Radmila Krsmanović iz sela Gočmanac kod Jošaničke Banje nije obična žena – ona je majka hrabrost, simbol snage i požrtvovanja, oličenje svega što reč „majka“ u sebi nosi. Žena koja je, bez pompe i pažnje javnosti, na svojim leđima iznela čitav jedan život prepun trpljenja, ali i bezgranične ljubavi.
Rodila je devetnaestoro dece, podizala ih u kući bez luksuza, u planinskim uslovima, uz muža koji je kao mladić ostao slep i izgubio jednu ruku, aktivirajući bombu zaostalu iz Drugog svetskog rata. Od tog dana, sav teret opstanka, života i vaspitanja pao je na nju – ženu koja se nikada nije pitala kako će, već je samo znala da mora.
Radmila je ustajala svakog dana u tri ujutru – bez sata, bez žaljenja. Pekla je hleb, spremala ručak za mnogobrojnu decu, muzla krave i ovce, čistila, a zatim odlazila u njivu ili šumu da obezbedi drva za ogrev. Nije poznavala ni vikende, ni praznike. Znala je samo da je svako jutro novo dokazivanje – da život njene dece zavisi od njene snage, volje i izdržljivosti.
„Radmila je od nas stvorila časne i radne ljude. Mi se ponosimo njom, njenom brigom i pažnjom koju je iskazivala prema nama, kao i ljubavlju koju nam je pružala kroz život, njenom iskrenošću i odnosom prema našem ocu, prema komšijama i familiji“, kaže Zorka Obrenović, njena najstarija ćerka, danas odrasla žena sa sopstvenom porodicom.
U životu punom izazova, Radmila nikada nije tražila ništa za sebe. Nije tražila pomoć, pohvale ni priznanja. Ipak, njena priča je ispričana – pre deset godina ekipa emisije Kvadratura kruga posetila je njeno domaćinstvo kako bi snimila svedočanstvo o životu jedne istinske heroine.
Danas, deset godina kasnije, ponovo su je posetili, povodom njenog 90. rođendana. I dalje vedra, skromna i stamena, Radmila sedi u dvorištu svoje kuće u Gočmancu. Oko nje su okupleni njeni sinovi i ćerke, unuci i praunuci – svi oni koji svedoče o njenom životu, radu i nepokolebljivoj volji.
Njena biografija ne staje u knjige – ona se piše u ljudima koje je stvorila. I u svakom od njih živi njena snaga.
Jer Radmila nije bila samo majka – ona je bila domaćica, radnica, negovateljica, i stub jedne porodice. Jedne epohe. Jednog naroda.
I zato, neka se ime Radmile Krsmanović pamti – kao simbol tihe, ali nepobedive ljubavi.
Rođena je davne 1936. godine. Iako je imala mnogo udvarača, sa 18 se udala za jedinog momka kojeg je htela, slepog Vladislava Krsmanovića i izrodila mu devetnestoro dece.
Iako se njena majka protivila toj odluci Radmila je sa Vladislavom zasnovala porodicu.
Prvo dete rodila je sa 19 godina. Nakon toga, svake druge godine na svet je donosila po jedan život. Njen prvenac rođen je 1956. godine, a najmlađe čedo 1978. godine.
Danas je od njih devetnestoro, među živima četrnestoro.
Svako čeljade je rodila kod kuće, pa i ne zna šta je to porodilište.
Ustajala je u cik zore, kako bi sve mogla da postigne. Trebalo je prvo namesiti hleba i nahraniti gladna usta. Poradi po polju, nahrani stoku i tako redom.
Iako Radmila i Vladislav nisu imali mnogo, deca im nikada nisu bila gladna. Na stolu je uvek bilo hleba, malo soli, šećera. Imali su i po koju svinju.
Kako Radmila kaže, muž je bio dobar, poslušan, a ni ona njega nikad nije ljutila. Iako je sav teret bio na njoj, Vladislav je bio taj koga su sva deca slušala.
Pomoć nije imala, jer su deca bila mala.
Njena treća rođena ćerka rekla za RTS da bi retko koja žena mogla da izdrži to što je Radmila uspela da izdrži.
Ni ona se nije udala bogato, pa ju je nemaština kao i njenju braću i sestre naterala da rade, ali je imala najlepše detinjstvo, bez obzira na teške uslove života.
Svi su kako tvrdi, pošteni ljudi, a majka Rada se njihovim poštenjem diči.
Dvadeset troje unučadi, 17 praunučadi, a sa sve zetovima Radmila broji 65 članova porodice. Ipak stara majka živi sama.
Do prošle godine trošnu kućicu delia je sa sinom, no on je nažalost, poginuo.
Dvojica drugih sinova žive veoma blizu, pa joj s vremena na vreme pomognu.I dalje obavlje sve poslove oko kuće i oko polja.
