Malo znamo o jednoj zabranjenoj ljubavi u Osmanskom carstvu. I ako ih je bilo mnogo, ljubavi koje su se protivile strogim pravilima carstva, jedna je ostavila vidljiv nam trag i dan danas.
Reč je o ljubavi iz najveličanstvenijeg doba Osmanskog carstva, koja se dogodila između kćerke jedinice sultana Sulejmana, Mihrimah sultanije i Mimara Sinana, najuglednijeg arhitekte u tadašnjem moćnom Osmanskom carstvu.
Sultan Sulejman je bio presrećan kada mu je, posle sinova, Hurem sultanija rodila ćerku. Ime Mihrimah, koje znači Sunce i Mesec, izabrala je sultanova majka, a lično je bebi na uho šapnuo sultan.
Ostvarenje najgenijalnijeg arhitekte svih vremena Mimara Sinana je džamija u istanbulskom kvartu Uskudar i Edirnekapi, koje je sagradio za kćerku sultana Sulejmana Mihrimah sultaniju i predstavlja jednu vrsta tihog krika.
Prvi susret Mihrimah sultanije i arhitekte Mimara Sinana
Njihov prvi susret je bio kada su se ove dve usamljene osobe srele u sultanovom dvoru nakon pohoda na Mađarsku, kojem je Mimar Sinan služio gradeći neverovatnom brzinom i sposobnošću most na reci Prut. Mihrimah sultanija je od čuvenog arhitekte zatražila da u njeno ime sagradi džamiju na Uskudaru. Slavni akhitekta, zaljubljen u sultaniju, odmah je počeo graditi jednu od najlepših džamija. Situacija nije bila drugačija ni za Mihrimah sultaniju. Usamljena u seni dinastije tražila je utehu za njenu bol.
Mimar Sinan je, pak, bio usamljen među drugim arhitektima zbog njegovih sposobnosti i ostao je sam u senci njegovih veličanstvenih dela koja su se proslavila od istoka do zapada Osmanskog carstva.
Mihrimah je za arhitektu bila tajna koju je krio od svih, ona je po danu bila njegovo Sunce (mihri), a noću mesec (mah). Međutim, nije im dozvoljeno da budu zajedno.
Sinan jednom prilikom odlazi da kontroliše gradilišta u Bursi, i rizikujući da bude udaljen sa pozicije glavnog arhitekte, odlučio je da izađe pred sultana Sulejmana. Njegova želja je bila da se zaprosi njegovu ćerku. Iako je sultan Sulejman uvažio njegovu želju i saslušao zahtev svog glavnog arhitekte, ubeđen od strane Hurem sultanije, ipak, se odlučio za Rustem pašu.
Mimar Sinan je tu vest saznao lično od sultana. Bio je skrhan tom vešću jer je Mihrimah izgubio zauvek.
To nije bio kraj njihovim mukama, kao važna ličnost Osmanskog carstva morao je prisustvovati svadbi svoje ljubavi i gledati je kako zauvek odlazi drugom čoveku.
Kako je preživeo i šta je u sebi mislio, i koju je bol potiskivao mozemo i danas videti na prelepoj građevini. Njegova jedina uteha je bila džamija na Uskudaru koju je gradio za Mihrimah. Iako neki tvrde da je s namerom uradio suprotno željama mlade sultanije, da bi je bar tako povredio, drugi kažu da je džamiju uradio baš tako skromno i bez puno kičastih detalja da bi pokazao svu njenu elegatnost, i otmenost. Baš onako kako je on doživljavao lepotu i plemenito držanje lepe sultanije.
Politički brak Mihrimah sultanije
Godine su prolazile i sultanija je odrasla. Kao i sve ostale žene u porodici, ona je sklopila politički brak. Iako je bila kćerka sultana Sulejmana, dobrobit države je bila prioritet. Svakako je njena majka Hurem sultanija, inače vrlo uticajna ličnost u državnoj politici, već bila odabrala svog zeta. Bio je to jedan od njenih saradnika, guverner Diyarbakira Rustem paša, poturčeni Hrvat poreklom iz Dalmacije, koji je još kao dete otet od svoje porodice. Sa njim je imala četvoro dece: Ajšе Humašah sultanija, Sultanzadе Mеhmеd, Sultanzadе Murat, Sultanzadе Osman.
