Dara nije imala biološku decu, ali je imala srce koje je znalo da prepozna tuđu bol i pruži lek. Nije se pitala „zašto baš ja?“ — znala je da život ne bira po zasluzi. Svako veče, pakovala je Ivanu užinu za sutra, sa puno ljubavi i brige, flašicu čaja i jednu jabuku za užinu, kad je davala poslednji novac iz svog novčanika za njegove knjige, nikome nije pričala, znala je sebi da promrmlja u bradu, sevap je.
A Ivan... od deteta kojeg su ostavili svi, postao je čovek koji zna za empatiju i ume da kaže "hvala". Postao je onaj što zna da nema važnije diplome od one koja se stiče u tišini doma – diplome čovečnosti.
I dok je sedeo pored Dare, te večeri u bolnici, nije bio samo zahvalni komšija. Bio je odraz svega što je ona u njega utkala – topline, poštovanja, dostojanstva. Par nedelja pre tog dana u bolnici Dara je oslepela i nije moglo da vidi njegove suze, ali ih je osećala. Jer su to bile suze koje znače: „Nisam zaboravio. Tu sam. I biću.“
A bolnički zidovi, svedoci tolikih priča koje počinju tugom a završavaju ćutanjem, tada su bili nemi svedoci nečega što se zove poštovanje. Jer su svedočili nečemu retkom – ljubavi koja ne traži ništa zauzvrat. Ljubavi koja vidi – i kada oči više ne mogu.
Ivana su roditelji napustili dok je još bio dečak od godinu dana. Bila je to problematična porodica. Uzela ga je baka koja je dane provodila na pijaci, prodavala je čarape i stolnjake koje sama isplete i ishekla, imali su novca da prežive, ali ne i za druge važne stvari u životu. Ta komšinica Dara godinama mu plaćala školovanje: Kad je oslepela i završila u bolnici, posetio ju je i doneo pismo zbog kog je plakao ceo Urgentni centar.
Sudbina zna da bude okrutna, ali ponekad, u njenim najmračnijim trenucima, ispliva snaga ljudske dobrote koja zaceli i najdublje rane. Takva je priča o Ivanu i komšinici Dari — žena koja nije imala svoju decu, ali je bez ijedne reči zadrške prihvatila ulogu majke kad je to bilo najpotrebnije ovom dečaku.
Ivan je bio još dete kada su ga roditelji ostavili. Nisu želeli da brinu o njemu, da ga školuju, da ga vole. U zgradi u kojoj je stanovao sa bakom, u skromnom stanu u prizemlju, život mu nije davao mnogo. Bio je tih, nenametljiv, dečak sa ogromnim očima i ranjenom dušom. I dok su drugi skretali pogled, jedna žena ga je pogledala pravo u srce.
Komšinica Dara – starija žena, sama, bez dece, ali s dušom većom od mnogih što se diče titulama roditelja. Prvo mu je dala užinu kad je video da drugi nose sendviče u školu, pa knjige koje je čuvala od svog pokojnog brata, pa cipele, pa garderobu, a onda – kada je videla da je uporan i vredan – počela je da plaća i njegove školske troškove.
Godinama je Dara brinula o Ivanu kao da je njen. Nije to bila ni obaveza, ni dužnost – bila je to čista, ljudska ljubav koja se ne meri krvlju, već srcem.
Kada je završio srednju školu, Ivan je uz njenu pomoć upisao fakultet. Nije bilo lako, radilo se, štedelo, ali je svaki njegov uspeh bio njen ponos. Uvek ga je čekala sa supom, pita ga da li mu je toplo, i kao da u njemu leči rane svoje tišine, svoje samoće, svoju tugu što nikada nije imala svoje dete.
A onda, jednog dana, došla je nova nepravda – Dara je počela da gubi vid. Najpre polako, a onda naglo. Dioptrije su rasle, kapci se borili da uhvate obrise sveta, dok su doktori nemoćno slegali ramenima. Na kraju, kada više nije mogla ni da se kreće samostalno, završila je u bolnici – slepa, usamljena, iscrpljena.
Ali tada se desilo nešto što su zapamtili svi u Urgentnom centru tog dana.
Ivan je došao. Ušao je razdragano i vedro sa buketom belih lala. Seo je pored Dare, uzeo je za ruku i rekao:
– Došao sam da ti pročitam nešto.
Otvorio je pismo i tiho, ali sigurno, počeo da čita.
"Draga moja Daro,
Nikada ti nisam rekao dovoljno hvala. Za svaku knjigu, svaki obrok, svaki savet, svaki dan kada si me gledala kao sina. I dok mi je svet govorio da sam nebitan, ti si me naučila da vredim. Nisi me rodila, ali si me formirala. Tvoj glas vrzmam po glavi kad me sumnje napadnu.
Hvala ti što postojiš. I da znaš da nikad nećeš biti sama
Tvoj Ivan."
Dara je naglas zaplakala, pa rekla - ovo su radosnice. U sobi su bile još dve žene, jedna medicinska sestra i jedan mladi lekar. Nijedno oko tog dana nije ostalo bez suza.
U bolničkom hodniku, među aparatima i kolicima, nastao je muk koji je govorio više od reči. I svi su shvatili – da su porodica, ljubav i dužnost ponekad mnogo više od onoga što piše u izvodu iz matične knjige rođenih.
Danas je Dara kod Ivana. Baka je umrla prošle godine, Darin stan su izdali, od toga žive. Ivan uskoro treba da krene u srednju školu. Ne vidi, ali oseća. On joj čita novine, kuva kafu baš onako kako ona voli, i svakog jutra joj kaže:
– Dobro jutro, majko.
Jer majka je ona koja voli. A Dara je, bez dileme, bila i ostala – Ivanova majka.
Stil / Nedeljnik
A šta se desi kada muškarac živi dva života, ima dve žene i dve odvojene porodice? Šta se dešava kada deca čitav život odrastu u pogrešnom uverenju o tome ko im je pravi roditelj, gledajte u seriji "Crna ruža" koja se prikazuje svakog dana na Kurir Televiziji u terminu od 22.15h.
