Godina 1991. Grupa ljudi smeštena je u potpunu izolaciju u kupolu. Započeo je eksperiment koji je imao za cilj da vidi da li mogu ljudi živeti na drugim planetama.
Evo šta se dešavalo iza zatvorenih vrata:
1987. godine, uspred pustinje Sonora, u državi Arizona, započela je gradnja futurističkog objekta od stakla i metala, nazvana "Biosfera 2". Ova zgrada je bila tako dobro napravljena da nije puštala ni dašak vazduha napolje ili unutra. Cilj je bio da se stvori samoregulišući sistem unutar Zemlje.
Osnovni sistemi bili su pod zemljom. Bilo je cevi za cirkulirajućom vodom za grejanje i piće, a postojala su i džinovska "pluća" koja su morala da nadoknade kompresiju i vazduh koji se zagreva tokom dana, a hladi tokom noći. Pored toga, da bi sprečili bilo kakvo prodiranje spolja (osim sunčeve svetlosti), sve zgrade su bile izolovanje posebnim panelima debelog metala koji su težili oko 50 tona.
Unutar je zgrada bila podeljena na 7 oblasti nazvane biomi. Svaka od njih je imala različite uslove koji su prisutni na Zemlji: prašuma, maglovita pustinja, možvara, okean sa koralnim grebenom i savane.
Postojala su dva antropogena bioma, od kojih je jedan obuhvatao ljudsko stanište, a drugi poljoprivredni sistem za uzgoj hrane.
10 navika koje oštećuju mozak i uništavaju pamćenje: Svakodnevno radimo mnoge od njih!
26. septembra 1991. godine grupa od 4 muškarca i 4 žene ušla je na vrata Biosfere 2. Zajedno sa njima, bilo je oko 3000 vrste životinja i biljaka, uključujući drveće i insekte. Biosferci - tako su se zvali učesnici - mogli su da uzgoje za sebe hranu: zasadili su pirinač; kropir; repu; banane i papaju. Nije korišćeno nikakvo hemijsko đubrivo, jer je moglo negativno uticati na zdravlje izolovanih ljudi.
Doktor Roj Valford, koji je bio jedan od učesnika misije, kreirao je dijetu koja je 83% bila biljna hrana. U to vreme rado je na pokušaju produžavanja života kod ljudi koji su bili uključeni u eksperiment. Zanimljivo je bilo to što je ishrana bazirana na slatkom krompiru imala čudan uticaj na učesnike: jedna od žena dobila je narandžasti pigment kože.
Retko, možda jednom nedeljno biosferci su jeli piletinu ili ribu. Pilići su uzgajani u poljoprivrednom biomu, a ribe u okeanskom biomu. Džejn Pojtner se seća da su svi učesnici lizali tanjire kako ne bi izgubili nijedan hranljivi sastojak.
Iako su se tokom prve godine misije svi učesnici žalili da su gladni ili su izgubili oko 1/6 telesne težine (jedan od njih Tejber Makalum, izgubio je 59 kilograma), nakon završetka eksperimenta, utvrđeno je da se zdravstveno stanje svih učesnika znatno poboljšalo.
Kad roditelji ostare: Evo kako da brinete o njima, a da nikome ne bude teško!
Kako su započeli drugu godinu pod kupolom, njihova težina se stabilizovala, iako su i dalje uglavnom bili gladni. Pored toga, medicinski testovi sprovedeni izvan Bosfere 2 pokazali su da se metabolizam svakog od učesnika poboljšao.
Kako skoro dve godine nisu jeli meso, ili su ga veoma malo jeli, članovi eksperimenta su izgubili fermente koji su zaduženi za probavljanje mesa.
Najjače biljke su se zaista dobro snašle u izolovanom prostoru. Ali drveće koje je bilo u prašumi i savani imalo je težak period. U prirodi, zahvaljujući vetrovima, drveće postaje jače, a kada nema vetra (a u kupoli ga nema) drveće postaje tanko i debla se sama rasipaju pod sopstvenom težinom. Pored toga, drveću je nedostajalo sunčeve svetlosti i lišće je postajalo žuto.
