Kad je izašao iz logora saznao je da mu je pobijena čitava porodica: Evo kako je živeo otac Ane Frank "Umesto da zagrlim ćerku, držao sam njene dnevnike"

Oto Frank je bio jedini član svoje porodice koji je preživeo Holokaust i kasnije je doneo tešku odluku da objavi dnevnike svoje ćerke Ane Frank.

Ta tragedija mnogima je približena u dnevnicima Ane Frank i to zahvaljujući njenom ocu, Otu Franku koji je te dnevnike objavio. 

Jedna od najsrceparajućih i najpoznatijih hronika ovog perioda, dnevnici Ane Frank, opisuju kako se njena porodica skrivala između 1942. i 1944. u Amsterdamu. Iako je Ana umrla tokom Holokausta u koncentracionom logoru Bergen-Belzen, njeni dnevnici su preživeli. A kada se Oto vratio iz sopstvenog zatvora, odlučio je da ih objavi.

Danas je priča Ane Frank dobro poznata širom sveta. Kroz njene dnevničke zapise, čitaoci svuda su mogli da steknu intimno razumevanje strašnih okolnosti kroz koje su ona i njena porodica - i preko njih, druge jevrejske porodice - prošli tokom ovog vremena.

Ali Oto Frank je bio više od samo tužnog oca — i njegova priča je svedočanstvo ljudske istrajnosti.

Otov Frankov život pre Holokausta

Rođen 12. maja 1889. u Frankfurtu, Oto Frank je bio drugo od četvoro dece koju su rodili Majkl Frank i Alis Beti Stern. Poticao je iz porodice liberalnih Jevreja. Cenili su jevrejske tradicije i praznike, ali nisu nužno poštovali svaki verski zakon.

Nakon što je Oto završio srednju školu, studirao je istoriju umetnosti u Hajdelbergu, a zatim je obavio nekoliko praksi u raznim bankama, kao i u robnoj kući Mejsis u Njujorku. Vratio se u Nemačku 1909. godine nakon iznenadne smrti svog oca, a zatim se prijavio u nemačku vojsku tokom Prvog svetskog rata. Oto je služio kao deo Lihtmestrupa, artiljerijske jedinice, na Zapadnom frontu.

Godine 1917, Oto je unapređen u čin poručnika i služio je u bici na Somi i bici kod Kambrea. Kada se rat završio nemačkim porazom, Oto je takođe odlikovan Gvozdenim krstom za svoju službu.

Po povratku, počeo je da radi u porodičnoj banci, a 1925. godine, 36-godišnji Oto Frank oženio se 25-godišnjom Edit Holander, naslednicom preduzeća za otpadne metale i industrijsku opremu. Godinu dana kasnije, 16. februara 1926. godine, rođena je njihova prva ćerka, Margo. Tri godine kasnije, 12. juna 1929. godine, Oto i Edit su dočekali svoju drugu ćerku, Anu.

Iste godine, Nemačku je teško pogodila globalna ekonomska kriza koja je izazvala Veliku depresiju i gurnula ljude širom sveta u siromaštvo. Upravo tokom ovog krhkog perioda, Adolf Hitler i nacistička partija, jašući na talasu nezadovoljstva, počeli su da dolaze na vlast.

Dolazak Adolfa Hitlera na vlast promenio je život u Nemačkoj — posebno za nemačke Jevreje. Edit i Oto Frank bili su toliko uznemireni rastućim antisemitizmom u svojoj zemlji da su odlučili da napuste Nemačku 1933. godine.

Preselili su se sa porodicom u Amsterdam, gde je Oto radio za kompaniju za pektin (koji se koristi za pravljenje džemova) pod nazivom Opekta, a Margo i Ana su pohađale holandske škole. Iako je porodici išlo dobro, stvari u Nemačkoj su se nastavile pogoršavati. I dok se Oto igrao idejom da pokuša da preseli porodicu u Veliku Britaniju, dogodila se Kristalna noć 1938. godine. Iste godine, Oto Frank je odlučio da njegova porodica treba da napusti Evropu u potpunosti.

Dodao je imena svoje porodice na listu čekanja za američke imigracione vize — ali to su bila samo četvoro od više od 200.000 Nemaca koji su pokušali da pobegnu u Sjedinjene Države. Imigracija je bila dug proces, a broj očajnih podnosilaca zahteva stvorio je zastoj.

