VELIKI REMBO

SA 17 JE BIO KNJIŽEVNI GENIJE, LJUBAVNIK POKUŠAO DA GA UBIJE, SKONČAO MUČNO SA SAMO 37: Životna priča ukletog pesnika!

Bio je jedan od najuticajnijih simbolističkih pesnika francuske književnosti, ali i najkontraverznijih. Njegov život bio je sve - samo ne normalan!

Lifestyle
18:10h Autor:
Foto: Profimedia

Artur Rembo (Jean Nicolas Arthur Rimbaud) je bio francuski pesnik poznat po velikom uticaju na savremenu književnost i umetnost. Rođen je 20. oktobra 1854. godine u Šarlvilu, a umro je 10. novembra 1891. godine u Marselju.

Ostao je zapamćen po svojim doprinosima simbolizmu, a smatra se pretečom modernističke književnosti i nadrealizma. Počeo je pisati od svojih najranijih godina života. Formalno obrazovanje napustio je u tinejdžerskim godinama i tada je pobegao od kuće u Pariz, u toku Francusko-pruskog rata. Smatra se predstavnikom pokreta dekadencije.

Najpoznatija dela stvorio je u periodu kasne adolescencije, a sa književnom produkcijom završio je u svojoj 21. godini, nakon što je napisao jedno od njegovih najznačajnijih dela "Iluminacije" (Illuminations). Smatra se paradoksalnim fenomenom u istoriji umetnosti. Svrstavali su ga u različite tipove ličnosti: bogomdani vizionar, katolički mistik, nezreli buntovnik, zanimljiv klinički slučaj, pesnik genije....

Sa sedamnaest godina stekao je književnu slavu, kada su ga smatrali jednim od najvećih francuskih pesnika. Nakon što je prekinuo književnu karijeru živeo je kao putnik lutalica.

Detinjstvo i porodica

Artur Rembo je rođen u pokrajinskom gradu Šarlvilu u severoistočnoj Francuskoj. Bio je drugo dete Frederika Remba (Frédéric Rimbaud), rođen 1814., a umro 1878. godine i Mari Katrin (Marie Catherine) , rođena 1825. a umrla 1907. godine.

Njegov otac je veliki deo svoje vojničke karijere proveo u inostranstvu. Od 1844. do 1850. godine sudelovao je u osvajanju Alžira, a 1854. odlikovan je Legijom časti. Opisivali su ga kao velikodušnog čoveka.

U oktobru 1852. godine njegovi roditelji su se upoznali u nedeljnoj šetnji. Arturova majka bila je 11 godina mlađa od njegovog oca. Bila je stidljiva, ćutljiva, tvrdoglava i bez smisla za humor, sušta suprotnost njegovom ocu.

Arturovi roditelji venčali su se 8. februara 1853. godine. Njegov stariji brat rodio se 2. novembra iste godine. Sledeće godine rodio se Artur. Nakon njega rođeno je još troje njihove dece: Remboov brat Viktorin (Victorine-Pauline-Vitali), 1857. godine (koji je umro nekoliko nedelja po rođenju), sestra Žen (Jeanne-Rosalie-Vitalie), 1858. godine i sestra Izabela (Frédérique Marie Isabelle), 1860. godine.

Brak Arturovih roditelja trajao je sedam godina, a zbog aktivne vojne službe otac je retko bio kod kuće, te je tako propustio rođenja svoje dece, njihova krštenja i mnoge druge bitne događaje u njihovim životima. Nakon 1860. godine u potpunosti se prestao vraćati kući i prekinuo svaki kontakt sa članovima svoje porodice.

Rembo kao mladić
Rembo kao mladićfoto: Profimedia

Tinejdžerske godine

Majka je porodicu preselila u bogatije naselje 1862. godine, da bi deci pružila bolje životne uslove i sprečila bilo kakav lošiji uticaj siromašne dece iz okoline. Sve dok joj djeca nisu napunila devet godina, sama ih je podučavala u kući. U procesu podučavanja neretko je bila jako stroga. Za kaznu je znala koristiti uskraćivanje obroka. Rembo i njegova braća i sestre morali su stalno biti u majčinoj blizini. Pratila ih je do škole do njihove petnaeste godine.

Tokom školovanja mnogo se trudila da deci nameće svoju volju, terajući ih na postizanje izuzetnih uspeha u školi. Kao dečak, Rembo je bio malen i bled, svetlo smeđe kose, sa tamnoplavim očima. Prvu pričest imao je sa 11 godina. Iste godine poslat je na školovanje u Koledž „Charleville“. Do tada je njegovo čitanje uglavnom bilo ograničeno na Bibliju, iako je takođe uživao u bajkama, pustolovnim pričama i romanima Džejmsa Fenimora Kupera (James Fenimore Cooper).

U školi je postigao veliki uspeh, imao je sposobnost da apsorbuje velike količine pisanih materijala. Osvajao je brojne nagrade na raznim školskim takmičenjima, a samo je 1870. godine osvojio sedam prvih nagrada. Katoličko vaspitanje njegove majke uticalo je na to da i Rembo postane strastveni katolik. Nadajući se briljantnoj akademskoj karijeri za svog drugog sina, majka je angažovala privatnog učitelja za Artura. Tada se rodila njegova ljubav prema grčkoj, latinskoj i francuskoj klasičnoj književnosti.

