Pred nama su Vaskršnji praznici, a pre toga Lazareva subota - Vrbica i Cveti koji najavljuju Vaskrs. Ljudi često mešaju ta dva praznika, jer su spojeni. Prvo slavimo Lazarevu subotu posvećenu Isusovom vaskrsenju Lazara, a potom slavimo Vrbicu i Cveti, praznik posvećen Isusovom ulasku u Jerusalim.
Po Lazarevom vaskrsenju, krenuo je u Jerusalim. Isus je u Jerusalim ušao na magarcu, a tamo su ga dočekala deca sa iskrenom radošću, mašući palminim grančicama, a mi danas mašemo vrbovim grančicama i dočekujemo Hrista. Deca su u srcu imala tu veru u Isusa koja je bila iskrena i čista.
Vrbica je praznik koji nas upravo tome uči: da u veri budemo kao deca – bez sumnje radujući se veselo Isusovom dolasku.
Mi odrasli često kažemo za decu: “Pusti dete, ne zna ništa!” Ono ne zna ništa ili zato što ga mi nismo ničemu naučili ili zato što ima loš uticaj okoline.
Dete je bezazleno i čisto kada se rodi! A ono se oblikuje od strane onih koji ga vaspitavaju.
Sveštenik Miladin Malić, koji služi u crkvi Svete Petke na Ovčanskom putu, za Stil.kurir.rs priča o tome kako deci pričati o veri i Bogu, ali i o vaspitanju i savremenom roditeljstvu:
Kako detetu objasniti veru, postojanje Boga?
Neki roditelji o Bogu pričaju kao da je negde daleko, tamo na nebu, daleko od nas. Detetu treba Boga prikazati kao roditelja svih nas. Kao jedno biće ljubavi. Dete će vremenom otkrivati to i spoznaće da Bog nema ni visinu ni štirinu ni dubinu, nego je njegov prijatelj i spasitelj.
Roditelji nekad preteraju i predstavljaju Boga detetu kao u bajci: kao duha koji izlazi iz lampe ili nekog ko je jako strog i koji voli samo dobru decu. To je greška, jer dete može da doživi strah od takvog prikaza Boga.
Dete se treba od malena voditi u crkvu, ali ne preterivati. Dete mora da oseti bogosluženje, da učestvuje u liturgiji, da vidi one koji se mole tom Bogu o kojem su mu pričali tata i mama. Bitno je da se dete krsti, da ljubi ikone, da vidi da je Bog opipljiv…
Hrišćanski život ne bi treblo da se mnogo ističe. Neke porodice mnogo ističu hrišćanski život koji nameću deci. Deca smatraju da je taj život stran običnom životu. Ako dete uspe da se nauči poslušnosti, da voli i poštuje druge, da pomaže – onda ste ga naučili hrišćanskom životu!
Roditelji koji žele da usade veru moraju i sami da veruju koliko-toliko ispravno. Jer mnogi uče decu da veruju, a sami nisu istinski vernici. Ili su ekstremni vernici ili su vernici zbog trenda u društvu.
Najbolje je krenuti od ličnog primera. Ne nametati detetu veru. Dete sve vidi: i kad idemo u crkvu i kad postimo i kad dajemo prilog za siromašne, ali i kada pričamo o lepim stvarima…
Da li dete treba da posti?
Detetu ne sme da se forsira post kao zabrana već kao činjenje dobra. Jedan stari prota mi je jednom ispričao kako su decu pre učili postu ovako: “Hajde da pokušamo da sutra ne jedemo čokoladu ili meso zbog toga što neki siromašni nemaju, a mi imamo, pa da sa tim siromašnima saučestvujemo.” Deca o tome onda razmisle. Poistovete se! Tako se od malena deci stvara neka vrsta brige za one koji nemaju.
Post bi trebalo tako da se formira, a ne kao zabrana da se ne jede ovo ili ono.
Učite dete dobru, dobrim delima, poslušnosti, ali ne u onom smislu:”Da slušaš!”, nego s ljubavlju.
Hoće dete da sluša - to je jasna stvar, samo treba dopreti do njega. Potrebno je vreme i strpljenje. Ali nažalost, mi smo izgubili kompas. Sada nam je to teško, a nekada je to bilo baš lako.
I nije se postavljalo pitanje kakvo će dete izrasti. Ne! Podrazumevalo se ako raste u zdravoj porodici da će biti dobro.. Nikad se pre nije pričalo: Što su deca ovakva, onakva…
Da li treba detetu pričati o grehu?
Roditelji ne treba da pričaju detetu o grehu. Dete će samo spoznati da greši od malena, ali mu ne pričati šta je greh.
Njihov najveći greh će biti da budu neposlušni. To je prvi dodir greha sa detetom. Uopšteno prvi čovečiji greh je neposlušnost Adama i Eve, a prvi i čovekov greh je neposlušnost prema roditeljima.
Dete ne radi ono što roditelji hoće. Tu roditelji moraju da budu jako oprezni. Da dete ne kažnjavaju kako ono ne bi doživelo stres. A često se to dešava!
Kako danas vaspitati dete?
Izgubili smo red i poredak u porodici. Više se ne zna gde je mesto ocu, gde majci, a gde detetu!
Da li dete danas stavljamo na tron?
Da, ali mi time ništa ne rešavamo. Moramo da promenimo svoj život i način života, pristup prema njemu i dete će se promeniti. Kada dođe do nekog problema u školi roditelji kao da nam ne veruju kada ih pozovemo i kažemo da je to uradilo njihovo dete.
Kad pedagog i psiholog pita roditelje šta se dešava kod kuće, roditelji se iznenade i ne dopuštaju da im se ulazi u privatni život.