Prošle su dve godine i, prema Memorijalnom muzeju holokausta Sjedinjenih Država, Oto još uvek nije bio intervjuisan od strane američkog konzulata. Onda su stvari postale mnogo gore. 10. maja 1940. godine, Adolf Hitler i nacisti su napali Belgiju, Holandiju i Francusku — uništivši zgradu američkog konzulata i listu čekanja za vizu i dovevši naciste na vrata porodice Frank. Nacisti su sproveli antisemitske zakone, zabranjujući Jevrejima da poseduju kompanije, na primer, i deportujući Jevreje u koncentracione logore.

Oto Frank je očajnički želeo da svoju porodicu odvoji od nacista. U aprilu 1941. godine, pisao je Natanu Štrausu Mlađem, sinu osnivača prodavnice „Mejsis“, sa kojim se Oto sprijateljio tokom svog boravka u Njujorku. Zamolio je Štrausa za pomoć — i Štraus je pristao da pokuša da ubrza proces imigracije porodice Frank.

Šest nedelja kasnije, 11. juna 1941. godine, Štraus je potpisao pet primeraka, izjavu pod zakletvom za porodicu Frank i pristao da sponzoriše njihovu imigraciju u Ameriku. Uprkos njegovoj žurbi, proces je odložen zbog novih pravila koje je uveo Stejt department SAD. Zatim je Nemačka naredila da se američki konzulati na teritorijama koje su okupirali nacisti zatvore - a kada su se SAD pridružile Drugom svetskom ratu nakon napada na Perl Harbor u decembru 1941. godine, imigracija u SAD je postala nemoguća.

„Šteta je što će za sada svi napori biti uzaludni jer američki konzulat u Roterdamu odlazi... Zato moramo da čekamo“, napisao je Oto Frank u sumornom pismu Štrausu. „Loša sreća, ali ne možemo se izbeći. Nadajmo se da će uslovi ponovo postati normalniji.“

Ipak, uslovi su se samo pogoršavali, i kada je postalo jasno da su Frankovi u neposrednoj opasnosti, preostala im je samo jedna opcija: da se sakriju.

Kako su se Frankovi krili od nacista dve godine?

U julu 1942. godine, Frankovi su dobili vest da će Margo biti poslata u radni logor u nacističkoj Nemačkoj — i odlučili su da odmah preduzmu akciju. Srećom, Oto Frank je planirao da se sakrije zajedno sa porodicom svog zaposlenog, Hermana van Pelsa, u zgradi svoje kompanije.

Uz pomoć nekoliko prijatelja i kolega, uključujući Mip Gis, Frankovi su se preselili u neku vrstu podruma skrivenu na adresi Prinsengraht 263.

6. jula 1942. Porodica van Pels im se pridružila nedelju dana kasnije, a osma osoba, Fric Pfefer, uselila se tog novembra. Iako trenutno zaštićeni od nacista, tenzije između osam ljudi koji su tamo živeli ubrzo su porasle.

„Mislili smo da će život sa porodicom mog partnera u našem skrovištu učiniti život manje monotonim“, kasnije je Oto prisećao života u tim uslovima, „ali nismo predvideli koliko će problema nastati zbog razlika u karakterima i pogledima.“

Uprkos napetosti, porodice su ostale skrivene zajedno više od dve godine. I Ana Frank, koja je počela da piše svoj dnevnik 14. juna 1942. godine, zabeležila je kakav je bio život.

„Očekujem da će vas zanimati da čujete kako je to skrivati se; pa, sve što mogu da kažem je da još uvek ne poznajem sebe“, napisala je Ana u svom dnevniku 11. jula 1942. godine. „Ne mislim da ću se ikada osećati kao kod kuće u ovoj kući, ali to ne znači da mi je ovo mrsko, više je kao da sam na odmoru u veoma neobičnom pansionu. Možda je to prilično lud način gledanja na skrivanje, ali tako mi se čini.“

Nažalost, Prinsengraht 263 je iznenada pretrpeo raciju 4. avgusta 1944. godine, a njegovi stanari su uhapšeni. Neko je izdao Frankove i ostale, ali do danas nije poznato ko je odao njihovo skrovište.

