PROČITAJTE, JET TO MOŽE BITI I NEKO VAMA BLIZAK...

VESNA STANOJEVIĆ, KORDINATOR SIGURNE KUĆE: Zbog OVOG SLUČAJA sam požalila što smrtna kazna u Srbiji ne postoji!

25. novembra tradicionalno se obeležava međunarodni Dan nasilja nad ženama. Ali, osim toga dana, kad se tome prida najveća važnost, da li se istinski nešto menja u našem društvu, u našoj svesti...Da li je tim ženama, deci, bakama imalo bolje - i čuje li se njihov glas jače ove 2021. godine?

Lifestyle
08:40h Autor:
Foto: StiL.kurir.rs

Nasilje nad ženama, decom i nemoćnima jedna je od najosteljivijih i najtežih društvenih tema. A, nažalost, svedoci smo da se nasilje dešava svuda oko nas, i to prečesto- i ponekad se čini u konstantno eskalirajućem obliku.

Čini se da ne prođe nijedna nedelja, a da u crnoj hronici ne pročitamo naslov poput: Muž pretukao ženu pre decom, Otac polomio lobanju trogodišnjem sinu, Muškarac ubio ženu i dvoje dece, pa presudio sebi, Muž upucao ženu, pa se ubio…

Ovakve jezive vesti stižu do nas češće nego što bi iko od nas želeo. I bez obzira na to što se svest o sprečavanju nasilja nad ženama širi poslednjih godina, što su doneti brojni zakoni u ovoj oblasti, počevši od Zakona o sprečavanju nasilja i uvođenja u ZKP (Zakon o krivičnom postupku) dela “nasilništa” , i što su ljudi mnogo više informisani o pojmu nasilja i njegovim strašnim posledicama, deluje da nasilje ne jenjava.

Zašto?

Da li se zakon ne implementira na adekvatan način, da li smo zakazali kao društvo, da li je naša svest o tome i dalje paušalna, da li se plašimo da učinimo nešto kada vidimo da dečko šamara svoju devojku na sred ulice – i zašto, da li okrećemo glavu jer nam je tako lakše? Sve su to pitanja koja i dalje izjedaju srpsko društvo, ali još više žrtve nasilja koje zbog ovakvih stavova i obrazaca ponašanja, trpe dvostruko zlostavljanje – i od zlostavljača od sredine, koja bi trebalo da bude bezuslovno na njihovoj strani i od najveće moguće pomoći.

O ovom kolosalnom problemu i kako se izboriti za pravo na život bez nasilja, kao i o strašnim primerima kojima je svedočila tokom tri decenije duge karijere, za Stil govori Vesna Stanojević, kordinatorka Sigurne kuće.

Stil: Pandemija korona virusa poremetila je svet i promenila sve, morali smo da se prilagodimo na nove, i ne baš tako normalne i za čoveka prirodne situacije, kakva je zatvorenost, ograničenje slobode kretanja, fizička udaljenost, ali cela ta situacija sa sobom je donela i veliku dozu neizvesnosti, straha, anksioznosti – kako je uticala na učestalost nasilja u porodici?

Vesna Stanojević: Pandemija nije mnogo uticala na nas, mi smo, za neverovati, prošle godine imali jednu relativno mirnu godinu, uslovno rečeno, pogotovo s obzirom na to da su žene zbog pandemije više vremena bile zatvorene u kućama sa svojim partnerima i bili su neminovno upućeni jedno na drugo. Nismo imali nove žene i nijednu ženu koja se vratila nasilniku. Ali, od nove godine se stanje znatno pogoršalo, mnogo žena nam se javilo, mnogo žena je prijavilo nasilje. Izgleda da su te sitacije i to vreme koje su oni proveli zajedno tokom lokdauna, a nisu želeli da ga provedu zajedno, ove godine došli na naplatu. Jer tada su ljudi mnogo više brinuli o zdravlju, što je bilo jedna vrsta distrakcije od nasilja, ali kako se sve otvorilo – tako se ponovo otvorio problem sa nasiljem. Priliv u sigurne kuće se jako povećao i imali smo neke zaista neuobičajene situacije. Inače, imali smo i slučajeve zaražavanja korona virusom, ali sve je proteklo kako treba, sve su žene vakcinisane i okruženje u kome se nalaze je potpuno bezbedno.