Favorizovanje dece je neka vrsta izmišljanja tople vode! Mi pored onog pravog poretka pokušavamo da stvorimo novi model vaspitanja, kao da onaj stari nije valjao, a sve da bi vratili porodicu, ali ne mogu.
Da bismo vratili porodične vrednosti, moramo vratiti stari poredak u kojem se zna gde je mesto ocu, majci, deci… Poredak se mora poštovati. I kod životinja se zna ko je lav, ko je miš - ko je jak, a ko slab.
I u porodici mora da se zna taj poredak. Otac je izgubio ulogu oca, postao je mlak, otuđio se, poprimio osobine žene (supruge) dok su žene postale kao muškarci. Na ženi stoji kuća, ona je stvarni pokretač svega, ali muškarac mora biti isto tako jaki stub koji drži kuću i porodicu.
A mi danas kao da smo zamenili ulogu i više se ne zna gde ko ide…
Iz iskustva kažem da je kod dece potrebno da ih osluškujete, pratite, da se trudite… Ako ih kritikujete, da to radite samo iz dobre namere i da ne bude agresivna i naređivačka kritika. Kritikujte ih na polju duše i srca. Teško je dopreti do deteta, ali ako se pristupa sa ljubavlju i pažnjom, da dete oseti da ga poštujete čak i kada ga kritikujete ono će sve da usvoji.
Roditelji danas nemaju vremena za decu, a i ako imaju oni ne provode kvalitetno vreme sa decom. Ide se uvek na neku opciju: daj da ti nešto kupim, idemo na sladoled… Sve je to u redu, ali nije to što je detetu potrebno. Dete traži emotivni deo roditelja.
Detetu je potrebno da mu pružite emociju. Da ga zagrlite, razumete ga, da sa njim razgovarate, da ga saslušate šta želi da radi, pa makar to i pogrešno radio…
Ako dete skrene s puta, da li je kriva porodica ili loše društvo?
Mislim da je bitno šta dete ponese iz kuće. Mi u školi vidimo pravu sliku porodice. Loše društvo ne može mnogo da utiče na dete koje ima zdravu porodicu. Dete će da gleda, ali neće podleći tome jer zna šta je dobro, to je naučilo kod kuće.
Primer je poštovanje autoriteta u školi. Dete koje je u porodici naučilo da poštuje starije neće se bahato ponašati u školi na času.
Svako dete je rođeno dobro, ali je vremenom zloupotrebljeno: da li od strane roditelja ili sredine ili drugih uticaja.
Da li smemo da dopustimo da dete oseti i čuje kada se roditelji svađaju?
Ne smete decu štititi, ali ni preterano izlagati svađi. Roditelji moraju da se potrude da deci pokažu da se ide ka nekom rešenju u toj svađi. Neki roditelji su depresivni, nesmireni, agresivni… Na dete to utiče tako da dete vremenom isto takvo postaje.
Nije rešenje da skrivamo od dece svađu u porodici, ali opet morate se potruditi da dete vidi boljitak, da se ide ka rešenju problema. Dete mora da zna da se otac i majka trude da reše problem, ili je suprotno ako vodi ka razlazu.
Na primer: Mami smeta što tata ne učestvuje u kućnim poslovima kada dođu s posla. Tu dolazi do svađe kojoj prisustvuju deca. Ako se desi da sutradan otac opere suđe posle ručka, mama mora da to glasno pohvali kako bi deca uvidela rezultat prethodne svađe. Kako bi videli da je došlo do pomirenja.
Paradoks je što deca najčešće vide roditelje kada se svađaju, kada su namrgođeni, nezadovoljni. Veoma retko će videti mamu i tatu kako su zagrljeni, srećni i zadovoljni. Upravo zbog dece, roditelji se moraju potruditi da pokažu ljubav i naklonost jedno prema drugome. Ali da to bude prirodno. Deca uče od njih, a najviše uče o ljubavi.. Dete koje ima ljubav u kući izrasta u samopouzdanu osobu koja ima veru u ljubav i Boga.
Poslednjih godina stvorio se trend poklona za Božić, Vaskrs? Danas se deca više raduju poklonu nego prazniku…
Poklon kao poklon nije štetan ako nije preteran, u smislu da se ne stvori navika česte kupovine i očekivanje poklona. Pre su se pokloni dobijali i za Božić ili za Vaskrs ali su bili praktični. Današnji pokloni nemaju dubinu i kratkotrajnog su daha… Deca se zadovoljavaju privremenim stvarima. Smisao ovih praznika je da okupi porodicu. Tada ti pokloni imaju i smisao. Moj predlog je da poklon bude: Hajdemo kod bake i deke! Idemo u prirodu da se kao porodica igramo i družimo! Tada će deca shvatiti da je najveći poklon to što je porodica na okupu, što smo svi zajedno.
Kada treba dete da se krsti? Kada se rodi ili kada samo oseti potrebu za krštenjem?
Danas se stvorio trend u narodu da se dete krsti oko prvog rođendana da bi trošak bio manji. Međutim, decu bi trebalo krstiti čim se rode ili do 40 dana. Time se potvrđuje da se brinete o duhovnom, ali i telesnom zdravlju i spasenju deteta. Bitno je da dete bude kršteno i zapečaćeno Duhom svetim.
Neki kažu da puštaju da dete samo odluči da li će se krsti, a to vam je isto kao kada bi pustili dete da samo sebe hrani, samo sebe uči da hoda, samo sebi bira ime kad poraste…
Kao što je potrebno malom detetu pružiti ljubav, pažnju, hranu, učiti ga da hoda, ali isto tako je bitno i da ga duhovno hranimo.
Autor: Vanja Milenković, Stil.kurir.rs
Sveštenik Miladin Malić: Ako se pridržavate ovih pravila, duša se sama čisti od greha!
