Morski biolog Laura Makdonel za portal The Walrus iznosi svoje stavove i iskustva u vezi s ribom kao delom ishrane. U nastavku prenosimo delove njenog članka.
"Morski biolog sam i to na početku karijere, i ne jedem ribu. Posao mi je proučavanje uticaja okolnih uzročnika stresa na riblji organizam i ponašanje, a radila sam na Karibima, u Ugandi, Trinidadu i u regiji Velikih jezera.
Proučavajući riblji metabolizam i plivanje te posmatrajući istraživanja svojih kolega u srodnim područjima u biologiji mora i slatkih voda, saznala sam šta se događa ribama pre nego završe na tanjiru. Stoga žalim svoje ukućane i ljubimce kada vidim koliko uživaju u ribljim obrocima".
Riblja jela
"Istraživanja su pokazala da je u restoranima jedna petina ribljih jela netačno označena, oko dve petine morskih plodova neispravno su svrstane, a oko 10 posto uzoraka navodnih ribljih proizvoda uopšte ne sadrži životinjski DNK. To se uglavnom radi radi bolje prodaje, ali može biti i opasno jer su plodovi mora osetljivi i moraju se držati na određenim temperaturama, a ako se pogrešno pripremi ili označe, mogu prouzrokovati trovanje, alergijski napad i teže probavne smetnje.
Ali ovde je teško odrediti krivce, što šteti svima u distribucijskom lancu. A neispravno označavanje nije uvek nelegalno. Grupa koja brine za okean SeaChoice nedavno je podstakla Kanadsku agenciju za nadzor hrane (CFIA) da detaljnije označavaju vrste, jer se npr. pojmom "bodečnjak" sada legalno obuhvaća više od 100 vrsta riba u trgovinama i restoranima".
Najmudriji saveti o zdravoj ishrani: Ne jedite ništa što vaša prabaka ne bi prepoznala kao hranu!
Plastika u organizmima
"Ali da se to i promeni, svejedno bih izbegavala ribu jer su mora i okeani prepuni plastike. Procenjuje se da u okeanima pluta oko 244 miliona kilograma plastike, od većih komada, kao na velikom pacifičkom tepihu od smeća, do mikroplastike. Do sada se nije dogodilo da na nekom zadataka nisam naišla na neki komadić plastike, bilo da pluta u vodi, ili da se nalazi u pesku, a komadići mikroplastike mogu biti manji od pet milimetara i nevidljivi golom oku. A budući da su svi prehrambeni sistemi danas uveliko povezani te čestice vrlo lako završavaju u našem organizmu.
Ribe uveliko unose plastiku u organizam jer nisu izbirljive i više paze na grabežljivce, s tim da se količina plastike s vremenom nakuplja u njihovu organizmu (bioakumulacija), a kako ih konzumiraju veće ribe i grabežljivci, tako se u višim nivoima prehrambenog lanca povećava i količina plastike (biomagnifikacija). Pokazala se štetnost plastike za životinjski organizam, ali na ljudima se još nisu sprovela istraživanja u tome području".
Biram da ne jedem ribu
"Na sreću, mogu birati da ne jedem ribu zahvaljujući drugim vrstama hrane i raznim dodacima hrani, ali postoje obalna sela u Africi kojima je riba glavni izvor ishrane, a ujedno nemaju kvalitetan sistem upravljanja otpadom.Trebali bismo zajednički tražiti stroža i iscrpnija pravila označivanja morskih plodova, pronaći bolje načine uklanjanja plastike iz vode, i izbegavati plastiku u svakodnevnom životu. U Kanadi postoje trgovine koje uopšte ne stvaraju otpad, i u običnim trgovinama katkad se podstiče kupac da sam nosi torbe za kupovinu, a 2018. godine zabraniće se mikrozrnca, sitne plastične kuglice koje se često pronalaze u kozmetičkim proizvodima.
Ako i dalje nastavite da jedete ribu, zamolila bih vas da se barem više informišete. Pitajte prodavače, kupujte ribe s glavama kako biste videli koja je vrsta u pitanju, i informišite se onlajn.
Možda bismo trebali postati izbirljiviji. Ako se i u restoranima, uz postojeće oznake za bezglutensku i drugu hranu, stave još i oznake da je hrana bez plastike i oznake o vrsti, tada bi potrošači bili informisaniji i znali bi šta jedu, a krivce za propuste moramo pozvati na odgovornost. Tada bih možda počela da opet jedem ribu", zaključuje Mekdonel.
Ljudi boluju i umiru glupo: Od kad jedemo belo brašno i veštački kvasac, zdrav razum više ne radi!