U razgovoru sa Vesnom Stanojević otkrili smo brojne potresne činjenice
U razgovoru sa Vesnom Stanojević otkrili smo brojne potresne činjenice foto: StiL.kurir.rs

Stil: Ovom problematikom se bavite više od 30 godina, da li postoji nešto sa čime se do sada niste susreli ili što vas i dan danas šokira ili iznenadi?

V.S: Nema ničega sa čime se mi nismo susreli. Sve smo mi videli do sada. Možda neki detalji gde i mi same kažemo – "Bože, da li je ovo moguće?" Ali to je zaista ekstremno retko. Nažalost, videli smo gore od goreg...

Stil: Kada žena odluči da zatraži vašu pomoć, kada vam se obrati, šta su prvi koraci- šta je očekuje na vratima Sigurne kuće i koliko se njen život menja od tog trenutka?

V.S: Žene, kada nam se obrate, najpre dolaze u naše radne prostorije na razgovor, gde mi procenjujemo da li je žena kandidat za Sigurnu kuću, da li joj je potrebna ta vrsta zaštite. Jer, puno puta nam se javljaju žene žrtve socijalnog stanja, a ne nasilja, a mi takve žene ne možemo da primimo. Imamo i dosta žena psihijatrijskih sličajeva koje nam se javljaju, i mi nažalost takve žene ne možemo i ne smemo da primimo, jer mi ne znamo kako će se ona ponašati u kolektivu, jer Sigirna kuća nije izolovana ustanova i mi njoj ne možemo da priuštimo zasebnu sobu i lekarski nadzor. Mi moramo da brinemo i o ostalim štićenicima, a u toj situaciji to ne bi bilo moguće. Takve žene, žrtve nasilja, trebalo bi klinički i institucionalno da budu zbrinjavane. Mi u Srbiji to nemamo i takve žene su, na kraju, zapravo žrtve višestrukog nasilja, pre svega od stane nasilnika, vrlo često i roditelja od kojih ne dobiju podršku za odluku koju su donele, a onda i od strane države, koja ne prepoznaje njihovu bezizlaznu situaciju i ne zbrinjava ih sistemski.

Stil: U kakvom psihičkom stanju su žene koje donesu odluku da napuste nasilno okruženje i koje vam se obrate za pomoć?

V.S: One su pre svega tužne, povređene, plačljive, uplašene, neraspoložene, razočarane... Ali nije njihovo stanje takvo da zahteva neki poseban tratman, pored redovnog. Ali, sa druge strane, mi imamo žene koje su trpeći dugogodišnje nasilje obolele od psihosomatskih oboljenja. Mi imamo veliki broj žena koje su zbog situacije u kojoj su živele, obolele od dijabetesa, bolesti štitne žlezde, visokog pritiska, odolele od karcinoma...kojima je neophodna konstantna lekarska nega. Tu dolazimo do toga da ne možemo odvojiti psihu od somatike. One dobijaju pomoć, kako lekara, tako i psihoterapeuta, jer to su osobe koje nisu imale nikome na svetu da se obrate osim nama, jer verovali ili ne - u velikom broju slučajeva izostaje čak i podršaka dece i najbližih.

Te žene nemaju ni jedan način da se odvoje, nemaju ni materijalno, ni sa kim ni sa čime, ni gde, a deca neće da se deranžiraju jer se "roditelji ne slažu". Često kažu, "pustite me da živim svoj život, to su vaši problemi". To možda donekle može da se razume, u nekim normalnijim okolnostima, ali u situacijama gde vaša majka ili baka trpi višegodišnje fizičko i psihološko nasilje, a vi od toga okrećete glavu, to je potpuno neshvatljivo!

Tako da, verujte, modrica na licu žene koja dođe kod nas je najmanji problem u celoj situaciji...

Vesna Stanojević
foto: StiL.kurir.rs

Stil: Koliko su duboke psihološke posledice nasilja?

