Disocijalni poremećaj ličnosti (DPL), poznat i pod imenom antisocijalni, predstavlja promene u spoznaji sopstvenog indenteta, pamćenja ili svesti. Osobe koje pate od njega mogu da zaborave bitne događaje iz svoje prošlosti, privremeno zaboraviti ko su ili čak poprimiti novi identitet.
Prefiks DIS ili ANTI u nazivu označava osnovno držanje pojedinca u odnosu na socium (društvo), a to je odvojenost ili suprotnost. Najviše se misli na načine shvatanja moralnih zabrana u društvu i izražavanje emocija.
Treba istaći i da je ovaj poremećaj, kao i drugi poremećaji ličnosti, dijagnostički konstrukt vezan za simptome i znakove, a ne uz uzrok stanja.
Stručnjaci su otkrili i da su ljudi s disocijalnim poremećajem ličnosti skloniji da počine težak zločin.
Disocijativni poremećaj identiteta
Za dijagnostikovanje disocijativnog poremećaja identiteta, DPI (ili poremećaja višestruke ličnosti, PVL) potrebno je da osoba ima barem dva odvojena ego-stanja (alter-ega, dvojnika), s različitim modusima bivanja i osećanja, koji deluju kao nezavisni jedan od drugog, pojavljujući se i upravljajući svešću u različitim razdobljima. Praznine u pamćenju takođe su uobičajene i uzrokovane su činjenicom da barem jedan alter-ego nema dodira sa ostalima.
Takođe, postojanje takvih dvojnika mora biti hronično i teško (uzrokujući znatan poremećaj životnog toka); tu nije reč o privremenoj promeni uzrokovanoj, na primer uzimanjem neke droge.
Svaki dvojnik je potpuno integrisan i složen, s vlastitim oblicima ponašanja, uspomenama i međuljudskim odnosima: svaki određuje narav i delovanje osobe, kad je on "na vlasti". Obično su dvojnici različite ličnosti, čak uzajamne suprotnosti (jedna može biti levoruk a druga desnoruk; mogu nositi naočare s različitom dioptrijom i biti alergične na različite stvari). Izvorna i podređene ličnosti sve su svesne izgubljenih vremenskih razdoblja, a glasovi drugih mogu nekad da odjekuju u njihovoj svesti, iako one ne znaju čiji su to glasovi. Kad pojedinac ima više od dva dvojnika, svaki od njih može u određenoj meri da bude svestan postojanja ostalih (oni čak mogu međusobno da razgovaraju i postanu nerazdvojni prijatelji).
Disocijativni poremećaj identiteta obično započinje tokom ranog detinjstva, ali retko se dijagnostikuje pre adolescencije. To je hronični i ozbiljniji poremećaj od ostalih disocijativnih poremećaja, a i oporavak može biti nepotpun. Ovaj poremećaj mnogo je učestaliji kod žena nego kod muškaraca, i obično je praćen i drugim dijagnozama – posebno depresijom, graničnim poremećajem ličnosti i somatizacijom.
Obično je praćen glavoboljama, zloupotrebom psihoaktivnih materija, fobijama, suicidalnim idejama i oblicima ponašanja usmerenim protiv samog sebe. Slučajeve disocijativnog identiteta u popularnoj štampi često pogrešno opisuju kao šizofrene reakcije. Rascep ličnosti razlikuje se od rascepa između spoznaje i afekta na kakvom se temelji šizofreno ponašanje. Iako je poremećaj formalno prihvaćen time što je uključen u zvanični dijagnostički priručnik, njegovo postojanje protivreči čvrsto ukorenjenom uverenju da je svako telo "nastanjeno" samo jednom osobom.
Iako je gubitak pamćenja karakterističan za DPL, ne treba ga mešati sa disocijativnom amnezijom.
Disocijativna amnezija
Osoba s disocijativnom amnezijom odjednom ne može da se seti ličnih podataka, obično nakon neke stresne epizode, a praznine u pamćenju su prevelike da bi se mogle objasniti uobičajenom zaboravnošću. Gubitak pamćenja najčešće se odnosi na sve događaje tokom ograničenog razdoblja nakon nekog traumatskog iskustva, npr. smrti voljene osobe. Nešto ređe, amnezija se odnosi samo na lične događaje tokom ograničenog razdoblja stresa; nastavlja se neprekinuto od traumatskog događaja do sadašnjosti; ili je potpuna ili obuhvata ceo život bolesnika.
Tokom trajanja amnezije, ponašanje osobe ne pokazuje neke značajne promene, osim što zbog gubitka pamćenja može doći do određene dezorijentacije i besciljnog lutanja. U slučaju potpune amnezije, bolesnik ne prepoznaje rođake, prijatelje, mada i dalje može da razgovara, čita, razmišlja, a verovatno zadržava i talente i prethodno stečena znanja o svetu i snalaženju u njemu.
Epizoda amnezije može da traje nekoliko sati ili čak nekoliko godina, a obično se gubi podjednako naglo i iznenadno kao što se i pojavila, s potpunim oporavkom i vrlo malim izgledima za ponovno pojavljivanje. Gubitak pamćenja takođe je česta pojava u mnogim organskim moždanim poremećajima, kao i u poremećajima vezanim za psihoaktivne materije. Takvi oblici amnezije se mogu prilično lagano razlikovati i prepoznati (u degenerativnim bolestima mozga pamćenje se polako osipa tokom daljeg razdoblja i nije vezano za stresni događaj; gubitak pamćenja nakon traumatske povrede mozga ili zloupotrebe psihoaktivnih materija lako možemo povezati s doživljenom traumom ili vrstom psihoaktivne materije).
Depersonalizacija
Poremećaj u kojem je bolesnikovo opažanje ili iskustvo vlastitog Ja promenjeno na zabrinjavajući i ometajući način. U epizodi depersonalizacije, osobe izgube osećaj vlastitog Ja. Može im se činiti da im se izrazito menja veličina ekstremiteta, da su napustile svoje telo i da same sebe posmatraju s udaljenosti. Ponekad se osećaju kao da nisu čovek, već mašina, i kao da su i oni drugi ljudi zapravo roboti, ili se pak kreću kao da su u snu, u svetu koji je izgubio svoju realnost.
Slične, ali intenzivnije epizode, pojavljuju se u šizofreniji. Međutim, iskustvo šizofrene osobe nema taj "kao da" kvalitet o kojoj govori osoba s depersonalizacijom; nasuprot tome, udaljavanje šizofrene osobe od sopsvenog Ja stvarno je i potpuno.
Lečenje
Lečenjem ovog poremećaja je prilično teško, a da bi bilo uspešno ono je uvek individualno prilagođeno, a terapiju prepisuje psihijatar. Najveća prepreka lečenju je manjak motivacije pacijenta.
