Nakon osam godina braka, muž je odlučio da se razvedemo. Iako je ta njegova inicijativa bila dobrodošla, prve dve godine za mene je bila pogubna iz finansijskih razloga. Imala sam dvoje dece o kojima je trebalo da se brinem, kredit da vaćam, plaćam račune koji su stalno pristizali.
Dok je deo mene bio srećan što sam opet slobodna, drugi deo mene je bio prestravljen jer sam morala da radim i brinem o deci - sama.
Znala sam da se finansijska situacije neće sama od sebe popraviti. Napokon, deca su odrasla dovoljno da krenu u školu, a ja sam počela da gradim karijeru. Ušla sam u sasvim novi privatni posao. Štedela sam, škrtarila, smanjivala troškove... U kola sam sipala toliko goriva koliko mi je potrebno da odvezem decu do škole, tamo parkiram i gradskim prevozom dođem do posla. Ali uprkos svim merama štednje i dalje su skoro sve pare išle na račune.
Zbog toga radila sam sve dodatne poslove koje sam mogla da nađem i uskladim sa roditeljstvom. Ipak, stalno sam se osećala kao da se davim.
Sve je kulminiralo oko Božića. Danima pre praznika pričala sam sa otuđenim bivšim mužem koje poklone da kupimo deci. On je odbacio sve moje predloge uz obrazloženje da i sam započinje novi život, te da ne može da se dodatno troši.
Skoro zadnje pare sam dala na sitnice za decu. Na Božić, kada sam deci podelila te bedne stvarčice, a oni se obradovali kao da je to nešto najlepše što su videli, popila sma dosta vina i uveče kada su klinci legli odlučila da se dobro isplačem. Bilo mi je dosta krpljenja, prekrajanja, štednje...
Sela sam za komjuter i u grupi podrške za samohrano roditeljstvo napisla svoju priču sa nadom da će neko da mi predloži dodatni posao ili ponudi novo radno mesto kako bih napokon izašla iz dugova.
Nisam očekivala ništa. Olakšala sam sebi dušu i bila sma srećna. Ali, onda se desilo nešto. Stigla mi je uplata na račun. Bilo je to mnogo para. Videla sam da je uplata od osobe iz pomenute grupe. Zapitala sam se šta je podstaklo tu ženu da mi uplati pare? Da li je ona možda bila u sličnoj situaciji kao ja?
Iako bi me te pare izvukle iz trenutnih dugova i dale mi šansu da novu 2020. godinu počnem iz početka - bez dugova, odlučila sam da kontaktiram tu ženu koja mi je uplatila pare i vratim joj svaki dinar.
Napisala sam joj da sam zhvalna, ali da je to previše i da ne mogu da prihvatim taj dar ona je ogovorila:
"Nema potrebe da mi vraćate taj novac. Uložite ga u nešto što smatrate neophodnim. A kada zaradite dovoljno i budete u situaciji da pomognete drugima - setite se mene pa pomozite drugome.
Tako je bilo i sa mnom. Kad nisam imala, pomogli su mi dobri ljudi. Sada se ja trudim da pomognem onima koji nemaju."
Nakon ovih njenih reči odlučila sam da se zahvalim Bogu i prihvatim novac. Platila sam račune, bila u plusu.. Život je postao uživanje. Sada konačno rasterećeno idem na posao, a i shvatam onu izreku: Para na paru... Novi poslovi samo niču i mogu reći da solidno zarađujem.
Pre neki dan sam vozila decu iz škole kući. Na putu sam videla ženu koja bespomoćno stoji pored kola. Mogla sam mirno da prođem pored nje i ne osvrnem se (pre bih tako sigurno uradila), ali nešto me je promenilo... Ova žena me je promenila... Stala sam i odlučila da pomognem. Trajalo je kratko dok smo zvale mehaničara, ja sam platila šlep službu. Ta žena mi se zahvaljivala do neba, a ja sam rekla:
"Nema na čemu. Kad budeš u situaciji, seti se mene pa uradi neko dobro delo!"