V.S: To kolike će posledice nasilje ostaviti na ženu, dugoročno zavisi, i individialno je, jer smo svi mi različiti. Neminovo je da nasilje ostavi trajne posledice, samo je pitanje kolike će one biti i kako će se ispoljiti. Stres je okidač za mnoge bolesti, a te žene su živele pod stesom dovoljno dugo da obole na najrazličitije načine.

Stil: Kako izgleda profil nasilnika- ko su ljudi koji zlostavljaju žene i decu, stare i nemoćne?

V.S: Nasilje nema profil, ni profesiju, ni titulu. Nasilnici su iz potpuno različitih socijalnih i profesionalnih i obrazovnih miljea. Nasilnik može biti neko za koga okolina smatra da je šarmantan, duhovit, prepun divnih reči za svoju porodicu, ali kada se vrata te kuće zatvore, to je potpuno druga priča. To je nešto pout Doktora Džekila i Mister Hajda. Mi smo u praksi imali od doktora nauka, lekara, profesora, do vozača tramvaja, taksista i fizičkih radnika. Svi mogu biti zlostavljači, bez obzira na profesiju, materijalno stanje ili društveni status!

Stil: Kako žena može da prepozna nasilnika, koji su to indikatori?

V.S: Žena sve može da prepozna, samo što to najčešće neće, odnosno ne želi, jer želi da zadrži iluziju da je on onakav kakav ona želi da on bude. Žena želi da vidi onu njegovu lepu stranu u koju se nekada zaljubila.

Teško je prihvatiti činjnicu da si pogrešio, da si veliki deo života dao nekome ko je zapravo monstrum. Upravo zato, žene svesno zanemaruju jasne znakove, u želji da veruju da je to "samo trenutak" i da će se "onaj stari vratiti", a nisu svesne da onaj stari nikada nije ni postojao.

Na početku on je divan i krasan, vodi vas u pozorište, izvodi na večere, govori vam sve što se oduvek želeli da čujete, ali kako vreme prolazi, počinje da se pojavljuje i njegova mračna strana, jer takve osobe ne mogu dugo da je kriju. Kriju je zapravo samo onoliko dugo dok nisu sigurni da su "prisvojili" žrtvu.

Naravno, postoje jasni znaci, to je na prvom mestu pogled koji nasilnici četo upućuju ženama – pogled koji upućuje sa dozom mržnje govori "ako me ne poslušaš, neće te biti","videćeš ti", "platićeš mi...". Tu je zatim patološka ljubomora i razne vrste zabrana, tipa, "nećeš u tome izaći iz kuće" ili "ako to obučeš, zažalićeš"...Tu je zatim kratak fitilj u ponašanju – on brzo plane u svakodnevnim situacijama, kakva je, recimo, saobraćaj - i ima preterane reakcije u nekim krajnje benignim situacijama.

Kada ste sa nekim svakoga dana, vi te stvari vidite i na nekom nivou svesti vam je sve jasno, ali žene to ne žele da vide i prelaze preko toga u nadi da će on biti bolji i da će se promeniti, a to se, nažalost, nikada ne desi!

On nema razloga da se menja, on smatra de je idealan takav kakav jeste, da je superioran. On je dominantan i on očekuje da se žena prilagodi njemu i da ga slepo sluša, i iz tih razloga kasnije dolazi do tih velikih svađa, agresije i dalje neminovno -nasilja.

Stil: Kolika je svest društva i samih žena žrtava nasilja o nasilju i koliko toga se promeilo poslednjih deceniju ili dve unazad?

V.S: Ja radim ovo 30 godina, i sa tog aspekta mogu da kažem da su se stvari mnogo promenile. Mnogo su se žene osamostalile, ohrabrile, mnogo češće traže pomoć i prijavljuju nasilje, to je ta neka lepa strana priče. Mnogi su zakoni doneti...Međutim, kada vidite šta se sve dešava ženama, kako žene prolaze i kako to nikoga nije briga, onda se stvarno pitam gde smo mi- i deluje mi kao da ništa nije urađeno!