Napisao je prve stihove, kako na francuskom, tako i na latinskom. Pesničku zrelost pokazao je već u petnaestoj godini. Prva pesma koju je predstavio bila je naslova „Novogodišnji poklon siročadi“ (Les Etrennes des orphelines) koju je objavio u književnom časopisu. Često je provodio sate sedeći u nastojanju da pronađe najbolje rešenje za rimu. Trudio se da se približi parnasistima. Izražavao je otvoreno nezadovoljstvo prema malograđanstvu i hipokriziji. Mnoge njegove pesme bile su bliže simbolizmu.

Početkom 1870. godine Remboov književni uzor i mentor postao je Žorž Izambar (Georges Izambard). Prva pjesma koju je njegov novi mentor pročitao je „Ofelija“ („Ophélie“), kasnije uključena u antologiju i smatra se jednom od Remboove tri ili četiri najbolje pesme. Godine 1870. izbio je Francusko-pruski rat između Drugog francuskog carstva Napoleona III i Kraljevine Pruske. Koledž „Charleville“ tada je postao vojna bolnica. Rembo je u potrazi za avanturom pobegao vozom u Pariz, bez novca za kartu. Po dolasku u Pariz je uhapšen zbog neplaćenih troškova prevoza. U zatvoru je proveo nepunih mesec dana.

Do kraja 1870. godine usvojio je neke nekonvencionalne oblike ponašanja. Nepristojno se izražavao, opijao se, bio je izrazito neuredan, a krao je i knjige iz pojedinih prodavnica. Još uvek je ostao u kontaktu sa Izambarom, kome je u pismima iznosio svoje stavove, najskrivenija osećanja i trenutne misli. Postoji mogućnost da je bio učesnik Pariske komune 1871. godine.

Period sa Verlenom

Rembo je napisao i poslao pismo cenjenom pesniku i simbolisti Polu Verlenu (Paul Verlain). U pismu je poslao i par svojih ranije napisanih pesama. Pošto se Verlen oduševio Remboovim pesmama, predložio je da se sastanu. Osim saradnje na književnom planu, tada su počeli burnu aferu, ali koja je trajala kratko. Verlen je bio deset godina stariji od Remboa. U London su zajedno otputovali 1872. godine. Period u Londonu proveli su u velikom siromaštvu. Verlen je dobijao nešto malo novca od svoje majke. Ovog perioda svog života Rembo se nerado sećao. Remboovo okrutno ponašanje primoralo je Verlena da se krajem 1873. godine vrati u Pariz. Jako brzo je počeo da oseća tugu zbog Remboovog odsustva. Sedeći njihov susret desio se u Briselu, ali bez naznaka pomirenja. Sve učestalije su se svađali, netrpeljivost se s vremenom sve više povećavala, što je Verlen mnogo teže podnosio, pa se ubrzo odao alkoholu. Jednog dana je Verlen u stanju opijenosti, nakon što je kupio revolver i municiju, pucao dva puta u Remboa. Tada mu je oštećen levi ručni zglob.

Verlen je bio uhapšen i osumnjičen za pokušaj ubistva, a u isto vreme je bio ispitivan zbog tužbi njegove supruge u vezi prirode odnosa sa Remboom. Verlen je osuđen na dve godine zatvora, iako je Rembo povukao tužbu. Posljednji put su se vidjeli 1875. godine u Štutgartu. Verlen je odslužio zatvorsku kaznu, a Rembo je prestao sa pisanjem kako bi se posvetio radničkom životu u nastojanju da živi što mirnije.

Rembo se dobrovoljno prijavio u vojsku holandske kolonijalne armije, a sve kako bi besplatno otputovao na Javu. Vratio se kući kao dezerter. Krajem 1878. godine otputovao je na Kipar. Tu je obavljao poslove nadzornika kamenoloma za jednu građevinsku firmu. Zbog tifusne groznice bio je primoran da se vrati u Francusku. Od 1880. godine živeo je u Abisiniji u kojoj je trgovao kafom i oružjem, te imao brojne domorodačke ljubavnice.

Rembo sa Vernerom (s leva na desno 1 i 2)
Rembo sa Vernerom (s leva na desno 1 i 2)foto: Profimedia

Poslednja godina i smrt

U februaru 1891. godine pojavili su se prvi znakovi bolesti u vidu nepodnošljivih bolova u kolenu. Zbog neuspešnih tretmana bio je primoran da se vrati u Francusku kako bi sebi omogućio adekvatno lečenje. U Francuskoj mu je, po savetu lekara bolnice u Marselju, amputirana desna noga. Nakon amputacije noge dijagnostikovan mu je rak. Dosta je mirovao i oporavljao se u porodičnoj kući u Šarlvilu. Vodila ga je snažna želja da se ponovo vrati u Afriku. U pokušaju ostvarenja svog sna o povratku, na putovanju mu je pozlilo, te je prebačen u bolnicu u Marseju. Tamo je ponovo operisan, ali operacija nije uspela. Artur Rembo je umro 10. novembra 1891. godine u 37. godini.

Poezija Artura Remoboa ostavila je dubok trag u svetskoj književnosti i uticala kasnije na mnoge pesnike i njihovo stvaralaštvo.

(Stil.kurir.rs)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...