Iako već više od dvadeset godina živi u Londonu, Luna iz Kruševca nikada nije prekinula svoju vezu sa domovinom. U njenom srcu i dalje žive uspomene na rodni kraj, duboko ukorenjene vrednosti i poštovanje prema tradiciji iz koje je potekla. Život u inostranstvu bio je pun izazova – novi jezik, drugačija kultura, neizvesna budućnost – ali nijednog trenutka nije zaboravila ko je i odakle dolazi. Među svim mestima koja za nju imaju poseban značaj, jedno zauzima posebno mesto – manastir Ostrog.
Ovaj svetionik pravoslavlja, uklesan u stenu crnogorskih planina, za Lunu je mnogo više od svetilišta – to je duhovna tačka povratka sebi. Tokom prethodnih godina, tri puta je uspešno posetila Ostrog sa svojom decom, želeći da i njih upozna sa izvorima vere i duhovne snage. Verovala je da se upravo među belim zidinama ovog manastira može pronaći onaj istinski unutrašnji mir.
Međutim, nakon treće posete, usledio je dug period ispunjen pokušajima da se ponovo zaputi ka ovom svetom mestu – pokušajima koji su se svaki put, iz različitih razloga, izjalovili. Nije bilo prepreke koju nije pokušala da zaobiđe – planirala je unapred, oslanjala se na turističke agencije, tražila društvo za putovanja, ali svaki korak prema Ostrogu bio je na neki način osujećen. Ponekad bi naišle porodične obaveze, ponekad iznenadne situacije, a ponekad samo osećaj da „još nije vreme“.
„Ostavila sam dobro plaćen posao u Direkciji za urbanizam u Kruševcu i sa decom – sinom i ćerkom, blizancima – krenula u nepoznato, u London. Bilo je to putovanje puno neizvesnosti. Nismo znali šta nas čeka, kako ćemo se snaći, ali smo verovali. Bilo nam je potrebno pet godina da stanemo na noge i osetimo sigurnost“, priseća se Luna sa setom.
Kako su godine prolazile, tako je i njena čežnja da ponovo kroči na tlo Ostroga postajala sve snažnija. Ipak, uprkos iskrenoj želji, svemir kao da joj nije davao znak da je pravo vreme. Sve dok jednog dana, sasvim iznenada, nije došao taj trenutak. Bez mnogo razmišljanja, zajedno sa dve prijateljice, odlučila je da krene. Sve je išlo glatko – avionske karte su kupljene bez problema, smeštaj rezervisan, prevoz do manastira obezbeđen.
„Nikada neću zaboraviti to putovanje. Kao da nas je neka nevidljiva ruka vodila. Sve se desilo bez zastoja, bez ikakvih teškoća. Kada smo stigle u dvorište manastira, kao da je svaki teret sa mojih leđa pao. Osetila sam spokoj koji se ne može rečima opisati“, priča Luna, sa toplinom u glasu.
Posebno joj je u sećanju ostao razgovor sa jednim od monaha, koji joj je pomogao da se oslobodi tereta koji je godinama nosila u sebi. Tada je prvi put čula za prirodni fenomen unutar stene, o kom se retko govori. „Monah mi je rekao da postoje rupe u steni. Uzeo je moju ruku, ubacio u jednu od njih – i unutra je bila voda. Usred kamena – voda! Pravo čudo“, priseća se Luna sa iskrenim divljenjem.
Manastir Ostrog, uprkos velikom broju posetilaca, odiše tišinom i mirom. U njegovim zidinama oseća se prisustvo nečeg višeg, nečeg uzvišenog. Mošti Svetog Vasilija, koje počivaju u manastiru, zrače posebnom energijom i duhovnom snagom koja ostavlja dubok utisak na svakog hodočasnika.
Pravila ponašanja su jasna – žene treba da budu pristojno obučene, u suknjama i sa maramama na glavi, dok muškarci treba da nose duge pantalone i majice sa rukavima. Vernici često donose darove za manastir – osnovne životne potrepštine poput kafe, ulja, šećera – kao i dobrovoljne priloge. U manastirskoj prodavnici mogu se kupiti osvećena voda i ulje iz kandila, jedine stvari koje je dozvoljeno poneti iz svetilišta. Po verovanju, ništa što pripada manastiru ne sme se iznositi – ni kamen, ni cvet.
Luna takođe govori o lepom običaju koji je zatekla – vernici ostavljaju stvari svojih bližnjih, kako bi i one „prenoćile“ pored moštiju Svetog Vasilija, verujući da će tako dobiti blagoslov. Ujutru ih odnose onima koji nisu mogli da dođu. Često se mogu videti ljudi koji donose vunene čarape, ulje i vino – darovi za sveca za kojeg se veruje da svake noći obilazi manastir. Monasi, kažu, ujutru zatiču crne tragove na njegovim čarapama.
Na pitanje ko sme da poseti Ostrog, Luna sa sigurnošću kaže: „Svi su dobrodošli – ako dolaze čistog srca.“ Jer, manastir Ostrog nije samo mesto molitve, već i utočište za dušu, prostor u kojem mnogi pronađu odgovore na svoja najdublja pitanja, gde se bol pretvara u snagu, a vera u život.