'Zid nasilja' u kancelariji Vesne Stanojević podsetnik je na strahote koje se dešavaju pred našim očima
"Zid nasilja" u kancelariji Vesne Stanojević podsetnik je na strahote koje se dešavaju pred našim očima foto: StiL.kurir.rs

Stil: Kako gledate na veliku dozu indolentnosti i nezainteresovanosti pojedinca ili zajednice za problem zlostavljanja?

V.S: Deluje kao da smo nekao oguglali na strašne stvari i slike koje čujemo i vidimo, a često smo skloni i da okreno glavu kada nam se nasilje dešava pred očima. Ja stalno uzimam taj primer žene iz Zablaća kod Čačka, koja se boji trenutka kad joj suprug bude pušten i zatvora, jer ne zna šta je čeka. Po meni, ne postoji mogućnost da on izađe iz zatvora narednih 20 godina, ali on izlazi nakon dva meseca i, naravno, ona ne zna šta će. Sredina ne ume da prepozna težinu jedne ovakve situacije. Ona se boji da će je on ubiti, ona ima četvoro dece. Možda i neće, ali dovoljno je da ona oseća takav strah. Kada je on uhapšen, svi su otprilike znali kakav je, kako se ponašao i šta je radio, ali niko nije digao glas, ma ni reč rekao. Eto, to vam je jedan primer u malom, kako mi u Srbiji tretiramo nasilje.

Dakle, ne možete mi reći da u jednom selu ili malom mestu, gde svi znaju ko je šta kuvao za ručak, ne znaju da je neko žrtva nasilja. To nemoj niko da mi priča, jer znam da nije istina. Istina je da okrećemo glavu!

Znate, nije važno da li je u pitanju zgrada na Zvezdari ili neko selo u Srbiji to je potpuno ista priča.

Tužna je činjenica da u velikom broju slučajeva i roditelji nedaekvatno reaguju, govoreći žrtvi: "Pa eto, on je takav, ti si ga birala, sad ćuti i trpi, gde ćeš ako ga ostaviš, šta će reći ljudi..."i slično. Verujte da se često dešava i da roditelji kažu da žena može da se vrati kući, ali bez dece, jer to su njegova deca i ona nema prava da ih odvede od oca. I onda žena trpi, jer izlaza nema. To je nešto što ju je naučila majka, koja joj govori: "Pa ti misliš da je meni sa tvojim ocem bilo bajno, pa i on je pio, pa znao da me ćušne, svašta radio...ali, evo sad je došao u neke godine i smirio se. I onda žena, u tom bezizlazu, ostaje i čeka da i njen zlostavljač dođe "u neke godine", kada će konačno prestati da je psihički i fizički ugrožava.

Stil: Kakav je situacija po pitanju nasilja u zemljama regiona, i gde se Srbija nalazi u odnosu na region?

V.S: Nemamo mi baš egzaktne podatke o tome. Znate, do nas uglavnom dođu samo vesti o ekstremnim situacijama, poput one iz Hrvatske, kada je otac bacio svoju decu sa terase, ali o drugim, manje šokantnim slučajevima se uglavnom ne zna. Inače, to se prećutkuje, jer svi vole da se za njih misli kako su fini, a eto - mi smo primitivni, a to nije tako, jer je sve to manje više isto. To sve zavisi šta koja zemlja od podataka da na uvid, a to se razlikuje.

Stil: Vlada to mišljenje i često smo u prilici da ga čujemo "ma hajde, samo joj je udario šamar, pa nije to nasilje, to je vaspitno..."Kako vidite takav jedan rezon u 21. veku?

V.S: Pa kako mogu to da vidim?! To je jezivo. Vi imate mlade momke koji tako misle, pravljene su čak i razne ankete na fakultetima i u srednjim školama koje su poražavajuće. Rađena je anketa da li u nekim situacijama treba udariti ženu, i skoro svaki odgovor je – da! Pa, o čemu mi onda ovde pričamo?! To je generacija koju mi nismo ničemu naučili i to je sve do vaspitanja. Jer ono što vidiš i naučiš u kući, tako ćeš se ponašati i kasnije u životu. Ako su ti momci kod kuće slušali kako otac vređa majku, naziva je pogrdnim imenima – govori joj "glupačo", "vidi na šta ličiš", "da ti nije mene- ti ne bi postojala", "vrati se u svoju selendru..." i slično, taj momak će usvojiti isti obrazac ponašaće jer će ga smatrati normalnim. Kakav će on, šta mislite, biti prema svojoj ženi? Pa, isti, naravno!

