Dok su se drugi radovali penziji i povratku kući, mi smo brojili dane s gorčinom u grudima. Četrdeset godina života proveli smo po tuđim zemljama – od hladnih fabrika u Nemačkoj do prašnjavih gradilišta u Švajcarskoj. Svaki dinar koji smo zaradili nije išao na putovanja ni na uživanja, već na štednju za sina – za njegovu školu, za njegovu budućnost, i najzad, za kuću.
- Kuća u koju smo utkali svaki naš san i svaku kap znoja. Zidali smo je pažljivo, kao da zidamo hram – da ima veliku dnevnu sobu za praznike, prostrenu kuhinju za porodične ručkove, dvorište puno cveća i mesta za decu koja će jednog dana doći. Sanjali smo da će to biti kuća u kojoj će se okupljati naša porodica, gde ćemo unucima pričati priče uz kamin.
Ali život se poigrao na svoj surov način.
Naš sin, naš ponos, oženio se ženom koju smo, priznajem, teško prihvatali. Ne zbog nje lično, već zbog njene majke, koja je od početka sve pokušavala da ga "prigrabi" za sebe, da ga oblikuje po svojim merilima. I onda, pre nego što smo se i mi sami uspeli doseliti nazad u Srbiju, stigla je vest – njegova tašta se uselila kod njih. U našu kuću.
Bez pitanja. Bez stida.
Govorio je da je "privremeno", da joj treba pomoć jer je "ostala sama". Ali meseci su prolazili, pa godine. I sada, kad dođemo, više smo gosti nego domaćini u kući za koju smo život ostavili. Njena prisutnost nas guši. Njeni komentari, njene odluke u našem domu, njeno ponašanje kao da je ona sve to stvorila.
Ćutimo najčešće, jer ne želimo da teretimo sina. Ne želimo da ga vučemo između lojalnosti prema roditeljima i ljubavi prema ženi. Ali svake večeri kada legnem, pitam se – da li smo uzalud radili? Da li smo grešku napravili što smo sve njemu dali, a sebi ništa sačuvali?
Jer, kad sve saberem – nemamo više ni kuću, ni dom. Imamo samo osećaj da smo stranci, čak i u svom snu.
Prvi put kad smo najavili dolazak, sve je bilo nekako neprijatno, kao kad se neželjeni gosti najave. Njena majka — ta ista tašta — organizovala je čišćenje kuće, menjanje posteljine, pa čak i raspored u dnevnoj sobi. Naš sin je delovao nekako sramežljivo, kao dete koje zna da nije ispunilo obećanje.
Čim smo stigli, nismo čuli onu toplu rečenicu koju smo sanjali sve godine dok smo radili u tuđini: "Dobrodošli kući." Umesto toga, sačekala nas je rečenica njegove tašte:
"Samo vi sedite, gostima treba pokazati najlepšu pažnju."
Gostima.
U kući koju smo mi gradili od temelja. Na zemlji koju smo sami kupili. Sa svakim crepom koji smo birali, sa svakim drvetom koje smo zasadili.
Tast, njen otac, sedeo je pored nje, kao gospodin kuće. Kad su nas poslužili kafom, sve je bilo hladno, obavezno, bez ikakve topline. Kao da smo došli u hotel koji ne volimo, a ne u dom koji smo sanjali. Naši pogledi tražili su sina, čekali neku reč, bilo šta što bi nas umirilo, ali on je sedeo spuštenih ramena, kao neko ko je davno digao ruke od borbe.
Oni su odlučivali kad se ruča, gde ćemo sesti, kad ćemo otići u posetu "njihovim prijateljima" — čak su predložili i kada da završimo posetu "jer su oboje umorni."
Mi, koji smo zidali svaki deo tog doma.
Mi, koji smo odricali sebi sve, samo da njemu bude lakše.
Sedeli smo kao uljezi, dok su nas posmatrali kao da treba da se zahvalimo što uopšte imamo gde da prespavamo. Taj osećaj težine bio je teži od svih godina provedenih u fabrikama i na gradilištima. Srce nam je bilo teško, ali smo ćutali, da mu ne otežamo.
Na kraju večeri, kad su nam doneli posteljinu, njegova tašta je rekla:
"Eto, spremili smo vam sobu za goste, da se odmorite dok ste tu."
Sobu za goste. U našoj kući.
Te noći nismo spavali. Samo smo ležali i gledali u plafon. Znali smo da nešto mora da se promeni. Da nećemo više biti stranci u vlastitom životu. I da možda, najveći korak koji ćemo morati da napravimo neće biti povratak kući — već povratak sebi.
