Pročitajte

Prava istina o nesrećnoj Zoni Zamfirovoj: Ko je bila Jevrosima Kijametović?

Dugo se čak i među učenim ljudima nije znalo da je Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem XIX veka
Ljubav i zavođenje 23.09.2015. - 11:45h Autor: Stil
Foto: Printscreen YouTube/vratisezone

Jevrosima Kijametović, zvana Zona, koja mu je bila uzor, došla je u Beograd za vreme Prvog svetskog rata, gde je i umrla. "Vi današnje devojke odma' sve na megdan, a mi smo znale da sve sakrijemo u jelečiće. Ej, pusta mlados", ovako je u dubokoj starosti svojim unukama u Beogradu pričala Jevrosima Kijametović, zvana Zona.Da, lepotica Zona koja je poslužila Sremcu da napiše svoje najbolje delo, stvarno je postojala. I ne samo to, već je bila lepa kao Sremčeva Zona.

 

Odabrana filmska ekipa, prema romanu našeg poznatog pisca, na lokacijama u Nišu i Pirotu, današnjim naraštajima približila je vreme u kome se drugačije živelo, volelo, tugovalo...

 

Smrtno zaljubljena u pogrešnog: Ovako je Onazis uništio život Mariji Kalas!

 

Foto: Wikipedia
Foto: Wikipedia

Dugo se čak i među učenim ljudima nije znalo da je Stevan Sremac svoje najbolje delo napisao na osnovu istinitog događaja koji se odigrao u Prištini krajem XIX veka. Celu priču Sremac je čuo od Branislava Nušića, koji je 1895. bio srpski konzul u Prištini. Nušić se u ovom gradu družio sa viđenijim Srbima, a posebno sa čorbadži Zamfirom Kijametovićem, ocem 13 dece, među kojima je bila Jevrosima. Otac ju je iz milošte zvao Zona.

 

Prema pisanju Nušića i još nekih poznavalaca dešavanja u Prištini priča ide ovako:

 

Kad je napunila šesnaest godina, Zoni nije bilo ravne po lepoti u Prištini i na daleko. Imala je rumene usne i bele kao somot obraze, koji su se nazirali kroz providnu maramu. I oblačila se lepo. Nosila je šalvare od svile i bundicu od atlasa, a ispod nje jelek nabrekao pod jedrim devojačkim grudima. Zamakla je za oči svoj momčadiji u ovom gradu, ali najviše Maksimu, sinu Koste Gapića, kujundžije. I ona je njega begenisala. Voleli su se i tu su ljubav kazivali samo pogledom kad bi s večeri on prolazio, a ona ga na kapidžiku očekivala.

 

Tragedija velike ljubavi Ane Karenjine: Nije mogla bez njega, nije umela sa njim!

 

 

Cela Priština je to znala, pa je i pesma ispevana. Znali su to i roditelji Zonini i Maksimovi, i prećutno su to odobravali. Ali ubrzo dođe do svađe čorbadži Zamfira i esnaflije Koste, u dućanu ovog drugog. Na početku je njihov razgovor bio sasvim bezazlen, kakav može biti između prijatelja, ali se sve više zaoštravao. Na kraju, pale su teške reči. Kosta poče da vređa Zamfira, a ovaj odgovori: "Zar da dam moje dete za tvojega sina. Daću gu rado za najsiromašnijeg momka, ali nikada za tvoga Maksima".

 

Posle ovoga Zona je tugovala. A Maksim i tugovao i smišljao osvetu. Sa drugom Zakom Škurtom izveo je otimanje devojke. U tadašnje vreme devojka kojoj bi se desilo tako nešto, nazivana je pobegulja. Za nju ali i za kuću iz koje dolazi to je bila velika bruka i sramota. Znao je to i Maksim. Dugo je "pucala" ova bruka po Prištini.
Posle dolaska iz Prištine jedne letnje večeri na Kalemegdanu Nušić je, u šetnji, sve ispričao Sremcu.

 

Kosta Dimitrijević, novinar "Politike" i poznavalac Sremčevog dela, piše:

 

Lice anđela, duša đavola: Ko je bila prava sultanija Hurem?

 

 

"Slušajući Nušićevo pričanje Sremac se oduševio i zamolio prijatelja da mu dozvoli da obradi ovu priču. Jedini uslov koji je izrekao Nušić bio je da u delu ne spominje Prištinu, jer je u kući čorbadži Zamfira mnogo dobrih kafa popio! Naravno Nušić nije želeo da još više osramoti svog dobrog prijatelja. Sremac je na to odgovorio - Odvešću ja tvoju Zonu u moj lepi Niš. Neće je tamo ni rođeni tatko prepoznati". Tako je nastala jedna od najlepših Sremčevih pripovedaka iz starog Niša.

 

Na rukopisu "Zone Zamfirove" radio je od 1898. do 1903. godine. Sremac je, ipak, zamislio priču u kojoj se sve završava srećno. Čorbadži Zamfir nije imao kud i posle podvale dao je kćer za Maneta. Ali u stvarnosti je bilo drugačije.

 

 

Posle bruke i sramote koju je porodici Zamfir priredio Maksim, Zona je ipak imala dosta prosaca. Ali ona nikog nije htela. Čorbadži Zamfir, na kraju, održa reč koju je dao u Kostinom dućanu. Zona se udala za siromašnog i lepog mladića, šnajdera Aleksu Grbića.

 

Mladi supružnici Aleksa i Zona preselili su se odmah u Prizren gde su izrodili tri sina i dve kćeri Dimitrija, Savu, Milku, Krstu i Danicu. Aleksa je 1913, prilikom pobune Albanaca nastradao. Zona je, zatim, sa porodicom prešla u Uroševac, a za vreme okupacije 1943. došla je u Beograd. Prvo se nastanila u Resniku, pa na Zvezdari, i na kraju u 27. marta.

 

Istina o Sremčevoj "Zoni Zamfirovoj" nikada ne bi bila otkrivena da je njen brat Dragutin Kijametović sa kojim je i živela do smrti, nije nagovorio da otkrije šta joj se dešavalo u Prištini, krajem prošlog veka. On je ponešto znao, ali mu je sestra, u proleće 1952. ispričala sve. Zatim je pozvao Mišu Markovića, publicistu, da zapiše celu priču i sačuva je za buduća pokolenja.

 

Prvi put iz ljubavi, drugi zbog para, treći zbog prijateljstva: Svi muškarci Džeki Kenedi!

 

 

Zona Kijametović imala je ukupno devet unuka i 14 praunučadi. Jedna od praunuka dobila je ime Zona.

 

Kujundžija Maksim Gapić, kod Sremca čapkun Mane, nije se oženio Zonom već Cincarkom Zatom. Ubio se kao stariji čovek pred rat. Aleksa Grbić, koji je u zbilji oženio Zonu nastradao je prilikom albanske pobune u Uroševcu 1913. Stari čorbadži Zamfir zbog bruke se preselio u Prokuplje, gde je i umro. Zona je posle dosta selidbi na kraju ipak imala lepu starost. Umrla je u 75. godini, a sahranjena je na Novom groblju.

 

Ne znamo da li je Sremac znao, ili nije, šta se desilo sa pravim akterima njegovog romana. Bio je realista, ali očigledno nije voleo nesrećne završetke. Ipak jednu stvar nije izmislio, niti je morao da menja, teško da je i mogao i da je hteo - a to je lepota jedne devojke, Prištevke Jevrosime zvane Zona.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...