Jedna od nagrada koju je osvojila žena koja je 30 godina posvetila borbi protiv nasilja
Jedna od nagrada koju je osvojila žena koja je 30 godina posvetila borbi protiv nasiljafoto: StiL.kurir.rs

Stil: Da onda razjasnimo šta tačno podrazumevamo pod pojmom nasilja? Da otklonimo tu nedoumicu?

V.S: Sve to je nasilje. Šamar je nasilje, psovke su nasilje, uvrede su nasije, omalovažavanje je nasilje, ucene su nasilje, ono kada on prođe pored žene pa je gurne ramenom- i to je nasilje, ako je šutne i baci na pod i to je nasilje i ako je ucenjuje decom ili novcem- i to je nasilje, ako je primorava na polne odnose iako su u braku – i to je nasilje. Dakle, psihičko, fizičko, seksualno, ekonomsko...sve su to različiti vidovi nasilja, kojima se nasilnici služe.

Tri glavna razloga zašto žena ostaje nasilnoj zajednici su ekonomsko nasilje, verovanje, odnosno ta zabluda da će to jednom prestati, kako joj je majka objasnila i treći je – sramota! Sramota je jedan od klučnih fakotora, jer kod nas je uvek žena kriva. Ona se okrivljuje i označava kao neko ko je doprineo tome da se nasilnik tako ponaša, jer "da je ona bila dugačija, ne bi se on tako ponašao"...I onda, nažalost, žene u strahu od javne osude, trpe da ne bi bile inkriminisane i stavljen na stub srama, bilo u porodici, na poslu ili u sredini u kojoj žive.

Stil: Dugo ste u ovom poslu, postoji li nešto šta vas je posebno šokoralo ili uzdrmalo, tokom svih ovih godina?

V.S: To ne mogu da vam kažem, jer je toliko toga strašnog prošlo ispred mojih očiju i ušiju, ali jedna stvar me od početka do današnjeg dana šokira, a to su žene! Mene šokiraju žene i njihova tolerancija i njihov odnos prema nasilju koje trpe. Ja ne mogu da shvatim da jedna mlada žena, koja ima uslova da normalno živi, radi, funkcioniše...prelazi preko mnogih stvari, trpi mnoge stvari, jer smatra da samo ako ima partnera, ona vredi! To je rezuiltat pogrešnog vaspitanja već generacijama.

Znate, vi završite školi, pa se zaposlite, pa vas onda odmah pitaju kada ćete da se udate, pa kad se udate odmah ide pitanje – kad će beba...Pa onda idu "dobronamerne" opomene: Pa već imaš godina, pa biološki sat ti otkucava, pa vidi, sve tvoje vršnjakinje već imaju decu...A žene, tako vaspitane, idu linijom manjeg otpora u želji da udovolje porodici, da budu dobre ćerke. I one se na kraju zalepe za nekog kretena, koji uopšte nije njihov izbor, nego nužno zlo, jer su dva sveta, nemaju ništa zajedničko, ali eto...ispunila je svoju ulogu. I onda dođu deca, onda kreću da vas ucenjuju decom, jer oni udaraju tamo gde znaju gde vas najviše boli, i to je jedan vrlo jasan repetitivni šablon.

Pametne i samosvesne žene ne podležu ovakvom pritisku okoline, ali nažalost većina nas nije pametna, većina nas je od detinjstva učena da budemo dobre – da budemo dobra deca, dobre učenice, dobre ćerke, dobri đaci. E, kad si naučena da budeš tako dobra, ti onda moraš da budeš dobra i kada ti mama kaže – "Znaš šta, vreme ti je za udaju."

A ja pitam te mame i te ćerke – kome ste dobre? Svima, samo ne sebi!

Sve dalje nevolje i problemi proizilaze iz ovoga što sam navela. To je početak i kraj svake priče o zlostavljanju.

