Kažu ljudi: "Što si starija, manje ti se da." Al’ ja sam u 47. godini prvi put čula ono malo čudo kako plače u naručju. Neki su me gledali čudno, neki me žalili, a neki otvoreno pitali: "Jes' ti normalna, Radice, u tim godinama?" A ja, šta da im kažem — nisam to planirala, ali mi je Bog poslao dar kad sam se najmanje nadala.
Imala sam ja momke, bilo je i prilika ranije, al' uvek sam gurala posao, bolesne roditelje, svakog osim sebe. Muž me našao tek kad sam se pomirila da neću nikad ni imati porodicu. I onda — hop! — trudna. Mislila sam da je prehlada, pa klimaks, pa sve živo, samo ne to. Kad mi doktor reče: "Čestitam, trudni ste", sela sam i plakala ko dete.
Nije bilo lako. Teže sam se kretala, spavala po dva sata, noge mi otekle, ali nisam se žalila. Gurala sam, s verom i nadom. I kad sam rodila moju Milenu, svet mi je stao. Da mi je neko pre deset godina rekao da ću ovako da volim, rekla bih mu da nije pri sebi.
Danas imam 50. Milena ima tri. Najlepša je, najpametnija, zna da kaže: "Mama, volim te najviše." Kad mi to kaže, sve godine, svi bolovi, svi pogledi ljudi – nestanu.
A jedino što mi teško padne, u tišini noći, kad je uspavam i gledam joj lice, to je što nisam ranije. Što nisam imala još jedno, dvoje, troje… Da ima sestru, brata, da se igraju, da je ne ostavim sama kad mene više ne bude.
Nisam se pokajala što sam je rodila kasno — ne dam je ni za ceo svet. Al’ žalim što sam čekala da mi prođe mladost, dok sam slušala druge umesto svoje duše.
Al’ neka. Jedno dete je moj ceo svet. I neka me zove "baba mama" — ja znam da sam je rodila iz srca, a ne iz mladosti.
