Ispovest

ODRASLA SAM U VEOMA HLADNOJ PORODICI: A onda sam se udala i svekrva je uradila nešto neverovatno!

Emocionalna bliskost se rađa kada sa osobom delite ne samo krov i frižider, već i dušu ...

Porodica
Autor:
Foto: Shutterstock

Sa roditeljima praktično ne komuniciram. Ni sa starijom sestrom. Jedina nit koja nas povezuje je tradicija da jedni drugima čestitamo praznike. Radimo to telefonom, a sa pojavom instant mesindžera, ne morate čak ni da zovete - mi samo pišemo želje i šaljemo slatke razglednice jedni drugima. Ne mogu da kažem da sam nesrećna što ne osećam vezu sa sopstvenom porodicom. Svesna sam da sam odrasla u hladnoj kući.

U našoj porodici (bilo nas je četvoro – mama, tata, sestra i ja) nije bilo toplih porodičnih tradicija koje obično lepe rođake kao lepak. U drugim porodicama, na primer, svi rođaci su se okupljali na Novu godinu. Mi nikada nikoga nismo pozivali u posetu. Mama je rekla da rođaci žive daleko. U stvari, moja majka jednostavno nije volela da prima goste, postavlja sto i pere sudove za njima.

Nismo imali porodični recept, jelo koje bih pamtila kao omiljeno ili posebno. Za svaki praznik pripremala se potpuno ista hrana koja se mogla jesti svakog drugog dana.

Skoro nikada nismo večerali zajedno. Kada bih se vratila kući, svako je večerao sam: izvadio je ono što je bilo u frižideru i nije čekao da se cela porodica okupi. Uveče, ako se roditelji nisu svađali, tata je sedeo uz televizor, mama uz knjigu, a sestra i ja smo radile domaći i siktale jedna na drugu. Živeli smo svako za sebe, kolekcija slučajnih ljudi pod jednim krovom... Kad se setim detinjstva, setim ga samo tako.

Shvatila sam da imam nenormalnu porodicu, kada sam upoznala porodicu mog muža. To je bila sušta suprotnost mojoj porodici! Muževa familija je bila bukvalno satkana od tradicije.

Tradicije su počele na kućnom pragu. Svakom ko je ušao u kuću prvo pitanje je bilo: "čaj ili kafa?" Bilo ko! Ako su došli rođaci, već se znalo koliko kašika kafe i šećera kome treba staviti u kafu. Dok ste se svlačili u hodniku, u kuhinji je veselo zveckalo sve, oduševljeni vašim dolaskom. Pre nego što ste stigli u kuhinju, pažljivo vam je gurnuta stolica i znali ste da ste dobrodošli.

Taj osećaj – da ste uvek dobrodošli – bio je neverovatan i nov za mene... Kada sam shvatila da želim da zauvek ostanem u ovoj porodici, pojavile su se tradicije vezane samo za mene: poslastica koju sam volela uvek me je čekala.

"Liljo, evo ti džem od kajsija," rekla bi svekrva, posluživši me čajem i kriškom džema, dok mi donosi „moje“ papuče.

Svake subote sva brojna rodbina se okupljala kod muževljevih roditelja. Devojke bi ujutru raspremale, ali nekako vatreno, sa željom; muškarci su spremali ogrev, nosili vodu, proveravali mariniran roštilj uveče. A onda, kada se cela porodica, čista i vesela, okupila u kući, svi su složno seli za sto, dok se služio roštilj i veliki izbor pića. Subote u porodici muža pretvorile su se u misteriju udobnosti, topline i ljubavi prema svima...

Pa ne znam ni kako da opišem Novu godinu. Verovatno je po koncentraciji osećanja srodstva. Obavezno jelka, mnogo ukrasa i pokloni za svu rodbinu. Muževe sestre su ceo decembar lepršale po kući kao vile i ukrašavale je kako su htele. Mama se nije mešala, uopšte im nije zabranila da farbaju, na primer, ogledala pastom za zube i td..

Dugo sam pokušavao da shvatim u čemu je tajna takve udobnosti i topline u porodici mog muža. Tajna koja nije bila u mojoj porodici. I godinu dana nakon venčanja, čini mi se da sam razumela. Njihova tradicija je da se okupljaju i raduju jedni drugima. A za to je uvek bilo mnogo razloga. Ceo njihov život bio je zasićen razlozima da se okupe. Zahvaljujući tome, imali su tako veliki prtljag uspomena, koji je trajao dugi niz godina, kada su deca počela da lete sve dalje i dalje od svog roditeljskog gnezda. Ali uvek na rođendan svekrve i na Novu godinu, privučeni smo kao magnet u roditeljski dom.

I moji roditelji su bili pozivani na sve porodične sastanke u kuću mog muža, ali nikad nisu dolazili. Uvek su tu bili razlozi zašto ne mogu da dođu. Nekako su se navikli na svoj povučeni način života. Ali upravo zbog te hladnoće moja sestra i ja smo odrasli bez posebnih uspomena, bez naklonosti jedno prema drugom, jer se emotivna bliskost rađa upravo u takvim trenucima – kada sa čovekom delite ne samo krov i frižider, već takođe i duša.

Neću reći da sam uradila sve tako dobro kao moja svekrva u stvaranju apsolutno toplog doma. Ponekad u njemu duvaju prilično hladne promaje. Iza naleta radosti, neobuzdanog optimizma i želje da organizujem odmor za svoju porodicu, uvek doživljavam periode apatije i želje da se sakrijem od celog sveta.

Pa ipak, glavnu tradiciju prijatnog doma - da se okupljamo što je moguće češće i budemo pažljivi jedni prema drugima - pokušavam da održim najbolje što mogu. Dočekujući sve ukućane sa toplom večerom, a ponekad i sa malim iznenađenjima, grljenjem na vratima, ispraćajem, mahanjem kroz prozor, ljubljenjem za laku noć, čitanjem naglas, čuvanjem tajni pod ćebetom... mislite da je to tajna prijatnog doma, u koji se rado vraća - u malim ritualima koji pokazuju ljubav i prihvatanje.

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...