Stil: Kolike žrtve su deca u porodicama gde je majka žrtva nasilja?

V.S: Mi imamo puno žena koje nam kažu, nije on nikada dete tukao. I to je verovatno istina, ali to ne umanjuje traumu. Znate, mi imamo puno dece koja sa pet godina ne govore, koja kada ga dodirnete po ramenu, ono se preplašeno trgne i sl...Dakle, to su deca koja su nasilje gledala. Da li je dete neposredna žrtva nasilja ili je slušalo i gledalo nasilje – vređanja, batine, omalovažavanje, pretnje...To su podjednako žrtve nasilja, i toj je deci neophodna pomoć. A, ta deca se nažalost razvlače po sudovima, po centrima za socijalni rad, procenjuje se da li mu je bolje ovde ili onde...Ali, suština je da niko ne pita kako je tom detetu i kako će, bez adekvatne pomoći, to dete sutra da izraste, u kakvog čoveka?! I mi se posle čudimo što imamo ovoliko polusveta, koji ništa nije naučio, ali misli da je merodavan da sve i svakoga komentariše.

Ta deca kod nas nisu sistemski zbrinuta, ali eto, postoje jake majke, bar neke od njih to jesu, koje to mogu da saniraju. Ali, teret svega toga je samo i isključivo na majci. I uvek je teret na majci. Takođe je tu pitanje alimentacije, koje po ko zna koji put treba ozbiljno postaviti u ovoj zemlji, jer šta raditi sa ženama koje zaista ne mogu da izdržavaju decu, a on se pravi lud i ne da novac - i svi preko toga prelaze. Žene se plaše da prijave nasilnike za alimentaciju i pošalju ih u zatvor, jer se boje da će neko njihov nauditi njima, deci ili njenoj porodici, pa čak i o tome ćute. To mora nekako da se reši.

Stil: Da li su i koliko zlostavljači uporni da pronađu svoje žrtve, kada ih one napuste?

V.S: Zavisi. Bilo je slučajeva da otkriju lokaciju kuće, koja je, naravno, tajna, pa onda prolaze neprekidno kolima, vrte se tu, slikaju, znajući da će ženu to da preplaši i uzmeniri. Ali sada toga sve manje ima, jer mi sad imamo obezbeđenje i tu je i policija koja odmah po našem pozivu reguje, i koja je vrlo ažurna, to moram da istaknem, jer kada ih naše obezbeđenje pozove, oni se pojave bukvalno za minut. To je veoma korisno, jer nasilnik shvati da ne može ništa da učini i odustane.

Stil: Smatrate li da su Zakon o sprečavanju nasilja u porodici i njegovo sprovođenje dobri i produktivni?

V.S: Srbija ima relativno dobre zakone, dobro je da postoji Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, koji je već 4 godine na snazi, da je u krivični zakon uneto krivično delo nasilja u porodici, ali mislim da je to nedovoljno, pogotovo kad je reč o Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, kome smo dali toliko medijske pažnje. Problem je u tome što kada se nasilniku izrekne mera zabrane prilaska, više niko to ne prati, to je dakle mrtvo slovo na papiru. Ja više ne znam da li država nema volju ili nema kadrove, ali zabranom prilaska ništa nije rešeno, jer niko ne zna šta on radi posle toga. Nasilnici čekaju poslednji dan, dan isteka zabrane prilaska i sutradan se pojave na vratima žrtve, s istom pričom, ili čekaju ženu negde ili joj šalju poruke...Nije to do kraja najbolje rešeno.

Stil: Svi se sećamo stravičnog slučaja kada je otac ubio dete u Centru za socijalni rad u Rakovici i bacio ga pred majku, kao jednu vrstu odmazde za to što ga je napustila. Da li i koliko često napuštanje nasilnika može biti okidač za tako teška i monstruozna krivična dela?