Ali izolacija nije prijala životinjama. Većina njih je uginula prilikom prve godine eksperimenta. Ali žohari su se razmnožavali brzo i jeli su insekte koji su bili zaduženi za oplodnju biljaka. Paraziti su se veoma brzo razmnožavali.
Zanimljiva je činjenica što su svi biomi počeli da liče na savane, jer se voda koja je isparavala kondezovala i vraćala natrag kao kiša.
Najveći problem učesnika (osim toga što su stalno bili gladni) je to što nisu imali dovoljno kiseonika. To je uslovilo da se učesnici brže zamaraju; imali su apneju dok su spavali i td.
I doktor Roj Volford, koji je već imao oko 70 godina, imao je pad mentalne oštrine. Zbog toga su rukovodioci projekta spolja odlučili da potajno dodaju više kiseonika u kupolu.
Biosferci Taber i Dežjn, koji su se zabavljali pre početka eksperimenta i venčali se nekoliko meseci nakon napuštanja biosfere 2, setili su se da su jednom osetili nizak nivo kiseonika. Bilo je to 1992. godine, tokom pomračenja sunca koje je trajalo 30 minuta.
Ovaj prirodni fenomen ljudi izvan biosfere 2 nisu osetili, ali u biosferi 2 biljke su prestale da prizvode kiseonik jer su ostale bez sunčeve svetlosti.
Ni odnosi među bosfercima nisu bili dobri. Džejn je rekla da su se krajem prve godnie članovi razdvojili u dve grupe: jedna grupa je smatrala da deo posla treba da obavljaju naučnici spolja, dok je druga grupa bila toga stava da sve mora biti savršeno i bez pomoći spolja.
Međutim, svi su se složili da šteta nanesena Biosferi 2 može da utiče na svakog člana unutar nje. Zbog toga su uprkos svim sukobima i nesuglasicama, pokušali da efikasno sarađuju kako bi sačuvali svoje zdravlje i životnu sredinu tokom dve godine.
Jedan od psihologa koji je sarađivao sa učesnicima eksperimenta po završetku je rekao: " Da sam se izgubio u Amazoniji i tražio vodiča koji će me izbaviti, tada bih uzeo biosferce da mi pomognu."
Međutim, čak i mnogo godina nakon eksperimenta, učesnici gotovo ne komubniciraju i ne osećaju se prijatno jedni pored drugih.
6. septembra 1993. godine, otvorila su se vrata kupole i bosferci su napustili izolaciju. Do tog trenutka, društvo je već imalo negativno mišljenje o onome što se događalo ispod kupole. Ljudi su mislili da eksperiment nema nikakve veze sa naukom i činjenica da je dodat kiseonik, dodatno je uništila ugled eksperimenta. Misija se smatrala neuspešnom.
Nakon izlaska Džejn je rekla: "Prva stvar koja se desila je da sam umirala od želje da zagrlim prijatelje i porodicu. Druga stvar je da sam imala veliku zabavu i gomilu ljudi oko sebe, to veče po izlasku. Sledeće jutro sam izašla iz kuće i videla te gomile smeća okolo. Mi u bosferi 2 nismo imali smeće, sve smo reciklirali. A onda odeš u radnju da kupiš stvari i šokiraš se šta sve tamo ima."
Danas ova zgrada priprada Univerzitetu u Arizoni i koristi se za različite eksperimente vezane za biologiju i ekologiju.
Pored toga, turisti mogu da uđu u kupoli i vide reči jednog od učesnika napisane unutar kupole:
"Tek ovde smo konačno shvatili koliko smo zavisni od okoline. Ako nema drveća, nećemo imati šta da dišemo, a ako je voda kontaminirana, nećemo imati šta da pijemo."
Neverovatan eksperiment: Ovaj par 3 godine jede samo voće, ne pere zube, evo šta se desilo! (FOTO)
