Prema zvaničnim dokumentima, Branko Ćopić je rođen 1. januar 1915, ali prema drugim izvorima, datum rođenja smestio tokom prethodne 1914. godine. Mesto njegovog rođenja, Hašani, danas pripada opštini Krupa na Uni, unutar teritorije Republike Srpske.
Usmena tradicija lokalne zajednice, kao i sam Branko Ćopić, sugerisali su da je navodno bio prvo dete u Podgrmečkom kraju koje je dobilo ime po poznatom srpskom pesniku Branku Radičeviću. Nakon završetka rata, preuzeo je ulogu glavnog urednika beogradskog dečjeg časopisa "Pionir", nakon čega se posvetio profesionalnom pisanju. Godine 1972, stigla je Njegoševa nagrada kao priznanje za njegovu antologijsku zbirku priča "Bašta sljezove boje", koju je objavio 1970. godine. Takođe, dobio je i Nagradu AVNOJ-a, dok je prestižnu NIN-ovu nagradu za najbolji roman osvojio 1958. godine za delo "Ne tuguj, bronzana stražo". Ćopić je postao član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) 1968. godine.
Njegov odlazak sa ovog sveta usledio je skokom sa Brankovog mosta u Beogradu, 26. marta 1984. Na očigledan način, njegove bajkovite priče o detinjstvu i ratu možda su mu pružale odbranu od njemu zastrašujuće stvarnosti koja ga je sve više stezala i mračila.
Drugi svetski rat je na njega ostavio najveći trag
Iako pre svega satiričar, Drugi svetski rat ostavlja trag u njegovom stvaralaštvu, te se tih godina u njegovim rečenicama može pročitati strah i žal koji je osećao usled teške situacije koja je posebno zadesila njegov rodni kraj.
Jedno od njegovih najlepših dela, „Bašta sljezove boje“, posvetio je svom prijatelju Ziji Dizdareviću, ubijenom u logoru Jasenovac. U posleratnom periodu bio je urednik više dečjih časopisa i danas se smatra jednim od najvećih dečjih pisaca. Bio je i ostao jedan od najtiražnijih i najčitanijih pisaca ovih prostora sa velikim brojem objavljenih radova.
Neka od najpoznatijih dela koje je iza sebe ostavio su, osim „Bašte sljezove boje“, „Prolom“, „Doživljaji Nikoletine Bursaća“, „Orlovi rano lete“, a najmlađi se i danas upoznaju sa ovim piscem čitajući „Ježevu kućicu“.
Prevashodno se bavio životom seljaka, siromašnih, ljudi sa margine, a inspiracija za seoske dogodovštine mu je ponajviše bio njegov rodni kraj. Iako je završio fakultet i posle rata postao i profesionalni pisac, često je sebe nazivao seljakom i ostao skroman tokom celog svog života.
Pismo Ziji Dizdareviću, malo pre samoubistva
"Znam da pišem pismo koje ne može da stigne svom adresantu, ali me teši da će ga pročitati bar onaj ko nas obojicu voli. Kasna je noć i ne mogu da spavam. U ovo gluvo doba razgovaramo samo sa duhovima i uspomenama, a evo me, razmišljam o zlatnoj paučini i srebrnoj magli tvojih priča, i o strašnom kraju koji te zadesio u logoru Jasenovac.
Pišem, dragi Zija, i nisam siguran da ni meni, bar jednom, neće biti sličan kraj na ovom svetu gde kuga sa kosom još putuje. U svojim noćima sa najviše mesečine, predosećao si tu apokaliptičnu neman sa kosom smrti i govorio si o njoj kroz usta svog junaka Brke. Jednog dana ti si je i video, realnu, ovozemaljsku, ostvario se tvoj strašan san, tvoja mora.
Tih istih godina, slučajno sam izbegao tvoju sudbinu, ali dođe vreme kada me za stolom crna slutnja osvaja: vidim noć, hladnu, sa zvezdama od leda, kroz koje me odvode u nepoznato odredište. Ko su ti mračni dželati u ljudskom obliku? Da li su slični onima koji su i tebe odveli? Ili braća onih pred kojima je Goran otišao? Nisu li i oni mračne Kikiči ubice?
Kako smo nekada zajedno, dečački, lirski zaneseni, tugovali za pesnikom Garsijom Lorkom i zamišljali onu zoru kada je odveden, nepovratno, pustim ulicama Granade.
