Ne gledam je u oči. Videće mi u zenicama sažaljivost, ali ipak netremice, onim svojim užagrenim očima traži odgovor na mom licu.
Njena prva udaja bila je naizgled srećna, u jednom bosanskom seocetu. Tri meseca sreće i četrdeset godina patnje. Druga udaja ni naoko nije bila srećna; bila je doživotna jer se udala za sve tuđe, drugačije i nasilnije.
Ne govori ona o tome, jedna je od onih koje ne priznaju nesreću. Njoj je to "život" ili "sudbina", a ja razmišljam kako da joj što bezbolnije kažem da to nije sudbina, da je to ono ukorenjeno, sve ono što je s tanjirima, kašikama i vezenim peškirima ponela u miraz i da je to koštalo svih onih masnica iznad cevanica, ovog njenog sada "heravog" nosa i trajno slomljenih devojačkih snova.
"Ti se muškarcu ne daj. Uvek prišuti kad zagalami, prinesi mu šta nađeš u ostavi i kao rukom odneseno", poluosmeh joj se ocrtava na licu.
Fali joj i jedinica i dvojka i trojka.
Pljusnu moje sažaljenje preda nju, pogledom ne rečima, a ona za tili čas shvati dokle je došlo – došlo je do grla, štipa nas obe, ja polako gubim dah i ne znam odakle da počnem objašnjavati šta će i kako će odsad; da ona nije dužna da ćuti i da hoda krivog nosa, ali setim se da ja imam 24, a ona 54 i da treba ona mene da uči – onako kako sve tetke ovog sveta uče svoje mezimice – da ja ne bih hodala postrance, bez jedinice, dvojke i trojke, da u miraz ne nosim poniznost i da nikad nije kasno da odem, prijavim, suočim se i počnem bez ičega u rukama – sem sebe.
Između ćutnje u kojoj se prelio jedan čitav životni vek, prekide ona tu grobnu usahlost i kaže: "Treba promeniti zavese. Baš učadile."
"Treba", dodajem.
Je***, tetka, zavese. Hajde da gušimo to naličje tvog straha. Ne želim da se strovaljuješ niz padine tuge, hoću da ti pomognem; da znaš da imaš nekog svog ko te neće šamarati rukama nego ljubavlju.
Nisam joj to tada rekla. Nije mi dala da joj kažem. Oterala me iz svoje unesrećene panorame i sretale smo se na retkim porodičnim slavljima. Tada sam naučila da masnice ne prolaze za četiri nedelje; za četiri nedelje samo posvetle. Tada sam naučila da se masnice veštije kriju u svim onim kabinama za presvlačenje kada se nagneš da vidiš kako joj stoji, a ona će besno navući zastor i kazaće: "Izlazim, čekaj."
Tada sam naučila da isprva nećeš posumnjati i neće ti biti čudno što je na plus četrdeset u majici dugih rukava, ali sigurno će ti reći da joj je u poslednje vreme cirkulacija slaba.
Tada sam naučila da kad primetiš prvi izbijeni zub od udarca, uveriće te da su joj od trudnoće zubi oslabili i da je pukao kad je zagrizla jabuku. Nakon dvojke ćeš je terati da ode na stomatološki pregled, a nakon trojke nećeš sebi priznati da znaš pravi razlog.
Tada sam naučila da ćeš zapravo čekati da prođu očigledni tragovi nasilja i nećeš je viđati kao pre. Naprasno ćeš početi duže da radiš.
Tada sam naučila da ćeš čekati dugo da se ponovo rodi i ogoli tu pred tobom i kad to vreme konačno dođe, videćeš sve masnice ovog sveta koje mirišu na strah, i na sram, i na želju da krene ispočetka, ali potreban joj je garantni list da je od svega sada sigurna… pa i od tvog osuđivanja.
Tada sam naučila da je tetka samo jedna: ona će brinuti imaš li novca, je l’ bila plata ili će opsovati pitajući: "Šta će ti ove cigare", a uvek će ti u kaput gurnuti kutiju koju ćeš naći petog u mesecu. Ono nematerijalno što se dobija od nje nikada se ne meri jer je nesagledivo.
Tada sam naučila da se o nasilju razgovara kada žrtva smogne poslednje razbijene atome snage i tada će potražiti pomoć.
Kažem tetki danas uz kafu: "Je***, tetka, zavese. Kad učade, one se promene."
Tetka je promenila učađene zavese.
