrosti da sam promenila Egziperija. Napisala sam na kraju da nije zmija ugrizla Malog Princa i on je umro, već sam stavila da je shvatio da ne želi da bude sam i pitao je sve da mu budu drugari“, ispričala je Bihali o svom emotivnom životu.
Ne krije ni to da joj je veoma teško što nema svoju decu.
„Teško mi je što nemam dece, mislim da je to generalno svakome patnja ko je ostao sam. Pogotovo kada dođete u određene godine kada vam je potrebno da sa nekim komunicirate, popričate… da se izjadate. Ali, ja imam moja dva anđela koja obožavam i sa njima se družim, a to su moje komšije Dušan i Andrija. Oni su uvek tu uz mene kada god mi je nešto potrebno, i beskrajno sam im zahvalna na tome“, ispričala je ona za „Pulsonline“.
Poslednju ulogu odigrala je u filmu „Da li ste videli ovu ženu?“ Dušana Zorića i Matije Gluščevića. Ona i Vlasta Velisavljević su u tom ostvarenju glumili bračni par, a priznaje da film još uvek nije pogledala. Iako je u penziji, i dalje radi, a kako je rekla, često se našali da snima „samo ono što Miri Banjac ne ponude“.
Istakla je i da je mnoge uloge odbila zbog ljubomore tadašnjeg supruga.
„Bila sam primorana da odbijem brojne velike uloge zbog toga što mi je bivši suprug bio jako ljubomoran. U zenitu najveće slave dobijala sam veliki broj ponuda, ali on mi nije dozvoljavao da ih prihvatim jer se plašio šta će se dešavati na setovima koji su van Beograda. Tako sam sve što se nije snimilo u prestonici odbijala. Možda je to moja greška, ali vreme ne mogu da vratim“, iskreno je rekla ona za pomenuti medij.
Na kraju je istakla i da o smrti ne razmišlja mnogo.
„Ne razmišljam o smrti, ničega se ne plašim. Živim svoj život onako kako mogu. Ako mi ostane viška novca, ako zaradim ili mi ostane od penzije, pomažem onome ko nema u komšiluku. Svi me ovde, koliko znam, vole i cene. Ovde ću biti dok sam živa, a kad umrem, moj pepeo neka prospu u more, a može i u reku, dospeće do mora. Volela bih da me pamte po tome što nikada nikoga nisam uvredila. Ako sam mogla da pomognem, pomogla sam, ako nisam, onda nisam odmagala. Nisam ni jednu jedinu ružnu stvar uradila. Mnogo puta sam se svađala zbog nepravde, eto, samo to, kad već moram da kažem. Dolazilo je do sukoba s ljudima, jer sam bila na strani pravde, i to je jedino što sam u životu grešila“, zaključila je Melita Bihali za „Kurir“.
Osim u pomenutim filmovima, Melitu smo imali priliku da gledamo i u ostvarenjima kao što su „Muzikanti“, „Ljubav na seoski način“, „Diplomci“, „Otpisani“, „Povratak otpisanih“, „Vruć vetar“, „Kamiondžije opet voze“, „Hajde da se volimo“, „Žikina ženidba“, „Srećni ljudi“, „Bure baruta“, „Parada“, „Klopka“, „Promeni me“ i drugim.