Nedavno sam bio u Granadi, gledajući sa brda u sunčani kameni lavirint njegovih ulica i pitajući se: kuda su ga odveli? Bio si tada pored mene, vrlo blizu, i ne znam ko je od nas šapnuo Lorkine jezive reči: „Crni su im konji, potkovice su crne”. Crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri množe se širom sveta, a ja sedim nad svojim rukopisima i pričam o bašti boje sleza, o dobrim starcima i zanesenim dečacima. Uronim u ratni dim i nađem okrutne ratnike: golubog srca. Pre nego što me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima. Njeno seme je kao dete posejano u mom srcu i ono neprestano niče, cveta i obnavlja se. Spržile su ga mnoge strahote kroz koje sam prošao, ali je koren ostao, životvoran i neuništiv, i pod suncem je ponovo izneo svoju slabašnu zelenu klicu, svoju zastavu. Propadao mu je tenkovski oklop, a prijateljski ljudski dlan ga je štitio i čuvao.
O tome bih da šapućem i napišem svoju bajku, moj dragi Zijo. Ti si najbolje znao da ja nisam ništa izmislio i da u ovom poslu ne može izmišljati, pogotovo ne dobri ljudi i sveti ratnici.
Nažalost, nisam propustio ni druge, tamne ubice sa ljudskim likom. Ne mogu i ne volim da pričam o njima.
Osećam samo kako se umnožavaju i rote u ovome stišnjenom svetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata.
Neka, Zija... Svako se brani svojim oružjem, a još nije iskovana sablja koja može da seče našu mesečinu, nasmejane zore i tužne sutone. Zbogom dragi moj Zijo...
Možda je nekima smešna moja starinjska odora, pradjedovsko koplje i ubogo kljuse, koje ne obećava bogzna kakvu trku. A i moja je, izgleda završena. Jah, šta ćeš...”
Slučaj sa Titom
Njegova satira usmerena protiv onoga što je doživljavao kao pretnje društvu naišla je na neodobravanje najviših partijskih vođa, pa čak i samog Tita.
Delo pod naslovom „Jeretička pripovetka“, koje je objavio 1950. godine, potpuno je preobrazilo život ovog autora, a posledice političkog suprotstavljanja satiri dovele su ga do izdaje i izgnanstva, koje su ga oslabile do bespomoćnosti.
Tito je priču koja opisuje raskošno letovanje dvojice visokih državnih funkcionera protumačio kao neposredan izazov za partiju. Odmah su Ćopićeva dela stavljena na stranu tadašnjih protivnika napretka Jugoslavije. Ubrzo su usledile kritike članova partije, a sam Tito je izjavio da do njegovog hapšenja neće doći, iako je taj čin video kao napad na partiju.
Jedna anegdota koja ilustruje lik satiričara koji je na sve odgovarao sa humorom jeste ona u kojoj je Ćopić posle Titovog govora iz novina isekao reči o nemogućnosti hapšenja i zalepio ih na vrata svog stana u Beogradu, kako bi odvratio sve one koji bi ga sa različitim namerama mogli posetiti.
Ipak, najteži udarac za autora bila je izdaja njegovih mnogobrojnih prijatelja i podrška takvom partizanskom narativu od strane mnogih pisaca njegove generacije. Njegova dela su uklonjena iz dečjih lektira širom zemlje, pa čak i u njegovom rodnom kraju.
„Crni konjanici“ o kojima piše u svom delu „Bašta slezove boje“, predviđajući nedaće koje će doneti Drugi svetski rat, nastavili su da ga prate i u posleratnom periodu, sve do njegove nesrećne smrti.
Tužan epilog Ćopićeve satire obeležava trenutak kada je u ratu u Bosni i Hercegovini srušen spomenik njemu posvećen u Bosanskoj Krupi, dok je njegova kuća u Hašanima stradala u požaru. Branko Čopić završio je život samoubistvom 26. marta 1984. godine skokom sa savskog mosta.
U poruci koju je ostavio svojoj supruzi, napisao je: „Zbogom lepi i strašni živote!“. Branko Ćopić je u pismu jednom od svojih prijatelja napisao: „Nisam rođen kao neko ko će se savijati i uzdizati, radije bih da me nazovu anarhistom, grubijanom, nego da budem pisac bez kičme, dostojanstva i savesti."