V.S: Uh, to je jedan od najtežih slučaja ikada, mislim da je kod tog čoveka u pitanju teška patologija. I priča da je ona kasnije umro u zatvoru je diskutabilna, jer ja imam informaciju da je on ubijen u zatvoru, pa i ako je tako - ni sekunde mi ne bi bilo žao, jer on je bio u stanju da ubije rođeno dete i donese ga mrtvo i baci majci pod noge. Verujte, meni ponekad bude žao što je ukinuta smrtna kazna, jer takve stvari, kao što je ovaj slučaj, može samo smrtna kazna da reši. Takav ne treba i ne sme da živi. Tačka. Takvi slučajevi, kao i onaj koji se odgodio na Novom Beogradu mesec dana ranije, gde je čovek ubio majku četvoro dece, za to nema adekvatne kazne osim smrtne kazne. Takvi ljudi, čija je patologija toliko izražena, mogli su biti sprečeni samo da se na vreme reagovalo. Ja mislim da sve može da se spreči, ali da mora na vreme da se reaguje i mora rigorozno da se reaguje. Takvi ljudi ne mogu da hodaju ovim gradom i ovom zemljom, jer predstavljaju opasnost, ne samo po svoje najbliže, već i ostale ljude. Takav se stavi u zatvor da čeka suđenje, bez prava na uslovu slobodu, osudi na 30 godina, i to je onda donekle zadovoljena pravda i adekvatna kazna, jer 30 godina je dug period i za njega i za ženu kojoj je radio o glavi- i teško da će se po izlasku, ako ga i doživi, odlučiti da ponovo pokuša nešto.

Dakle, za takve nasilnike, isključivo drakonske kazne i ozbiljna dugogodišnja lečenja od strane psihijatara. To je jedini način. Takvi ljudi ne smeju biti slobodni nijednog trenutka.

Stil: Imate li poruku za žene koje ovo čitaju, a trpe nasilje ili poznaju nekoga ko trpi nasilje? Šta bi ste im, u par reči, poručili? Kakav biste im eventualno savet dali?

V.S: Svakoj ženi bih preporučila, da ako primeti bilo kakav oblika nasilja, ako trpi neki oblik nasilja – da to odmah prijavi, da ne čeka! Ako misli da živi u sredini u kojoj ako prijavi to, to neće imati nekog efekta, jer svi poznaju nasilnika i plaše ga se, neka se raspita i obrati nekome sa strane i izvan te zajednice ko će znati šta da radi i moći će da pomogne. Ako je malo mesto u pitanju- to je čest slučaj, u takvim situacijama eksterna pomoć, van zajednica je neophodna. Ako se plaži, neka njemu o tome ne priča. Nikada ne govorite nasilniku da ćete ga prijaviti ili preduzeti bilo šta da okončate nasilje, jer onda oni reaguju na najgori mogući način, jer to udara na njihov ego i tada dolazi do tragedija. Raspitajte se, nađite podršku, neku osobu od poverenja sa kojom ćete to podeliti i napraviti plan kako i šta dalje, ali nasilniku o tome ni reči do realizacije. Dok ne budete na bezbednom...

Stil: Da li je izlaz iz svega ovoga, iz začaranog kruga nasilja, drastiča promena u vaspitanju i odgajanju ženske dece?

V.S: Apsolutno. Ali ne samo ženske dece, nego i muške dece. Ženske dece posebno, u smislu da prekinemo da im namećemo bilo kakve naučene modele ponašanja i sopstvena iskustva prenositi na svoje ćerke, da prekinemo da vršimo pritiske na žensku decu, namećemo im bilo šta. Ali i sinovima mame moraju da kažu -"pa nisi ti sine bogom dan, žene se ne tuku, žene se poštuju". U našoj zemlji sin je sin, a ćerka je dete. Kad rađaju žene sinove u Srbiji, one rađaju ljude, a kad rađaju ćerke verovatno (ironija:prim aut) ne rađaju ljude, i to je tužna istina. E, te razlike ne smeju da se prave. Nasilnike stvaraju majke, prevelikom patološkom ljubavlju i zaštitom i odbranom svega što njihov "zlatni" sin uradi. On je uvek idealan, on nikada ne greši, moj sin, moj sin, pa moj sin....E te tradicije moramo da sasečemo u korenu. Dakle, žene, osvestite se, jer vaš uticaj na decu je presudan!

(Stil.kurir.rs/Maša Petković)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs