Helena Hovic imala je samo 12 godina kada su 11. septembra 2001. godine u terorističkom napadu srušene kule bliznakinje u Njujorku. Preživela je i ona i njena porodica, ali trauma je zauvek ostala.
Za jednu devojčicu njenih godina nije bilo nimalo lako da danima gleda smog i ruševine u svom komšiluku, koji je sada bio zasut papirima sa kojih su je gledala lica nestalih, koje su njihovi voljeni tražili. Nekoliko dana kasnije, ona je verovala da je 11. septembar zapravo tek počeo.
Tog kobnog jutra
"Bila sam u školi tri bloka od kula bliznakinja. Nastava je bila gotova. Učitelji su nas sve okupili u kafeteriji. Sećam se roditelja koji su, kao i obično, tražili svoju decu u gužvi. Trebalo je da idem kući, koja se nalazi sa druge strane bliznakinja, u kojoj su tada bili moji stari baka i deka", započela je svoju priču Helena za ReadersDigest.
Na vratima školske kantine tada se pojavio komšija sa njegovim sinom, koji je tada imao 13 godina, da i mene pokupi i otprati kući. Izašli smo iz škole i krenuli. A onda se začuo stravičan prasak. Zatim strašna lomljava. Sve je letelo na sve strane.
Sve od čega smo bežali, šta smo čuli, osetili, videli i iskusili dok smo se probijali kroz reku ljudi koja je bežala od kule koja pada i masu krvavih tela koja su se mahnito kretala, policiju koja je zaustavljala na svakom koraku, nikad nisam zaboravila. Preživela sam, ali to jutro bilo je početak moje velike traume.
2016. godine sam napisala knjigu o svom i iskustvu desetina mojih školskih drugara. Iako je prošlo 18 godina, i dalje mi svi postavljaju 10 pitanja. Sada ću vam svima odgovoriti.
Ne verujem nikome ko se ne smeje: Životna priča puna trauma i top 10 saveta Maje Andželou za sve!
Koja je bila tvoja prva reakcija kada je avion udario u prvu kulu?
Bila sam iznenađena, nisam znala šta se desilo. Iznenađenje je preraslo u nervozu, strah, šok, paniku. Ova osećanja su se dodatno pojačala jer nam policija nije dala da idemo kućama iako smo govorili da živimo blizu, već nas je sve upućivala na drugu stranu grada, dalje od kula.
Šta se desilo sa učenicima čiji roditelji nisu mogli da ih pronađu?
Učenici koji nisu napustili školu pre rušenja kula evakuisani su, odvedeni dalje od kula, ali su ipak bili blizu kula u trenutku napada. I oni su trčali, osećali strah. Odvedeni su u drugu školu, gde su sačekali roditelje, kojima je, razumljivo, trebalo vremena da saznajuu gde su im deca. Nažalost, neki od mojih školskih drugova koji su živeli uz kule izgubili su svoje domove i narednih šest meseci su se selili od hotela do hotela.
Šta si osetila kad si saznala da su svi članovi tvoje porodice dobro?
Nakon cele noći čekanja i straha, otac je konačno uspeo da dođe kući tek narednog jutra. Bio je prekriven prašinom, znojav, šokiran. Njega smo najduže čekali i konačno nam je svima laknulo. Ali, bio je tu konstantan strah od mogućih drugih napada i svakog dana sam brinula za svoju porodicu. Nikad više nisam prestala da brinem da bi svakog dana mogla da čujem da je neko moj nastradao u novom napadu.
Šta se događalo narednih dana?
Dani su se pretvorili u nedelj. Imali smo malo hrane i lekova koje je moj otac uspeo da nabavi u bolnici preko puta. Nacionalna policija bila je stalno u našoj ulici, nosili su oružje. Svaki zvuk aviona izazivao je histeriju i paniku u meni. Ljudi su i dalje trčali ulicama. Vrištali. Plakali. Stalno smo slušali da ćemo možda morati da se evakuišemo. Da će biti još bombi. Uglavnom nisam spavala, a kada sam i uspevala da zaspim, imala sam noćne more. Želela sam da umrem. Delovalo je kao da se život u celoj zemlji nastavio normalno, ali u našem okrugu život je stao. Automobili nisu vozili, autobusima nije bilo dozvoljeno da se približe. Ruševine su bile svuda. Struja je nestajala i dolazila. Telefoni su malo radili malo nisu. Prodavnice u kojima smo kupovali hranu sada su bile zatvorene. Nismo išli u školu dve nedelje. Šest meseci nakon napada, još uvek se video dim i smog u vazduhu, osećala se prašina.
Mnogi ljudi još uvek osećaju posledice ovog napada. Koja je tvoja poruka za njih?
Koliko god da ste hrabri, posledice ovako nečeg ostaju dugo, možda zauvek. Posttraumatski stres je kompleksan i može da traje godinama, decenijama. Svakako, moja preporuka je da pronađete specijalistu i poradite na lečenju od ove traume. Ja sam isto to uradila.
Kako si prestala da misliš na 11. septembar?
Dugo vremena je trebalo da konačno dođu dani kada ću na momenat prestati da mislim o ovome. Promenila sam se, svi smo se promenili. Nikad neću zaboraviti ovaj dan, nikad neće biti dana da ne pomislim, ali vremenom sam naučila da krenem dalje i odagnam ružne misli. Iskoristila sam svoje iskustvo da pomažem drugima, naročito mladim ljudima sa traumama. Sada imam 30 godina, imam svoju porodicu. Postala sam nova osoba, ali i dalje i sama idem na terapiju.
Da li se plašiš muslimana?
Nakon napada i deci i odraslima su govorili ko je bio odgovoran za napad, kako oni izgledaju i da se obrati pažnja na sve "sumnjive aktivnosti" koje muslimani obavljaju. Srećom, imala sam divnog učitelja koji mi je usadio mišljenje da mala grupa ljudi nikako ne može da predstavlja čitavu naciju ili religiju, tako da nikada nisam gajila predrasude prema muslimanima.
Da li si nekada želela osvetu?
Kao 12-godišnje dete ne mislite o osveti, samo želite da budete živi, bezbedni i sa svojom porodicom. Otac me je kao malu naučio da se ne svetim, da moram da budem veća od toga i da radim samo stvari na koje ću biti ponosna. I u najtežim trenucima držala sam se toga.
Kako si uspela da ostaviš prošlost za sobom?
Na koledžu sam imala profesora koji je radio sa mnom dok sam počinjala svoju knjigu, i on mi je objasnio da prošlost može da bude bolna, ali da iz nje treba da izvučemo najvažnije i ono što nam je potrebno. Desilo se nešto loše na šta ja nisam mogla da utičem i zato mi je bilo veoma teško da ostavim prošlost iza sebe. Kroz psihoterapije i podršku okoline uspela sam da naučim kako da se suočim sa strašnim trenucima u svom životu i kako da se ponovo osećam bezbedno.
Šta ti najviše nedostaje kada je reč o srušenim kulama?
Nedostaje mi divna fontana sa zlatnom sferom koju sam obožavala, i koju mi majka nikad nije dopuštala da dodirnem. Tu sam jela najlepše krofne. Tu sam išla u biblioteku koja je imala posebno dečje odeljenje. Tada sam bila suviše mlada da bih kule posmatrala kao mesto koje treba da zapamtim, ali sada znam da je istina da ljudi uopšte nisu svesni koliko nešto vole i koliko im prija, sve dok to ne nestane."
