“Iva! Vrati se odmah!” majčin glas parao je tišinu hodnika, dok sam stajala pred vratima s koferom u ruci. Otac je sedeo za stolom, pogleda zabijenog u pod, šake stisnute. “Ne možemo ovo prihvatiti. Sramota si za našu porodicu!” reči su mu bile hladne kao vetar što je šibao kroz prozor. Imala sam osamnaest godina, srce mi je tuklo kao ludo, a u stomaku sam nosila novi život – malenog Leona, koji tada još nije imao ime, ali je već bio ceo moj svet.
Nisam plakala. Ne pred njima. Samo sam podigla glavu, progutala knedlu i izašla na ulicu. Sećam se mirisa snega, zvuka vlastitih koraka po zaleđenom asfaltu i osećaja da mi se svet raspada pod nogama. Nije bilo povratka. Nije bilo oprosta. Bar sam tada tako mislila.
Prvih nekoliko meseci bila sam kod prijateljice Milice. Njeni roditelji nisu bili oduševljeni, ali su me pustili da ostanem dok ne nađem posao. Radila sam sve – čistila, delila letke po gradu, prala sudovee u maloj ćevabdžinici u Skadarliji. Milica mi je bila jedina podrška. “Iva, ti si jača nego što misliš,” šaputala bi mi uveče dok smo delile krevet i brinule se hoće li nas sutra izbaciti.
Kad je Leon došao na svet, sve se promenilo. Bio je sitan, ali zdrav. Držala sam ga u naručju i obećala mu da ću biti sve što mu treba – i majka i otac i prijatelj. Nije bilo lako. Nemaš pojma koliko puta sam poželela nazvati mamu, pitati je kako se kupa beba ili što raditi kad ima temperaturu. Ali ponos je bio jači od potrebe.
Godine su prolazile. Milica se udala i odselila, a ja sam našla mali stan na Banjici. Radila sam dva posla – danju u pekari, noću čistila kancelarije. Leon je rastao, bio je veselo dete, uvek s osmehom na licu. Ponekad bi pitao za deku i baku. “Zašto nas ne posećuju?” pitao bi, a ja bih izmislila neku priču o tome kako žive daleko i puno rade.
Jednog dana, kad je Leon imao šest godina, stiglo je pismo. Rukopis moje majke – prepoznala bih ga među hiljadu drugih. “Iva, molim te javi se… Tata je bolestan.” Nisam odgovorila. Nisam mogla. Srce mi je bilo tvrdo kao kamen.
Ali život ne bira kad će te slomiti. Pre dve godine Leon se razboleo – upala pluća koja se zakomplikovala. Dani u bolnici bili su najteži u mom životu. Sedela sam kraj njegovog kreveta, molila Boga da mi ga ne uzme. Tada sam shvatila koliko je ljubav prema detetu bezuslovna – i koliko boli kad te tvoji odbace baš kad ti najviše trebaju.
Leon se oporavio, ali ja više nisam bila ista. Počela sam razmišljati o prošlosti, o tome jesam li mogla nešto drugačije uraditi. Jesam li trebala oprostiti roditeljima? Jesam li ja sada bolja osoba od njih?
Pre mesec dana zazvonio je telefon. Nepoznat broj: “Iva? Ovde je tvoja sestra Ana… Tata je loše. Mama ne može sama. Trebamo te.” Glas joj je bio drhtav, ali odlučan.
Sedila sam satima gledajući Leonovu sliku na zidu. On sada ima deset godina – pametan dečak, voli fudbal i crta stripove o superjunacima. Zaslužuje znati istinu o svojoj porodici. Zaslužuje priliku da upozna baku i deku, bez obzira na sve što su meni učinili.
Otišla sam do njih prošlog vikenda. Kuća ista kao pre – miris domaće supe, zvuk starog sata u hodniku. Mama me zagrlila čim sam ušla, plakala je kao dete. Tata je bio slab, sedeo je u fotelji s ćebetom preko kolena.
“Iva… oprosti nam,” šapnuo je kroz suze. “Bili smo glupi… Bojali smo se što će selo reći… Nismo znali bolje.” Gledala sam ih i osećala bes i tugu i olakšanje istovremeno.
Leon ih je gledao širom otvorenih očiju. “Jesi li ti moj deda?” pitao je tiho.
Tata ga je privukao ka sebi i dugo čvrsto grlio.
Sada sedim na balkonu svog stana dok Leon spava u svojoj sobi. U srcu mi još uvijek gori pitanje: mogu li zaista oprostiti onima koji su me odbacili kad mi je bilo najteže? Ili samo pokušavam popraviti ono što nikad neće biti isto?
Što biste vi učinili na mom mestu? Je li oproštaj slabost ili snaga?