Porodica Frank i ostali su poslati u tranzitni logor Vesterbork, gde su muškarci i žene bili razdvojeni tokom dana. Mogli su da se viđaju noću, ali posle samo nekoliko nedelja ponovo su poslati, ovog puta u koncentracioni logor Aušvic. Muškarci i žene su ponovo razdvojeni, i ovog puta trajno.

Oto Frank nikada više nije video svoju porodicu živu.

Oto Frank, kao i većina ostalih muškaraca u logoru, u početku je bio primoran na rad, prvo je kopao šljunak, zatim gradio puteve, a na kraju ljuštio krompir. On i njegovi sagovornici su stvorili duboko srodstvo, i zahvaljujući njihovoj podršci - posebno podršci Petera van Pelsa - Oto je preživeo.

Razboleo se u novembru 1944. godine, što je značilo da više nije mogao da obavlja fizički rad. To se pokazalo kao blagoslov u to teško vreme. Oto Frank je prebačen u ambulantu gde je bio zaštićen od hladnoće, a zahvaljujući Peteru van Pelsu, mogao je da dobije dodatnu hranu. Ipak, brzo je gubio na težini. U svom najmršavljem stanju, težio je 50 kilograma.

Ali spas je došao 27. januara 1945. godine, kada je Sovjetska vojska stigla da oslobodi Aušvic.

Samo 10 dana ranije, SS je počeo da prazni logore, prisiljavajući zatvorenike da hodaju dok ne umru ili dok ne budu odvedeni u drugi logor, dok su nacisti pokušavali da očiste logore od svih dokaza o svojim zločinima. Peter van Pels je bio među onima koji su bili primorani da hodaju po snegu i na kraju je umro u koncentracionom logoru Mauthauzen u dobi od 18 godina.

Oto Frank je pošteđen ovog dugog hoda, ali to nije značilo da je bio bezbedan. On i ostali bolesni zatvorenici trebalo je da budu streljani, ali pošto su SS-ovci žurili da odu, odred je pozvan. U roku od nekoliko dana, logor je bio uglavnom napušten, osim 7.700 zatvorenika koji su ostali. Borili su se da se zagreju i dele hranu međusobno nedelju dana pre nego što su stigli Sovjeti.

Oslobađanje Sovjetske vojske označilo je kraj nacističke okupacije, a ubrzo nakon toga, Poljski Crveni krst je izgradio bolnicu za lečenje bolesnih zatvorenika. Oto Frank je bio jedan od ljudi koji su se oporavili. Konačno je napustio Aušvic 5. marta.

Odmah je krenuo da traži svoju porodicu.

Po povratku u Amsterdam, Oto Frank se ponovo povezao sa Mip Gis i saznao da je on jedini preživeli iz svoje porodice. Nešto drugo je, međutim, takođe preživelo - Anin dnevnik. Gis ga je sačuvala, planirajući da ga da Ani kada se vrati.

Umesto toga, ona je dnevnik dala Otu.

Iako je čitanje njenog dnevnika bilo bolno, bilo je i katarzično. Oto je znao da njegova ćerka jednog dana želi da objavi svoje spise, pa je, nakon početnog oklevanja, sastavio njen dnevnik u rukopis.

Danas je „Dnevnik jedne devojke“ Ane Frank pročitalo više od 30 miliona ljudi širom sveta i preveden je na više od 70 jezika. U mnogim školama je obavezna lektira.

Oto je govorio o Aninom dnevniku u intervjuu iz 1979. godine, nazivajući ga „testamentom“ i „porukom protiv rasizma, antisemitizma i za razumevanje ljudi“. Umro je od raka pluća godinu dana kasnije, 19. avgusta 1980. godine, u Birsfeldenu, u Švajcarskoj.

U istom intervjuu, Oto Frank je izjavio: „Nažalost, čovečanstvo generalno ne uči iz prošlosti. Ali oni koji mogu, moraju doprineti većem razumevanju istog, kako bi se lekcije mogle naučiti iz prošlosti. Još uvek svakodnevno dobijam pisma od čitalaca širom sveta o Aninom dnevniku... Zato zaista mogu reći da je Anin dnevnik ljudski dokument. Njegov sadržaj dotiče ljude, bez obzira gde žive.“