Miroslav Mika Antić je bio srpski pesnik, novinar, reditelj koji je ostao upamćen kao večiti dečak domaće poezije.
Rođen je 14. marta 1932. godine, a prvi put u književnosti se pojavio sa 16 godina.
Osnovnu školu pohođao je u Mokrinu, a od 1941. godine u Pančevu, gde se sa porodicom preselio i završio gimnaziju.
Bio je beom koji je uživao u kafanskom životu. Ovaj izuzetni pesnik i liričar objavio je više od 30 knjiga, a radio je i na filmovima "Sveti pesak", "Doručak sa đavolom".
Poznate su i njegove zbirke pesama: Ispričano za proleće, Plavo nebo, Riždestvo tvoje, Psovke nežnosti, Koncert za 1001 bubanj, Garavi sokak, a možda su široj publici najpoznatije ostale njegove pesme za decu: Plavi čuperak, Poslednja bajka, Nasmejani svetm šašava knjiga, Prva ljubav, Svašta umem.
Ženio se tri puta i iz brakova, imao šestoro dece.
Preminuo je u junu 1986. godine nakon duže bolesti. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika.
Činjenicu da više ne može da govori pesnik je teško podneo. Mnogo je pio i, skoro fanatično, slikao. Mora da je znao da mu se zemaljski život bliži kraju jer se pobrinuo da ga uredi i završi svoje poslove na ovom svetu.
Iste noći kada je umro, u ruke Dude iz komšiluka stiglo je pismo pisano Mikinim urednim rukopisom. Poslednja želja pesnika bila je samo jedna - da ga poštede suvišnih konvencija.
Poslednju želju napisao je na ceduljici uoči smrti:
“Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu”.
Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem: Neponovljivi Miroslav Mika Antić!
BESMRTNA PESMA
Ako ti jave: umro sam, a bio sam ti drag, onda će u tebi odjednom nešto posiveti. Na trepavici magla. Na usni pepeljast trag. Da li si uopšte ponekad mislio šta znači živeti?
Ako ti jave: umro sam evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti. I korov će me skriti. A ja ću za to vreme leteti visoko… Visoko.
Zar misliš da moja ruka, koleno, ili glava može da bude sutra koren breze il’ trava? Ako ti jave: umro sam, ne veruj to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag.
Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim, i živim.
Ovako je umro Mika Antić: Sahranili su ga sa rukama umočenim u zlatni prah!
(Stil.Kurir)
